мини|десно|Чин прављења 2Д слике камером мобилног телефона. На екрану телефона приказана је фотографија која ће бити направљена и сачувана.

Слика (или визуелна представа) је визуелни приказ. Слика може бити дводимензионална, попут цртежа, слике или фотографије, или тродимензионална, попут резбарења или скулптуре. Слике се могу приказивати и другим медијима, укључујући пројекцију на површину, активирање електронских сигнала или дигиталне дисплеје; могу се репродуковати и механичким средствима, попут фотографије, графике или фотокопирања. Слике такође могу бити анимиране дигиталним или физичким процесима.

У контексту обраде сигнала, слика је расподељена амплитуда боја. У оптици, термин слика (или оптичка слика) односи се конкретно на репродукцију предмета коју формирају светлосни таласи који долазе са тог предмета.

Привремена слика постоји или се опажа само кратко. То може бити одраз предмета у огледалу, пројекција камере опскуре или сцена приказана на катодној цеви. Фиксна слика, која се назива и штампана копија, јесте она која је забележена на материјалном предмету, попут папира или текстила.

Ментална слика постоји у свести појединца као нешто чега се сећа или замишља. Предмет слике не мора бити стваран; то може бити апстрактан појам, попут графа или функције, или замишљени ентитет. Да би ментална слика била схваћена изван свести појединца, мора постојати начин да се она пренесе речима или визуелним приказима предмета.

Карактеристике

Дводимензионалне слике Шири смисао речи „слика” обухвата и било коју дводимензионалну фигуру, попут мапе, графа, кружног графикона, слике или банера. У овом ширем смислу, слике се могу израђивати и ручно, на пример цртањем, сликарском уметношћу или графичким уметностима (попут литографије или бакрописа). Поред тога, слике се могу добити аутоматски штампањем, рачунарском графиком или комбинацијом оба поступка.

Дводимензионална слика не мора да користи читав визуелни систем да би била визуелни приказ. Пример је сивa („црно-бела”) слика, која користи осетљивост визуелног система на осветљај у свим таласним дужинама без узимања у обзир различитих боја. Црно-бели визуелни приказ нечега и даље је слика, иако не користи у потпуности могућности визуелног система.

С друге стране, неки поступци могу створити визуелне приказе предмета који су иначе недоступни људском визуелном систему. У њих спадају микроскопија за увећање сићушних предмета, телескопи који могу да посматрају објекте на великим удаљеностима, рендгенски зраци који могу визуелно приказати унутрашње структуре људског тела (између осталог), магнетна резонантна томографија (МРТ), позитронска емисиона томографија (ПЕТ скенирања) и друге. Такви поступци се често ослањају на детектовање електромагнетног зрачења изван светлосног спектра видљивог људском оку и претварање таквих сигнала у препознатљиве слике.

Тродимензионалне слике мини|десно|Слика добијена радаром са синтетичком апертуром SIR-C/X-SAR на спејс-шатлу Ендевор приказује вулкан Теиде. Град Санта Круз де Тенерифе видљив је као љубичасто-бела област на доњој десној ивици острва. Токови лаве на кратеру врха појављују се у нијансама зелене и смеђе, док су вегетацијске зоне приказане као области љубичасте, зелене и жуте боје на падинама вулкана.

Осим скулптуре и других физичких активности којима се од чврстог материјала могу створити тродимензионалне слике, неке савремене технике, попут холографије, могу створити тродимензионалне слике које се могу репродуковати, али нису опипљиве. Неки фотографски поступци данас могу створити илузију дубине на иначе „равној” слици, али су „3Д фотографија” (стереоскопија) или „3Д филм” оптичке варке за које су потребни посебни уређаји, попут наочара, како би се створила илузија дубине.

Покретне слике

„Покретне” дводимензионалне слике заправо су илузије кретања које се опажају када се непокретне слике приказују у низу, при чему свака слика траје мање, а понекад и знатно мање, од делића секунде. Традиционални стандард за приказивање појединачних кадрова филмским пројектором износи 24 кадра у секунди (FPS) бар од комерцијалног увођења „звучног филма” крајем 1920-их, што је захтевало стандард за синхронизацију слике и звука. Чак и у електронским форматима попут телевизије и дигиталних дисплеја, привидно „кретање” заправо је резултат многих појединачних линија које остављају утисак непрекидног покрета.

Ова појава често се описивала као „перзистенција визије”: физиолошки ефекат светлосних утисака који се задржавају на мрежњачи ока веома кратко. Иако се тај термин још понекад користи у популарним расправама о филму, то није научно ваљано објашњење. Други термини наглашавају сложене когнитивне операције мозга и људског визуелног система. „Фликер фузија”, „фи феномен” и „бета покрет” међу терминима су који су заменили „перзистенцију визије”, иако се чини да ниједан појединачни термин није довољан да опише процес.

Културна и друга употреба Стварање слика, чини се, било је заједничко готово свим људским културама бар од палеолита. Праисторијски примери уметности на стенама — укључујући пећинске слике, петроглифе, рељефе на стени и геоглифе — пронађени су на свим насељеним континентима. Чини се да су многе од тих слика служиле различитим сврхама: као облик бележења, као елемент духовне, верске или магијске праксе, или чак као облик комуникације. Рани системи писања, укључујући хијероглифе, идеографско писмо, па чак и римски алфабет, у извесном смислу воде порекло од сликовних представа.

Значење и означавање Слике било које врсте могу преносити различита значења и осећаје појединачним посматрачима, без обзира на то да ли је њихов творац то намеравао. Слика се може схватити једноставно као мање-више „верна” копија особе, места, ствари или догађаја. Она може представљати апстрактан појам, попут политичке моћи владара или владајуће класе, практичну или моралну поуку, предмет духовног или верског поштовања или предмет — људски или други — који се прижељкује. Такође се може вредновати искључиво због естетских својстава, реткости или новчане вредности. Такве реакције могу зависити од контекста посматрача. Верска слика у цркви може се доживети другачије него иста слика постављена у музеју. Неки је могу посматрати једноставно као предмет који се може купити или продати. Реакције посматрача такође ће бити вођене или обликоване њиховим образовањем, класом, расом и другим контекстима.

Проучавање емоционалних осећаја и њиховог односа према било којој датој слици спада у област естетике и филозофије уметности. Иако се таква проучавања неизбежно баве питањима значења, другачији приступ означавању предложио је амерички филозоф, логичар и семиотичар Чарлс Сандерс Перс.

„Слике” су једна врста широке категорије „знакова” коју је предложио Перс. Иако су његове идеје сложене и мењале су се током времена, издвајају се три категорије знакова:

„Икона”, која се односи на предмет сличношћу са неком особином тог предмета. Насликани или фотографисани портрет је икона захваљујући сличности са предметом слике или фотографије. Апстрактнији приказ, попут мапе или дијаграма, такође може бити икона. „Индекс”, који се односи на предмет неком стварном везом. На пример, дим може бити индекс ватре, а температура забележена на термометру може бити индекс болести или здравља пацијента. „Симбол”, који нема непосредну сличност или везу са предметом, али чију је везу произвољно доделио творац или је одређена културном и историјском навиком, конвенцијом итд. Црвена боја, на пример, може означавати бес, лепоту, благостање, политичку припадност или друга значења у одређеној култури или контексту; шведски филмски редитељ Ингмар Бергман тврдио је да његова употреба те боје у филму Крици и шапутања из 1972. потиче из његове личне визуализације људске душе.

Једна слика може истовремено постојати у све три категорије. Кип слободе даје пример. Иако је било безброј дводимензионалних и тродимензионалних „репродукција” статуе (односно самих „икона”), сама статуа постоји као

„икона” захваљујући сличности са женом (или, прецизније, ранијим представама римске богиње Либертас или женским моделом који је уметник Фредерик Огист Бартолди користио). „индекс” који представља Њујорк или Сједињене Америчке Државе уопште због њеног положаја у Њујоршкој луци, односно „имиграцију” због близине имиграционог центра на Острву Елис. „симбол” као визуализација апстрактног појма „слободе” или „слободарства”, или чак „могућности” или „разноликости”.

Критике слика Природа слика, било тродимензионалних или дводимензионалних, створених са одређеном сврхом или само ради естетског ужитка, наставила је да изазива питања, па чак и осуду на различитим местима и у различитим временима. У свом дијалогу Држава, грчки филозоф Платон описао је нашу привидну стварност као копију универзалних форми вишег реда. Као копије више стварности, ствари које опажамо у свету, опипљиве или апстрактне, неизбежно су несавршене. Седма књига Државе доноси Платонов „мит о пећини”, у којем се обичан људски живот пореди са животом заробљеника у замраченој пећини који верује да сенке пројектоване на зид пећине чине стварну стварност. Будући да је сама уметност имитација, она је копија те копије и утолико још несавршенија. Уметничке слике, дакле, не само да скрећу људски разум са разумевања виших облика истинске стварности, него опонашајући лоша понашања људи у приказима богова могу искварити појединце и друштво.

Одјеци такве критике задржали су се током времена, убрзавајући се како су се технологије стварања слика развијале и изузетно шириле од проналаска дагеротипије и других фотографских поступака средином 19. века. До касног 20. века, дела попут Џона Бергера Начини гледања и Сузан Сонтаг О фотографији преиспитивала су скривене претпоставке о моћи, раси, полу и класи уткане чак и у реалистичне слике, као и како те претпоставке и такве слике могу увући посматрача у воајеристички положај (обично) мушког посматрача. Проучавалац документарног филма Бил Николс такође је истраживао како наизглед „објективне” фотографије и филмови и даље кодирају претпоставке о својим предметима.

Слике које се преносе у јавном образовању, медијима и популарној култури дубоко утичу на формирање таквих менталних слика:

Верске критике Упркос, или можда управо због, раширене употребе верских и духовних слика широм света, стварање слика и приказивање богова или верских тема било је предмет критика, цензуре и кривичних казни. Аврамске религије (Јудаизам, Хришћанство и Ислам) све су имале опомене против стварања слика, иако се обим те забране разликовао у зависности од времена, места и секте или деноминације одређене религије. У јудаизму, једна од Десет заповести коју је Бог дао Мојсију на гори Синај забрањује прављење „било каквог резаног лика или било какве сличности [било чега] што је горе на небу, или доле на земљи, или у води испод земље”. У хришћанској историји, периоди иконоклазма (уништавања слика, посебно оних са верским значењима или конотацијама) повремено су избијали, а неке секте и деноминације одбацивале су или озбиљно ограничавале употребу верских слика. Ислам је склон да обесхрабрује верске приказе, понекад прилично строго, и често то проширује на друге облике реалистичких слика, дајући предност калиграфији или геометријском дизајну. У зависности од времена и места, фотографије и емитоване слике у исламским друштвима могу бити мање изложене потпуној забрани. У било којој религији, ограничења у стварању слика посебно су усмерена на избегавање приказа „лажних богова” у облику идола. Последњих година, милитантне екстремистичке групе попут Талибана и ИСИС-а уништиле су вековима старе артефакте, посебно оне повезане са другим религијама.

У култури Готово све културе стварале су слике и придавале им различита значења или примене. Губитак знања о контексту и вези слике са њеним предметом вероватно ће довести до другачијих перцепција и тумачења слике, па чак и самог изворног предмета.