Парсифал, или легенда о Светом гралу () је незавршена витешка романса на старофранцуском језику из друге половине 12. века, чији је аутор Кретјен де Троа. Почињући као прича о младом Парсифалу, радња се прекида и наставља авантуром витеза Говена сличне дужине, која такође остаје недовршена. Каснији аутори су оригиналном тексту од 9.000 стихова додали још 54.000 стихова кроз серију наставака познатих под заједничким називом Четири наставка или Наставци Парсифала, као и кроз друге повезане текстове.Grigsby, John L. (1991). "Continuations of Perceval". In Norris J. Lacy, The New Arthurian Encyclopedia, pp. 99–100. New York: Garland. .
Ово дело представља најранији забележени извештај о ономе што ће касније постати Потрага за Светим гралом.O'Gorman, Richard (1991). "Grail". In Norris J. Lacy, The New Arthurian Encyclopedia, pp. 212–213. New York: Garland. . Међутим, у средишњој сцени ово дело га описује само као златни грал (посуда за послуживање), не назива га „светим” и третира копље, које се појављује у истом тренутку, као једнако значајно.
Радња Поема почиње причом о Парсифалу Галу, кога је мајка одгајила у велшким шумама, далеко од цивилизације. Док је једног дана јахао, он наилази на групу витезова и схвата да и сам жели да постане један од њих. Упркос мајчином противљењу, младић креће на двор краља Артура, где му једна млада девојка прориче велику будућност. Ке, Артуров сенешал, исмева га и удара девојку, али Парсифал потом запањује све тако што убија витеза који је задавао муке краљу Артуру и узима његов рујни оклоп. Потом креће у сопствене пустоловине. Он пролази витешку обуку под вођством искусног Горнемана де Горта, а затим се заљубљује у Горнеманову сестричину Бланшфлер и спасава је од надируће војске. Парсифал успева да порази њене нападаче и шаље их на двор краља Артура да објаве његов завет да ће се осветити Кеу.
Парсифал се присећа да му се мајка онесвестила када је кренуо на Артуров двор, па одлучује да је посети. Током путовања, он наилази на Краља Рибара који пеца у чамцу на реци и који га позива да одседне у његовом замку. Док је тамо, Парсифал сведочи необичној процесији у којој младићи и девојке носе величанствене предмете из једне одаје у другу. Прво иде младић који носи копље које крвари, а затим два дечака који носе свећњаке. Потом се појављује прелепа млада девојка која носи богато украшени грал. На крају, друга дева носи сребрни пладањ. Они пролазе поред њега током сваког следа јела. Парсифал, кога је његов заштитник Горнеман научио да не говори превише, не поставља питања током читаве процесије. Следећег јутра буди се сам и наставља пут ка кући. Наилази на девојку која тугује и која га прекорева што није поставио питање о гралу, јер би то излечило рањеног краља. Такође сазнаје да му је мајка умрла.
Парсифал заробљава још једног витеза и шаље га на двор краља Артура са истом поруком као и пре. Артур креће да пронађе Парсифала и, када га нађе, покушава да га убеди да се придружи његовом двору. Парсифал несвесно изазива Кеа на борбу, у којој му ломи руку и тако остварује своју освету. Парсифал пристаје да се придружи краљевим витезовима, али убрзо потом улази одбојна дама и поново га прекорева што није упитао Краља Рибара коме грал служи. О Парсифалу се више ништа не чује осим у једном кратком каснијем одломку, у ком један испосник објашњава да грал садржи једну једину хостију која чудесно одржава у животу рањеног оца Краља Рибара.
Одбојна дама објављује нове подухвате које Витезови Округлог стола затим прихватају, а остатак поеме се бави Артуровим нећаком и најбољим витезом Говеном, кога је на двобој изазвао Гиромелант — витез који тврди да је Говен убио његовог господара. Говен представља контраст и допуну Парсифаловој наивности, као дворски витез који мора да делује у недворском окружењу. Важна епизода је Говеново ослобађање замка чији житељи укључују његову давно изгубљену мајку, његову бабу Игерну и његову сестру Кларисант, за чије постојање није ни знао. Ова прича се такође прекида недовршена, прекинута у тренутку када гласник стиже на Артуров двор да затражи његово присуство на предстојећој Говеновој борби против Гиромеланта.
Позадина Парсифал је посвећен Кретјеновом покровитељу, Филипу I, грофу од Фландрије.Lacy, Norris J. (1991). "Chrétien de Troyes". In Norris J. Lacy, The New Arthurian Encyclopedia, pp. 88–91. New York: Garland. . Кретјен је тврдио да је радио на основу извора који му је дао сам Филип. Његова поема је написана на старофранцуском језику током последње две деценије 12. века и вероватно је остала незавршена због смрти грофа Филипа 1191. године, током опсаде Акре, или због смрти самог аутора. Поједини научници тврде да је у време када је Кретјен писао Парсифала владала политичка криза између монархије и аристократије, којој је припадао и његов мецена, што је могло утицати на Кретјеново дело.Pickens, Rupert T. "Le Conte du Graal." The Romances of Chrétien de Troyes: A Symposium Ed. Douglas Kelly. (232-286). Дело садржи укупно око 9.000 стихова, док друге Кретјенове романсе ретко прелазе 7.000 стихова.
У Парсифалу постоје могуће паралеле са ирском митолошком расом Туата Де Данан. Ова раса поседује три централна талисмана — копље, котао и мач — који корелирају са копљем, гралом и мачем присутним у Парсифалу. Кретјенов Парсифал такође показује многе сличности са ирском сагом Дечачка дела Фиона. Главни лик, Фион мак Кул, одраста у изолацији и пролази кроз многе авантуре налик Парсифаловим, што сугерише да је ова приповест можда била извор инспирације за Кретјена.
Наставци Парсифала Током пола века након настанка Парсифала више различитих аутора покушало је да настави причу коју је започео Кретјен.Grigsby, John L. (1991). "Continuations of Perceval". In Norris J. Lacy, The New Arthurian Encyclopedia, pp. 99–100. New York: Garland. .English translations of the Continuations can be found in Bryant, Perceval, the Story of the Grail, 1996.
Први наставак Први наставак (), такође познат и као Говенов наставак (), јесте поема написана око 1200. године која је Кретјеновом делу додала између 9.500 и 19.600 стихова (у зависности од рукописа, при чему су познате три различите верзије). Приписан је Вошијеу де Денену, па се због тога понекад назива и Псеудо-Вошијеов наставак.
Дело постоји у три верзије: краткој, дугој и мешовитој. Кратка верзија била је најранија и најслабије повезана са Кретјеновим делом, док се мешовита верзија сматра најкаснијом јер ослања на обе претходне верзије. Роџер Шерман Лумис је сматрао да кратка верзија, која је додата постојећем рукопису Парсифала десет или двадесет година касније, представља верзију приче која је изворно била независна од Кретјенове.Loomis, Roger Sherman (1963, 21991). The Grail: From Celtic Myth to Christian Symbol, ch. VI. Princeton. .
Први наставак наставља приповест о Говеновим авантурама тамо где је Кретјен стао и фокусира се на подухвате Говена и неколико других витезова артуријанског света. Све верзије садрже шест „грана” (главних епизода), мање или више повезаних, које су можда биле инспирисане независним причама које су постојале и пре настанка овог наставка: „Гиромелант”, која завршава епизоду започету у Кретјеновој књизи тако што се Говен, његова мајка и баба поново сједињују са Артуром, а Говенова сестра Кларисант удаје за Гиромеланта; „Брен де Бралан”, која говори о рату краља Артура против побуњеног вазала; „Карадок”, која прича причу о Карадоку Краткоруком, ванбрачном сину чаробњака Елијавреса и жене краља Карадока (уједно и Артурове сестричине) Исеве; „Замак Оргеје”, која говори о турниру између житеља овог замка и људи краља Артура; „Говен у замку Грала”; и „Герехет”, прва позната прича о витезу Гарету. Пошто се овај наставак не враћа Парсифаловим авантурама, а Говен не пролази тест у замку Грала, он не нуди стварни крај Кретјеновог текста.
У дугој верзији, Говен се противи браку и одјахује у гневу, стижући до замка Грала. Након даљих авантура, он се поново придружује Артуру (где се дуга верзија поново спаја са кратком) и помаже му да опседне замак једног побуњеника. Дуга верзија умеће неколико додатних епизода у ток текста, посебно у првој и трећој грани. Неке од ових епизода изнова разматрају догађаје из Парсифала. Поједини медијевисти су у овоме видели жељу приређивача ове верзије да исправи недостатке кратке верзије, која изоставља Говеново испуњење обећања да ће спасити једну деву од Монтесклера, освојити Мач са чудним ременима (који је некада припадао Јуди Макавејцу) и донети Копље које крвари синовима краља Ескавалона.
Први наставак је значајан по свом лежерном односу према наративном стилу који је поставио Кретјен. Посебно, укључује једну наизглед независну романсу која у дугој верзији обухвата преко 6.000 стихова: Књига о Карадоку, са Артуровим витезом Карадоком у главној улози, која објашњава како је овај јунак добио надимак „Краткоруки”.Arthur, Ross Gilbert (translator) (1996). Caradoc. In Three Arthurian Romances: Poems from Medieval France: Caradoc, the Knight With the Sword, the Perilous Graveyard. New York: Everyman's Library. . Све верзије Првог наставка описују Говенову посету замку Грала другачије него Кретјен — то је сцена која уводи мотив сломљеног мача који може поправити само онај јунак коме је суђено да исцели Краља Рибара и његову земљу. Говен није тај јунак и не успева у том подвигу. Последња епизода описује невоље Говеновог брата Герехета, кога понижава витез-патуљак пре него што се освети за себе и за једног мистериозно убијеног странца. У завршној сцени, он се враћа на двор спавајући у чамцу који вуче лабуд.
Други наставак Убрзо након што је Први наставак завршен, најкасније до 1210. године, други аутор је додао укупно 13.000 стихова. Овај Други наставак, познат и као само Наставак Парсифала, понекад је такође приписиван Вошијеу де Денену. Обилато користећи мотиве и теме преузете од Кретјена и из Првог наставка, његова прича приказује Парсифалов повратак у замак Грала и поправљање његовог мача, али танка пукотина која остаје на сечиву симболизује његову и даље несавршену психолошку природу.
Трећи наставак Око 1225. године, Трећи наставак, познат и као Манесијеов наставак, додао је 10.000 стихова у рими и крај приче. Аутор Манесије разрешио је многе неразјашњене нити претходних аутора и укључио неколико епизода из других дела, укључујући авантуру „Радост двора” из Кретјенове романсе Ерек и ЕнидаOwen, Arthurian Romances. и Калогренанову смрт како је испричана у делу Потрага за Светим гралом из циклуса Ланселот-Грал.Lacy, Lancelot-Grail, Volume 4, Прича се завршава смрћу Краља Рибара и Парсифаловим ступањем на његов престо. Након седам мирних година, Парсифал одлази да живи као пустињак у шуми, где убрзо умре. Манесије сугерише да је са собом у рај понео грал, копље и сребрни пладањ.
Четврти наставак Такође око 1225. године, Четврти наставак, или Жерберов наставак, додао је 17.000 стихова у рими. Аутор, за кога се најчешће сматра да је Жербер де Монтреј, саставио је своју верзију независно од Манесија, и вероватно у исто време. Покушао је да повеже неразјашњене нити које су оставили Кретјен и други наставци и направио је сопствене додатке, од којих се посебно истиче комплетна епизода о Тристану. Чини се да Жерберов наставак није уживао велику популарност; сачуван је у само два рукописа (од којих је један тешко оштећен) као интерполација између Другог наставка и Трећег наставка. Вероватно је Жербер написао крај приче, али је он избачен из обе сачуване копије како би се олакшало његово уметање између друга два наставка.
Утицај