Зора љубави (), такође позната као Венера се сада буди и буди Љубав (енгл. Venus Now Wakes, and Wakens Love), јесте уље на платну енглеског сликара Вилијама Етија, први пут изложена 1828. године и тренутно се налази у Уметничкој галерији и музеју Расел-Коутс у Борнмуту. Слободно заснована на одломку из маске Комус из 1634. године аутора Џона Милтона, приказује нагу Венеру како се нагиње да пробуди успавану Љубав милујући му крила. Иако је Ети често укључивао наге фигуре у своја дела, ретко је приказивао физичку интимност, те је због тога Зора љубави једна од његових необичнијих слика. Отворена сензуалност дела имала је за циљ да представи изазов посматрачу, пресликавајући радњу Комуса, у којој је хероина у искушењу жеље, али остаје рационална и суздржана.

Док је неколико критичара похвалило елементе композиције и извођења, Зора љубави је била веома лоше прихваћена када је први пут изложена. Ети је стекао репутацију сликања реалистичних фигура, а сматрало се да је његова стилизована Венера под превеликим утицајем страних уметника као што је Рубенс, као и да је превише волуптуозна и нереално обојена, док је слика у целини сматрана неукусном и опсценом. Зора љубави се није нашла међу 133 слике изложене на великој ретроспективној изложби Етијевих дела 1849. године, а њено излагање у Глазгову 1899. изазвало је притужбе због наводне опсцености. Године 1889. купио ју је сер Мертон Расел-Коутс, и од тада је остала у колекцији Уметничке галерије и музеја Расел-Коутс.

Позадина мини|Пандора коју крунишу годишња доба (енгл. Pandora Crowned by the Seasons, 1824). Након успеха Клеопатре, Ети је покушао да понови свој успех са додатним историјским сликама које садрже наге фигуре. Вилијам Ети је рођен 1787. године, као син пекара и млинара из Јорка. Почео је као шегрт штампар у Халу. По завршетку седмогодишњег шегртовања, са 18 година преселио се у Лондон „са неколико комада креде”, са намером да постане историјски сликар у традицији старих мајстора. Уписао се на Краљевску академију, а након годину дана студирања код познатог сликара портрета Томаса Лоренса, Ети се вратио на Краљевску академију, цртајући на часовима цртања по живом моделу и копирајући друге слике. Као следбеник Џона Опија, који је промовисао немодеран стил сликања Тицијана и Рубенса у односу на тада преовлађујући формални стил Џошуе Рејнолдса, Ети је био неуспешан на свим такмичењима академије, а свако дело које је пријавио за Летњу изложбу Краљевске академије 1810-их било је одбијено. Године 1821. Краљевска академија је прихватила и изложила једно од Етијевих дела на Летњој изложби, Долазак Клеопатре у Киликију (такође познато као Клеопатрин тријумф). Ова слика је била изузетно добро прихваћена, а многи од Етијевих колега уметника веома су му се дивили. Постао је поштован због своје способности да прецизно ухвати тонове меса на слици и због своје фасцинације контрастима у тоновима коже. Након изложбе Клеопатре, током наредне деценије Ети је покушавао да понови њен успех сликајући наге фигуре у библијским, књижевним и митолошким окружењима.

Иако су неки актови страних уметника били у приватним енглеским колекцијама, земља није имала традицију сликања актова, а приказивање и дистрибуција таквог материјала јавности били су потиснути од Прогласа за обесхрабривање порока из 1787. године. Ети је био први британски уметник који се специјализовао за акт, а реакција нижих класа на ове слике изазивала је забринутост током целог 19. века. Многи критичари осуђивали су његове поновљене приказе женске голотиње као непристојне, иако су његови портрети мушких актова генерално били добро прихваћени.

Композиција

Зора љубави илуструје рани одломак из маске Комус из 1634. године аутора Џона Милтона. Комус је морална прича у којој је главна јунакиња, позната само као „Дама”, одвојена од своје породице. Она сусреће развратног мага Комуса који је заробљава и користи сва расположива средства да покуша да распали њене сексуалне жеље. Дама се одупире свим искушењима, и користећи свој разум и морал одбија Комусове напоре да је увуче у неумереност или да се преда жељи.

Етијева слика није директна илустрација сцене из Комуса. Уместо тога, инспирисана је раним одломком у којем Комус, пре сусрета са Дамом, размишља о идеји да је грех проблематичан само ако други постану свесни тога, те да је зато исправно и природно предати се ниским жељама под окриљем мрака, тврдећи: „Какве везе има ноћ са сном? Ноћ има боље слаткише за доказивање, Венера се сада буди и буди Љубав”. Етијева слика приказује нагу Венеру, као „Богињу ноћног спорта”, како се нагиње да пробуди успавану Љубав милујући му крила. Иако је Ети изградио своју репутацију на својој познатој способности да слика реалистичне људске фигуре, Венера у Зори љубави је веома стилизована и насликана у намерном пастишу стила Рубенса.

Зора љубави намерно представља моралну дилему посматрачима. Својим отвореним приказом голотиње и сензуалности, Ети износи исти аргумент као и Комус, да је рационално да посматрач подлегне својим пожудним мислима док је у приватности. Слика представља исти морални изазов посматрачу као онај који Комус представља Дами, да остане веран својој бољој, моралној и рационалној природи, упркос томе што нема очигледних мана у предавању жељи.

Иако је Ети редовно сликао голотињу, ретко је приказивао физичку интимност осим у борби, и Зора љубави је необична међу његовим делима; Етијев биограф Леонард Робинсон прокоментарисао је 2007. године да је Зора љубави „тема толико нетипична за Етија да човек има потешкоћа да разуме зашто ју је насликао”.

Пријем десно|мини|Етијев Свет пре потопа, изложен касније 1828. године, такође је илустровао Милтона, у овом случају дело Изгубљени рај. Ети је изложио слику у фебруару 1828. године на Британској институцији под називом Венера се сада буди и буди Љубав. Одмах је наишла на олују подсмеха критичара због стила у којем је Венера насликана; једна од ретких позитивних рецензија била је она из часописа The New Monthly Magazine, чији је критичар сматрао да је „фигура Венере предивно нацртана и веома волуптуозно обојена; а начин на који она буди љубав, мрсећи перје његових крила, изврсно је замишљен и изведен”. Лист Тајмс (енгл. The Times) је прокоментарисао да је „цртеж слободан и течан” и да је „колорит, иако богат, сасвим природан”, али је сматрао да је „тема, међутим, обрађена на начин који је потпуно превише сладострасан (могли бисмо, са пуним правом, употребити грубљи израз) за око јавности”. Часопис The Literary Gazette је признао да је слика „веома привлачна, посебно у боји”, али је сматрао да је „волуптуозност” слике „један од неопростивих грехова против укуса”, и прекорио Етијево „немарно” цртање, примећујући да је „немогуће да уметник који је толико година, и тако неуморно, проучавао живи модел, може да погреши у том погледу из недостатка знања”. Месечни магазин (The Monthly Magazine) се жалио на Венерину „суморну боју и корпулентан облик”, као и на Етијево „прекомерно излагање [Венерине] фигуре”. Часопис La Belle Assemblée, у међувремену, сматрао је да Етијев приказ Венере „иако лепа волуптуозна жена, није, ни у надмоћи лепоте, нити према било ком прихваћеном опису богиње која инспирише љубав, Венера”, и жалио се да је „боја меса кредаста”.

Најоштрија критика стигла је од анонимног рецензента у часопису The London Magazine:

Анонимни рецензент у истој публикацији касније те године вратио се на ту тему, грдећи Етија због његовог имитирања страних уметника, уместо да покуша да развије сопствени нови и јединствени стил, примећујући да „не можемо имитирати глас или поступке другог, а да их не преувеличавамо или карикирамо”, жалећи се да „нема [никакве] прикладности у томе да се Тицијанове Венере, басне паганизма или ниска занимања холандских сељака, ставе паралелно са оним темама које чине основу [за] све наше будуће наде”, и запажајући да „сигурно, Рубенса би овде [у Енглеској] требало држати као стену коју треба избегавати, а не као светлост коју треба следити”.

Наслеђе десно|upright|мини|Мусидора: Купачица ’забринута због сумњивог поветарца’ (изложена 1846). Ети је наставио да слика актове током целе своје каријере, али је ретко поново приказивао физичку интимност. У фебруару 1828. године, убрзо након изложбе Зоре љубави, Ети је победио Џона Констабла са 18 гласова према пет и постао пуноправни члан Краљевске академије уметности, што је у то време била највећа почаст доступна једном уметнику. Од 1832. године па надаље, подстакнут поновљеним нападима штампе на његову наводну непристојност и неукусност, Ети је наставио да буде истакнути сликар актова, али је почео да улаже свесне напоре да у својим делима одражава морална учења. Преминуо је 1849. године, радећи и излажући све до своје смрти, и остао је веома цењен као уметник упркос томе што су га многи сматрали порнографом. Чарлс Роберт Лесли је убрзо након Етијеве смрти приметио да „[Ети] сам, не мислећи и не желећи никакво зло, није био свестан начина на који су његова дела посматрали грубљи умови”. Интересовање за његово дело је опало како су нови покрети почели да карактеришу сликарство у Британији, а до краја 19. века цена свих његових слика пала је испод њихових првобитних цена.

Зора љубави (под првобитним називом Венера се сада буди и буди Љубав) изложена је 1829. године у Бирмингемском друштву уметности (енгл. Birmingham Society of Arts), али осим тога њена историја током Етијевог живота није забележена. Не постоји запис о њеној првобитној продаји, а није се нашла међу 133 слике укључене у велику ретроспективну изложбу Етијевих дела у Краљевском друштву уметности 1849. године. Познато је да се 1835. налазила у колекцији текстилног предузетника Џозефа Страта, али није била међу сликама продатим након његове смрти 1844. године. У јуну 1889. купио ју је непознати купац за непознату суму сер Мертон Расел-Коутс, и од тада је остала у колекцији Уметничке галерије и музеја Расел-Коутс у Борнмуту. Приказана је на изложби дела из колекције Расел-Коутса 1899. године у Галерији корпорације Глазгов. Ова изложба је изазвала извесну контроверзу због њене наводне опсцене природе; године 1894. полиција и судије уклонили су из једне продавнице у Глазгову велики број наводно опсцених графика главних уметника, те се сматрало неприкладним да једна образовна установа коју финансира држава излаже дело једнаке опсцености. Неколико истакнутих личности из света уметности, попут Фредерика Лејтона, интервенисало је, и изложба је одржана. Зора љубави је такође изложена на изложби Уметничког савета Велике Британије (енгл. Arts Council of Great Britain) из 1955. године, и била је једно од дела приказаних на великој ретроспективи Етијевих дела у Уметничкој галерији у Јорку 2011–2012. године.

Напомене

Референце

Литература

Категорија:Женски актови у сликарству Категорија:Слике Венере Категорија:Уље на платну