мини|Стаза за шетњу близу језера Фрејландсватне Право слободног приступа земљишту (норв. allemannsretten) је збирни израз за права свих у Норвешкој да користе природна подручја, без обзира на то ко је власник земље. Оно има ограничен обим и укључује бројне дужности. Огромна већина правила о јавном приступу садржана је у Закону о активностима на отвореном.

Сличан систем постоји и у другим нордијским земљама, као што су Шведска и Финска, где такође постоји традиција слободног приступа природним подручјима.

Право пута важи за „необрађено земљиште", односно природне и неограђене површине које се не користе за пољопривреду. У Норвешкој, термин покрива већину обала, мочвара, шума и планина. Мала острва необрађене земље унутар култивисаног земљишта не сматрају се земљиштем доступним за слободан боравак и тамо није дозвољено камповање.

Право се не односи на имовину око кућа и колиба, обрађено земљиште, као што су оранице са или без усева, ливаде, пашњаци и баште, као и млади засади, грађевинске парцеле и индустријске површине и ограђене баште и паркови. „Oграђено“ не значи да неко подручје мора да има ограду; власници могу забранити пролаз преко земљишта ако сматрају да то може проузроковати значајну штету без обзира да ли је имање ограђено или не.

Ово право је важан део норвешке културе и начина живота и повезано је са традицијом боравка на отвореном и рекреације у природи.

Историја Корени права слободног приступа земљишту потичу из старог норвешког сеоског друштва, када су људи слободно користили природне просторе за кретање, лов, риболов и сакупљање хране.

Норвешка се одувек састојала од великих подручја ненасељене дивљине или релативно пустих или ненасељених планинских, мочварних и шумских пространстава, која нису изазивала сукобе или ограничења слободе кретања, боравка и сакупљања природних плодова.

Ово право је постојало у Норвешкој доста дуго и било је раније неписано правило обичајног права, које је било изражено у раштрканим одредбама у старим норвешким законима и касније у законодавству из данске ере. У 19. веку се у судској пракси развила доктрина „слободног права плодоуживања”.

Данас су правила о јавном приступу суштински садржана у Закону о активностима на отвореном, који је ступио на снагу 1. јула 1957. Неколико других закона такође утиче на јавни приступ земљишту, укључујући Закон о водама. Постоји много изузетака, често локалних, који су укорењени у другим законима.

Права и ограничења Право слободног приступа природи састоји се од три главна елемента:

право пута право боравка право на бербу

Право пута мини|Дивљи ирвас у планинским подручјима Норвешке. Норвешка има готово бескрајне могућности када је у питању истраживање дивље природе. Могуће је ићи на планинарење скоро свуда, али је потребно поштовати подручја у којима се планинарење не препоручује, на пример на местима са угроженим дивљим животињама, укључујући подручја по којима лутају дивљи ирваси.

Излети у шуму и планине, пешице и на скијама, најјаснији су примери права пута. Овим правом обухваћен је и превоз чамцем без употребе мотора.

При томе се прави разлика између земљишта намењеног за обрађивање (innmark) и необрађеног земљишта доступног за слободно кретање (utmark), као и начина на који је дозвољено немоторизовано кретање. Као пример овог другог, можемо поменути регулацију бициклизма и јахања - у неким забаченим подручјима која су заштићена законима о заштити природе, такав саобраћај може бити ограничен. У областима важним за гнежђење птица може постојати забрана саобраћаја у одређеним деловима године.

Моторизовани саобраћај је у посебном положају, овде се примењује Закон о моторизованом саобраћају на селу и на водотоцима од 10. јуна 1977. године. Електрични бицикли нису обухваћени правом пута по дефиницији, али је у Норвешкој легално користити електрични бицикл на исти начин као и обичан уколико не постоји забрана власника земљишта или се то забрањује посебним правилима и ограничењима.

Право пута има своја ограничења, као и одређене обавезе којих су посетиоци дужни да се придржавају:

Посетиоци могу фотографисати природу, водећи рачуна о заштити животиња и приватности других људи. Посетиоци су дужни да отпад одлажу одговорно. Препоручује се кретање означеним стазама. Узнемиравање дивљих животиња је забрањено.мини|Kамповање у шатору је последњих година постало веома популарно, што такође ствара притисак на природу, посебно на најпознатијим камп местима где се многи окупљају, што често може створити сукобе са локалним становништвом.

Право боравка Купање, камповање и сидрење чамца спадају у право боравка. Камповање је забрањено на удаљености мањој од 150 метара од насељене куће или викендице и по правилу не може трајати дуже од два дана.

Право на бербу Берба шумског воћа и цвећа, као и рекреативни риболов у мору примери су права на бербу. Приликом бербе и набавке природних производа могу да важе локални прописи и друга посебна правила, па се исплати истражити унапред.

Главно правило о берби може се наћи у члану 5 Закона о активностима на отвореном који гласи:

„Током путовања, пролазници могу убрати дивље орахе и појести их на лицу места и убрати и понети са собом дивље цвеће, биљке, бобице и дивље печурке, као и корење самониклог биља".

У нацрту закона се помиње да се правило протеже даље од формулације, и заснива се на дугогодишњем обичајном праву. Истиче се да се на обали могу сакупљати алге, шкољке и друго. Право на бербу вероватно важи и за друге ствари које можемо наћи у природи, на пример фино камење.

Члан 323 Кривичног законика каже: „Присвајање природних производа, укључујући камење, гранчице, биљке итд., које имају малу или никакву економску вредност током вршења законског јавног права, ипак се не кажњава“.

Многи људи верују да је сеча сувог дрвећа за ватру у рубним областима део општег права. Али ово није тачно, јер право на сечу дрва подразумева власништвом над земљиштем, пошто се дрво може продати као такозвано органско дрво. Један број љубитеља природе такође није свестан да су сува стабла веома важна за биолошку разноврсност, посебно борови који могу остати мртви веома дуго.

Право слободног приступа земљишту у другим земљама И друге земље имају право слободног приступа земљишту и туристичку културу, али Норвешка даје најдалекосежнија права свом становништву.

У осталим нордијским земљама, Шведска и Финска имају неписано обичајно право које одговара норвешким правилима. На Исланду је обичајно право укључено у Закон о заштити природе. У Данској не постоји право слободног приступа земљишту, али постоје правила о дозвољеном кретању и боравку на плажама и у природним подручјима. Ни на Фарским острвима не постоји обичајно право.

У Енглеској, Велсу и Северној Ирској десет одсто земљишта је издвојено као „земљиште отвореног приступа“ где шетачи имају слободан приступ ван стаза, а такође имају и континуирану мрежу саобраћајница отворених за јавност. У Шкотској је законодавство ближе нордијском моделу. Закон о заштити природе у Немачкој даје становништву право на слободно кретање путевима у неразвијеним подручјима и шумама.

У САД, право на кретање и боравак у природним подручјима највећег је обима по површини у поређењу са другим земљама, јер јавни сектор поседује 75 одсто укупног земљишта. Ово се односи на националне паркове, резервате природе на одређеним камповима, природне стазе и путеве, заједно са огромним подручјима у власништву савезне владе, државних влада, округа и градова. Ове области су отворене за камповање, ложење ватре и кретање.

Референце

Категорија:Норвешка култура Категорија:Закони у Норвешкој