Анатолиј Наумович Рибаков (; право презиме Аронов; Чернигов, 14. јануар 1911 — Њујорк, 23. децембар 1998) био је руски и совјетски књижевник јеврејског порекла. Познат је по приповеткама за децу и омладину („Кортик“, „Бронзана птица“), романима о савременицима („Возачи“, „Јекатерина Вороњина“) и нарочито по антистаљинистичкој тетралогији „Деца Арбата“ (1987—1994). Његова дела доживела су тираж од преко 20 милиона примерака и објављена су у преко 50 земаља света.
Одрастање, образовање, изгнанство и учешће у рату
Детињство и младост
Анатолиј је рођен у јеврејској породици Наума Борисовича Аронова (1885—1963) и Дине Абрамовне Рибакове (1890—1959). Детињство је провео у селу Держановка у Черниговској области, где му је отац радо. Након Октобарске револуције породица се 1919. преселила у Москву, на Арбат, у кућу број 51, коју ће Анатолиј касније описати у својим романима.
Анатолиј је похађао Хвостовску гимназију, а осми и девети разред завршио је у Московској експериментално-показаној школи-комуни (МОПШК) коју је основао Пантелејмон Лепешински. Након школе радио је на Дорогомиловском хемијском заводу као помоћни радник, носач, а потом и возач.
Хапшење и изгнанство
Уписао је 1930. Транспортно-економски факултет (касније део Московског института инжењера железничког саобраћаја). Искључен је 1933. из комсомола и института због оптужби за „помиритељски став према троцкистичкој опозицији“. Упркос заузимању Арона Солца, члана Врховног суда СССР, и поновном враћању на факултет, Рибаков је ухапшен 5. новембра 1933.
Осућен је 10. јануара 1934. на три године прогонства по члану 58-10 Кривичног законика РСФСР („Контрареволуционарна агитација и пропаганда“). Након изласка из затвора, Рибаков је неколико година лутао по земљи, радећи повремене послове у Калињину, Рјазању и Башкирији — углавном као механичар или возач. Тек 1938. добио је место главног инжењера у Рјазањској ауто-транспортној администрацији, где је радио до почетка рата 1941.
Други светски рат
Након напада Немачке на СССР у новембру 1941. Рибаков је регрутован у Црвену армију. Служио је у ауто-јединицама, учествовао у одбрани Москве и Стаљинграда, а потом и у походу Црвене армије до Берлина. Завршио је рат као инжењер-мајор гарде, на месту начелника ауто-службе 4. гардијског стрељачког корпуса (8. гардијска армија).
Војни трибунал СССР је због јунаштва 19. октобра 1945. прогласио Рибакова „неосуђиваним“, а потпуно рехабилитованим 1960. године.
Књижевни рад Своју прву књигу, авантуристичку причу за децу „Кортик“ (), Рибаков је почео да пише док се налазио у Немачкој након рата. Објављена је 1948. и донела му популарност. Као књижевни псеудоним узео је девојачко презиме своје мајке Рибаков. Објавио је и приче у наставцима „Бронзана птица“ (, 1956) и „Испаљени метак“ (, 1975). Сва три дела су екранизована.
Рибаков је 1950. објавио свој први роман „Возачи“ (), за који је 1951. добио Стаљинсову награду другог степена. Уследили су романи „Јекатерина Вороњина“ (, 1955) и „Лето у Сосњацима“ (, 1964).
Током 1960-их и 1970-их написао је три приче за младе: „Пустоловине Кроша“ (), „Распуст Кроша“ () и „Непознати војник“ (). Рибаков је 1978. у часопису „Октобар“ објавио роман „Тежак песак“ (), прво велико дело совјетске књижевности друге половине XX века која се искључиво бави судбином једне јеврејске породице и Холокаустом.
Деца Арбата и каснија дела
Најпознатије Рибаковљево дело је роман „Деца Арбата“ (), на коме је радио пуних 20 година. Роман је био најављиван још 1960-их у „Новом миру“ и 1970-их у „Октобру“, али је званично објављен тек 1987. за време гласности (перестројке). Наставак ове трилогије (или тетралогије) чине: „Тридесет пета и друге године“ (, 1988), „Страх“ (1990) и „Прах и пепео“ (Прах и пепел, 1994). У овим књигама је директно приказан Јосиф Стаљин, а Рибакову се приписује цитат (погрешно везиван за Стаљина): „Нема човека — нема проблема“ (у изворном облику: ).
Рибаков је 1997. објавио „Роман сећања, мој XX век ()“. Сабрана дела у седам томова изашла су 1995.
Приватан живот и смрт Рибаков се женио три пута: Анастасија Тисичникова (1939–1946), син Александар (1940–1994); Наталија Давидова (писац), њихов син Алексеј (рођен 1960), познат је као песник и прозаик под псеудонимом Алексеј Макушински; Татјана Винокурова, девојачко Бленкаја (од 1978 до његове смрти 1998).
Од 1990-их Рибаков је дуже време живео у САД. Сахрањен је 6. јануара 1999. у Москви, на Новокузњецевском гробљу.
Награде и признања
Стаљнова награда II степена (1951) за роман „Возачи“; Државна награда РСФСР „Браћа Васиљев“ (1973) за сценарио филма „Минута тишине“; Орден Отаџбинског рата I и II степена (1945, 1985); Орден Труда Црвене заставе; Орден Пријатељства народа (1981); Медаље „За ратне заслуге“ (1943), „За одбрану Лењинграда“, „За освајање Берлина“; Почасни доктор филозофије Универзитета у Тел Авиву.
Референце
Категорија:Рођени 1911. Категорија:Умрли 1998. Категорија:Руски књижевници Категорија:Совјетски књижевници Категорија:Руски Јевреји Категорија:Совјетски војници у Другом светском рату