Херман Џозеф Милер (; Њујорк Сити, 21. децембар 1890 – 5. април 1967) био је амерички генетичар који је 1946. године добио Нобелову награду за физиологију или медицину , „за откриће да се мутације могу изазвати рендгенским зрацима“. Милер је упозорио на дугорочне опасности од радиоактивних падавина из нуклеарног рата и нуклеарних испитивања , што је довело до веће јавне контроле ових пракси.
Младост Милер је рођен у Њујорку , као син Френсис (Лајонс) и Хермана Џозефа Милера Старијег, занатлије који је радио са металима. Милер је био Американац треће генерације чији су очеви преци првобитно били католици и дошли су у Сједињене Државе из Кобленца . Породица његове мајке била је мешовитог јеврејског (пореклом од шпанских и португалских Јевреја ) и англиканског порекла, и дошла је из Британије. Међу његовим првим рођацима био је Алфред Кребер (Кребер је био отац Урсуле Ле Гвин), а међу ближим рођацима био је Херберт Џ. Милер. Као адолесцент, Милер је похађао унитарну цркву и сматрао се пантеистом ; у средњој школи је постао атеиста . Истицао се у јавним школама. Са 16 година уписао се на Колумбија колеџ . Од првог семестра, занимала га је биологија; Постао је рани присталица Менделове хромозомске теорије наслеђивања — и концепта генетских мутација и природне селекције као основе еволуције . Основао је биолошки клуб и постао је заговорник еугенике ; везе између биологије и друштва биће његова стална преокупација. Милер је стекао диплому основних студија 1910. године. , pp. 17–37
Милер је остао на Колумбији (тадашњем водећем америчком програму зоологије, захваљујући Е. Б. Вилсону и његовим студентима) за постдипломске студије. Заинтересовао се за генетику дрозофила из лабораторије за муве Томаса Ханта Моргана након што су се студенти основних студија, перачи флаша Алфред Стертевант и Калвин Бриџис , придружили његовом биолошком клубу. Од 1911. до 1912. године, студирао је метаболизам на Универзитету Корнел , али је остао укључен у рад Колумбије. Пратио је дрозофиле док су се прве генетске мапе појављивале из Морганових експеримената и придружио се Моргановој групи 1912. године (након две године неформалног учешћа)., pp. 37–69
У групи мува, Милерови доприноси су били првенствено теоријски — објашњења експерименталних резултата и идеје и предвиђања за нове експерименте. Међутим, у новонастајућој култури сарадње дрозофилиста, заслуге су додељиване на основу резултата, а не идеја; Милер се осећао превареним када је изостављен из главних публикација. , pp. 70–90; for more on the culture and norms of the fly lab, see .
Каријера Године 1914, Џулијан Хаксли је понудио Милеру место у недавно основаном Институту Вилијама Марша Рајса, сада Универзитету Рајс ; пожурио је да заврши докторат филозофије и преселио се у Хјустон за почетак академске 1915–1916. године (његова диплома је издата 1916. године). На Рајсу је Милер предавао биологију и наставио лабораторијски рад на дрозофилама . Године 1918, предложио је објашњење за драматичне дисконтинуиране промене код Oenothera lamarckiana које су биле основа Хуго де Врисове теорије мутационизма : „уравнотежене леталне мутације“ су омогућиле акумулацију рецесивних мутација, а ретки догађаји кросинговера су резултирали изненадним испољавањем ових скривених особина. Другим речима, де Врисови експерименти су се могли објаснити Менделовом теоријом хромозома. Милеров рад је све више био фокусиран на стопу мутација и леталне мутације . Године 1918, Морган, због недостатка запослених јер су многи његови студенти и асистенти регрутовани за улазак САД у Први светски рат , убедио је Милера да се врати на Колумбију да предаје и прошири свој експериментални програм. , pp. 91–108
На Колумбији, Милер и његов сарадник и дугогодишњи пријатељ Едгар Алтенбург наставили су истраживање смртоносних мутација. Примарна метода за откривање таквих мутација била је мерење односа полова код потомака женки мушица. Предвидели су да ће однос варирати од 1:1 због рецесивних мутација на X хромозому, које би се испољиле само код мужјака (којима је недостајао функционални алел на другом X хромозому). Милер је открио јаку зависност од температуре у стопи мутација, што га је навело да верује да је спонтана мутација доминантан начин (и да у почетку занемари улогу спољашњих фактора као што су јонизујуће зрачење или хемијски агенси). Године 1920, Милер и Алтенбург су коаутори семиналног рада у часопису „Генетика “ о „генима модификаторима“ који одређују величину крила мутантних дрозофила . Године 1919, Милер је направио важно откриће мутанта (касније се испоставило да је хромозомска инверзија ) који је изгледа сузбијао кросинговер, што је отворило нове путеве у студијама стопе мутација. Међутим, његово именовање на Колумбији није продужено; Прихватио је понуду Универзитета у Тексасу и напустио Колумбију после лета 1920. , pp. 109–119
Милер је предавао на Универзитету у Тексасу од 1920. до 1932. године. Убрзо након повратка у Тексас, оженио се професорком математике Џеси Мари Џејкобс , са којом се раније удварао. У раним годинама у Тексасу, Милеров рад на дрозофилама је споро напредовао; податке из његових студија о стопи мутација било је тешко интерпретирати. Године 1923. почео је да користи радијум и рендгенске зраке , али је везу између зрачења и мутација било тешко измерити јер је такво зрачење такође стерилисало мушице. У овом периоду, такође се ангажовао у еугеници и људској генетици. Спровео је студију близанаца раздвојених при рођењу која је изгледа указивала на снажну наследну компоненту коефицијента интелигенције. Милер је био критичан према новим правцима еугеничког покрета (као што је антиимиграција), али је био пун наде у погледу изгледа за позитивну еугенику. , pp. 120–140 Године 1932, на Трећем међународном конгресу еугенике , Милер је одржао говор и изјавио: „еугеника би још увек могла да усаврши људску расу, али само у друштву свесно организованом за опште добро“.
Откриће мутагенезе изазване рендгенским зрацима Године 1926. започео је низ великих продора. У новембру, Милер је спровео два експеримента са различитим дозама X-зрака, од којих је други користио супресорски сток кросинговера („ClB“) који је открио 1919. године. Јасна, квантитативна веза између зрачења и смртоносних мутација брзо се појавила. Милерово откриће створило је медијску сензацију након што је одржао рад под називом „Проблем генетске модификације“ на Петом међународном конгресу генетике у Берлину ; то ће га учинити једним од познатијих јавних интелектуалаца почетком 20. века. До 1928. године, други су реплицирали његове драматичне резултате, проширујући их на друге модел организме , као што су осе и кукуруз . У наредним годинама, почео је да објављује вероватне опасности од излагања зрачењу код људи (као што су лекари који често користе рендген опрему или продавци ципела који зраче стопала својих купаца). , pp. 141–164
Његова лабораторија је брзо расла, али се поново смањила након почетка Велике депресије . Посебно након пада берзе, Милер је био све песимистичнији у погледу изгледа капитализма . Неки од чланова његове лабораторије у посети били су из СССР-а , а он је помагао у уређивању и дистрибуцији илегалних левичарских студентских новина, „Искра“ . То је био тежак период за Милера и научно и лично; његов брак се распадао, а он је био све незадовољнији својим животом у Тексасу. У међувремену, слабљење еугеничког покрета, иронично убрзано његовим сопственим радом који је указивао на раније игнорисане везе између животне средине и генетике, значило је да су његове идеје о будућности људске еволуције имале смањен утицај у јавној сфери. , pp. 165–183 Милеров говор пред Трећом међународном конференцијом о еугеници у Њујорку заслужан је за обележавање краја галтонизма , а можда чак и саме еугенике , као популарног покрета у науци. Х. Бентли Глас , савремени посматрач и Милеров докторант, рекао би да је Милеров говор „готово завршио активност Еугеничког друштва“. , Glass, Bentley. (Discussion) The American Journal of Human Genetics, Volume 6: pp.187-188. (1954). Милер је рекао окупљенима да се еугенички идеали више не могу остварити, јер капиталистички систем производи погрешне мотиве индивидуалног деловања, а презирао је природу доминантне класе и тип друштва који су стварали. .Hardin, Garrett. Nature and Man's Fate, pp.228-229, Rinehart & Company, Inc., New York, Toronto
Рад у Европи У септембру 1932. године, Милер се преселио у Берлин да би радио са руским генетичарем Николајем Тимофејевим-Ресовским ; путовање замишљено као ограничени сабатикал продужило се у осмогодишње путовање кроз пет земаља. У Берлину је упознао два физичара који ће касније бити значајни за биолошку заједницу: Нилса Бора и Макса Делбрика . Нацистички покрет је убрзао брзу емиграцију научних талената из Немачке, а Милер се посебно противио политици националсоцијализма. ФБИ је истраживао Милера због његовог учешћа у емисији „Искра“ , па је он уместо тога одлучио да оде у Совјетски Савез (окружење које је боље одговарало његовим политичким уверењима). Године 1933, Милер и његова супруга су се помирили, а њихов син Дејвид Е. Милер и она су се преселили са Херманом у Лењинград . Тамо је, у Институту за генетику, увезао основну опрему за лабораторију за дрозофиле - укључујући и мушице - и отворио радњу. Институт је пресељен у Москву 1934. године, а Милер и његова супруга су се развели 1935. године., pp. 184–203
У СССР-у, Милер је надгледао велику и продуктивну лабораторију и организовао рад на медицинској генетици. Већина његовог рада укључивала је даља истраживања генетике и зрачења. Тамо је завршио своју књигу о еугеници, „ Из ноћи“ , чије главне идеје датирају из 1910. године. H. J. Muller, Out of the Night: A Biologist's View of the Future (New York: Vangard, 1935), p. v. Међутим, до 1936. године, репресивна политика Јосифа Стаљина и успон Лисенковизма учинили су СССР све проблематичнијим местом за живот и рад. Милер и многи из руске генетичке заједнице учинили су све што су могли да се супротставе Трофиму Лисенку и његовој Лармаркској еволуционој теорији, али Милер је убрзо био приморан да напусти Совјетски Савез након што је Стаљин прочитао превод његове књиге о еугеници и био је „незадовољан њоме и... наредио је припрему напада против ње“. , pp. 204–234; quotation from p 233, correspondence from Muller to Julian Huxley, March 9, 1937 До тада је Милер већ затражио одсуство. Вест о Лисенковим суђењима стигла је до Сједињених Држава, а његов син Давид је тамо одрастао, након развода. Carlson, Genes, Radiation, and Society, p. 335 У званичној декларацији института, биолошки детерминизам је одбачен: „Развој друштва није подложан биолошким законима већ вишим друштвеним законима. Покушаји да се закони животињског царства прошире на човечанство су покушај да се људско биће спусти на ниво звери.“ Hardin, Garrett. Nature and Man's Fate, pp.217, Rinehart & Company, Inc., New York, Toronto
Милер, са око 250 сојева дрозофиле , преселио се на Универзитет у Единбургу у септембру 1937. године, након кратких боравака у Мадриду и Паризу . Године 1938, са ратом на помолу, почео је да тражи стални посао назад у Сједињеним Државама. Такође је почео да се удвара Доротеи „Теи“ Канторович, немачкој избеглици; венчали су се у мају 1939. Седми међународни конгрес о генетици одржан је у Единбургу касније те године; Милер је написао „Манифест генетичара“ "The 'Geneticists Manifesto'," originally published in Journal of Heredity, 1939, 30:371–373; reprinted in H. J. Muller, Studies in Genetics: The Selected Papers of H. J. Muller (Bloomington: Indiana University Press, 1962), pp. 545–548. као одговор на питање: „Како би се светска популација могла најефикасније генетски побољшати?“ Такође се укључио у дебату са вишегодишњим генетичким обадом Ричардом Голдшмитом о постојању гена, за који је у то време постојало мало директних физичких доказа. , pp. 235–273
Каснија каријера мини|десно|Милерова кућа у Блумингтону, Индијана