Едвард Калвин Кендал (; Јужни Норвок , 8. март 1886 – 4. мај 1972) био је амерички биохемичар . Године 1950, Кендал је добио Нобелову награду за физиологију или медицину заједно са швајцарским хемичарем Тадеушом Рајхштајном и лекаром клинике Мајо Филипом С. Хенчом , за њихов рад са хормонима надбубрежних жлезда . Кендал није само истраживао надбубрежне жлезде, већ је и изоловао тироксин , хормон штитне жлезде , и радио је са тимом који је кристализовао глутатион и идентификовао његову хемијску структуру.
Кендал је био биохемичар на постдипломским студијама Фондације Мајо у време доделе Нобелове награде. Образовање је стекао на Универзитету Колумбија . Након пензионисања из Фондације Мајо, Кендал се придружио факултету на Универзитету Принстон , где је остао до своје смрти 1972. године. Основна школа Кендал у Норволку је названа по њему.
Рани живот и образовање Кендал је рођен у Јужном Норволку, Конектикат, 1886. године. Похађао је Универзитет Колумбија , где је стекао диплому основних студија 1908. године, магистрирао хемију 1909. године и докторирао хемију 1910. године.
Истраживачка каријера Након што је докторирао, његов први посао био је у истраживању за Парк, Дејвис и компанију , а његов први задатак био је да изолује хормон повезан са штитном жлездом . Наставио је ово истраживање у болници Светог Луке у Њујорку до 1914. године. Именован је за шефа одељења за биохемију на постдипломским студијама Фондације Мајо , а следеће године је именован за директора Одељења за биохемију.
Кендал је дао неколико значајних доприноса биохемији и медицини. Његово најважније откриће била је изолација тироксина , иако то није био рад за који је добио највише признања. Заједно са сарадницима, Кендал је био укључен у изолацију глутатиона и одређивање његове структуре. Такође је изоловао неколико стероида из кортекса надбубрежне жлезде , од којих је један првобитно назван Једињење Е. Радећи са лекаром клинике Мајо, Филипом Шоволтером Хенчом , Једињење Е је коришћено за лечење реуматоидног артритиса . Једињење је на крају названо кортизон . Године 1950, Кендал и Хенч, заједно са швајцарским хемичарем Тадеусом Рајхштајном, добили су Нобелову награду за физиологију или медицину 1950. године за „њихова открића која се односе на хормоне кортекса надбубрежне жлезде, њихову структуру и биолошке ефекте“. Његово предавање о Нобеловој награди фокусирало се на основна истраживања која су довела до његове награде, а носило је наслов „Развој кортизона као терапеутског средства“. Од доделе награда 2010. године, Кендал и Хенч су били једини добитници Нобелове награде који су били повезани са клиником Мајо.
Кендал је изабран у Националну академију наука Сједињених Држава 1950. године, и у Америчку академију уметности и наука и Америчко филозофско друштво 1951. године.
Кендалова каријера на Мају завршила се 1951. године, када је достигао старосну границу за обавезно пензионисање. Прешао је на Универзитет Принстон , где је био гостујући професор на Одељењу за биохемију. Остао је повезан са Принстоном до своје смрти 1972. године. [ 3 ] Поред Нобелове награде, Кендал је добио и друге значајне награде, укључујући Ласкерову награду , награду Фондације Пасано и Камеронову награду за терапију Универзитета у Единбургу . Кендал је добио награду Златна плоча Америчке академије за достигнућа 1966. године. Добио је почасне докторате са Универзитета у Синсинатију , Универзитета Вестерн Резерв , Вилијамс колеџа , Универзитета Јејл , Универзитета Колумбија , Националног универзитета Ирске и Колеџа Густавус Адолфус .
Породични живот Кендал се оженио Ребеком Кенеди 1915. године, и имали су четворо деце. Умро је 1972. године у Принстону, Њу Џерзи . Његова жена је умрла 1973. године.
Референце Категорија:Амерички биохемичари Категорија:Амерички нобеловци