мини|250п|десно|Калифорнијска пастрмка (-{Oncorhynchus mykiss}-). мини|250п|десно|Калифорнијска пастрмка (-{Oncorhynchus mykiss}-) омамљена електродом током електро риболова.
Дужичаста или калифорнијска пастрмка () миграторна је слатководна риба која живи у бистрим, чистим водама, притокама Пацифика у Северној Америци и Азији. Припада фамилији Salmonidae. Латински назив: Oncorhynchus mykiss Локални називи: дужичаста пастрмка, калифорнијска пастрмка Макс. дужина: од 25 до 60 cm Макс. маса: 15,8 kg Време мреста: почиње у рано пролеће а завршава се у мају
Подврсте дужичасте пастрмке O. m. irideus и O. m. gairdneri су анадромичне врсте рибе — живе у мору, а након две до три године прелазе у слатку воду ради мрешћења.
Одрасла јединка која настањује слатке воде у просеку је тешка 0,5 до 2,3 килограма, док анадромичне и језерске јединке могу да буду тешке и до 9 килограма. Боја тела варира у зависности од подврсте, облика и станишта. Одрасле јединке се могу разликовати од припадника других врста по карактеристичној широкој и дугој црвенкастој пруги која се протеже дуж бочне линије, од шкрга до репа, а која је живље обојена код мужјака током сезоне размножавања.
Бројне подврсте ове пастрмке интродуковане су у преко 45 земаља широм света ради узгоја за храну и спортски риболов. Уношење ове врсте ван њеног природног и нативног ареала у Сједињеним Државама, јужној Европи, Аустралији, Новом Зеланду и Јужној Америци проузроковало је велику штету по локалне врсте риба, тако да се у тим подручјима сматра инвазивном врстом. Интродуковане врсте престављају претњу по локалне тако што се хране њима, узимају им храну, преносе различите болести или се хибридизују са сродним врстама и на тај начин смањују генетску чистоћу локалних врста. Дужичаста пастрмка се налази на листи 100 највећих глобалних инвазивних врста. Упркос томе, дужичаста пастрмка је уношена и у водена станишта са веома мало или без икакве рибе како би се развио спортски риболов, као што је то урађено у Великим језерима и у реци Фајерхол у Вајомингу.
Неке локалне популације и подврсте налазе се на списку угрожених или скоро угрожених врста. Подврста O. m. irideus је национална риба државе Вашингтон.
Таксономија Научно име ове пастрмке је Oncorhynchus mykiss. Врсту је оригинално именовао немачки натуралиста Јохан Јулијус Валбаум 1792. године на основу узорака типа са полуострва Камчатка у Сибиру. Првобитно име врсте mykiss, настало је од локалног имена које се на Камчатки користило за ову рибу, mykizha. Назив рода је од грчког onkos ("кука") и rynchos ("нос"), што се повезује са кукастим вилицама мужјака у сезони парења
Сер Џон Ричардсон, шкотски природњак, именовао је специмен ове врсте као Salmo gairdneri 1836. године у част Мередит Гајрднер, хирурга компаније у Хадсоновом заливу у Форт Ванкуверу на реци Колумбија, која је Ричардсону набавила примерке. Године 1855. Вилијамс П. Гибонс, геолог и минералог на Калифорнијској академији наука, пронашао је популацију и назвао је Salmo iridia (латински: дуга), што је касније исправљено у Salmo irideus. Та имена постала су неважећа након што је утврђено да је Валбаумов опис типских специмена био конспецифијски и да је стога имао предност. Морфолошке и генетичке студије су 1989. године показале да је пастрмка у Тихом океану генетски ближа пацифичком лососу (врсте из рода Oncorhynchus) него поточној пастрмки (Salmo trutta) или атлантском лососу (Salmo salar) из Атлантског басена. Тако су 1989. године таксономисти преселили дужичасту, црвенобрану и остале пацифичке пастрмке у род Oncorhynchus. Валбаумово име је имало предност, па је име врсте Oncorhynchus mykiss постало научно име дужичасте пастрмке. Претходна имена врста irideus и gairdneri усвојена су као имена за подврсте морске и пастрмке реке Колумбије. Анадромни облици подврста O. m. irideus и O. m. gairdneri познати су као приобалне дужичасте пастрмке.
Подврсте Списак подврста пастрмке које је описао биолог Роберт Џ. Бенке 2002. године: Географска група Научно име Распрострањеност СликаНоминална подврста (Walbaum, 1792) Западни Пацифик: полуострво Камчатка, а забележена је и на Командорским острвима источно од Камчатке, а спорадично и у Охотском мору, јужно до ушћа реке Амур Приобалне форме (Gibbons, 1855) Становнице притока Пацифика од Алеутских острва на Аљасци јужно до јужне Калифорније. Анадромне форме познате су као приобалне дужичасте пастрмке, а становнице потока као слатководне дужичасте пастрмке. 100px100pxO. m. irideus <small>(није права подврста, већ генетички јединствени језерски варијетет приобалне дужичасте пастрмке) (Jordan, 1896) Изолована на језеро Кресент у Вашингтону Црвене форме (Richardson, 1836) Може се наћи у реци Колумбији и њеним притокама у Монтани, Вашингтону и Ајдаху. , Бенке је сматра формом подврсте , али се сматра засебном подврстом од стране научника Л. М. Карла из Министарства ресурса у Онтарију, Одељења за истраживање водених екосистема, као и сарадника студије објављене 1994. године. Простире се дуж слива реке Атабаска у Алберти (Jordan, 1894) Настањује подручје реке Маклауд и њених притока у Северној Калифорнији, јужно од планине Шаста. Живи у поток Шипхевен, у Калифорнији. Ова врста уведена је у поток Свомп 1972. и 1974. и у поток Траут 1977. године. (Girard, 1859) Југоисточни Орегон и делови Калифорније и Неваде на периферији Великог басена. (Snyder, 1917) Ендемична за језеро Игл у Калифорнији. (Jordan, 1892) Живи у већем броју језера Британске Колумбије, а нарочито је присутна у језерима Кампупс и Кутинеј. Позната је по огромној величини. Златна дужичаста пастрмка (Jordan, 1892) Живи у потоцима Голден Траут и Волкено и у реци Саут Форк Керн. 100pxO. m. aguabonita (Jordan, 1894) Ендемична за подручје око реке Керн и њене притоке у Калифорнији. Њен тренутни ареал је драстично смањен у односу на претходну распрострањеност. (Evermann, 1906) Ендемична за подручје 100 километара дуге реке Мали Керн и њене притоке.Мексичке форме (Evermann, 1908)Некад се назива и Нелсоновом пастрмком, а појављује се у три различите групе. Таксономија ових пастрмки је предмет тренутног истраживања и могуће је да постоји значајан диверзитет међу формама у овој групи.Мутиране форме Такозване златне дужичасте или паломино пастрмке узгајају се од једне мутиране форме која потиче из мрестилишта из Западне Вирџиније из 1955. године. Ова златна дужичаста пастрмка је претежно жућкасте боје, недостаје јој карактеристична зелена боја и тамне шаре, али има уочљиву црвену пругу. Паломино пастрмка је мешавина златне и обичне дужичасте пастрмке, што је као резултат довело до помешаних боја. 100pxGolden rainbow trout
Опис Максимална величина до 122 центиметара, просечна величина око 60 центиметара, тежине до 25 килограма. Благе промене у обојености главе и уста се примећује код мужјака приликом парења. Боја варира у зависности од станишта, величине и полне зрелости. Примерци који насељавају потоке и који се мресте су тамнији и интензивније су обојени. Примерци у стајаћим водама су светлији, више сребрни. Репно пераје поседује 19 зрака, леђно 10-12 меких зрака, а анално 8-12 меких зрака. Поседују широку ружичасту штрафту која се простире од главе до базе репног пераја. Мужјаци који се мресте не поседују грбу. Нешто је шира и снажнија од поточне пастрмке. Тело, укључујући и пераја, јој је прекривено тамним пегама, а леђа су јој тамнозелене боје. Мрести се у рано пролеће (март - април), па све до маја. Тада по телу добија још изражајније боје, "мресну одору". У то време мења и боју меса и добија јачи рибљи мирис. Излеже до 2000 јајашаца, а полно је зрела између друге и треће године кад је дугачка од 20 до 25 cm. По боковима, који сребрнасто светлуцају, се пружа шарена линија дугиних боја која нијансом прелази на црвено, и због тога је негде зову дужичаста пастрмка. Миграторне форме са запада Северне Америке имају челичносребрну боју ("steelhead") и улазе из Тихог океана у велике реке, којима мигрирају узводно на природна плодишта ради мреста.Oncorhynchus mykiss, Rainbow trout : fisheries, aquaculture, gamefish
Размножавање Дужичаста пастрмка, укључујући приобалне облике, углавном се мрести у рано до касно пролеће (од јануара до јуна на северној хемисфери и од септембра до новембра на јужној хемисфери) када температура воде достигне најмање 6 до 7 °C. The maximum recorded lifespan for a rainbow trout is 11 years. Максимални животни век ове пастрмке је 11 година.
Животни циклус у слаткој води
Слатководне дужичасте пастрмке обично настањују и мресте се у малим до умерено великим, плитким рекама богатим кисеоником и са шљунковитим дном. Они су нативне за алувијалне равни и потоке са песковитим дном које су типичне притоке слива Тихог океана, али су и интродуковане дужичасте пастрмке креирале дивље, самоодрживе популације у другим врстама река, попут оних са стеновитим дном и пролећних потока богатих водом. Дужичасте пастрмке у језерима обично се налазе у умерено дубоким, хладним језерима са одговарајућим плићацима и вегетацијом која обезбеђује довољне изворе хране. Јединке које живе у језерима обично захтевају приступ токовима са шљунковитим дном како би биле самоодрживе.
Места за мрешћење су углавном дна река прекривена ситним шљунком у слаповима. Женка пастрмке прави својеврсно гнездо у које полаже јаја, а процес прављења функционише тако што се женка окреће бочно и репом маше горе-доле померајући песак и камење са дна. Женке пастрмке лежу различит број јаја у зависности од тежине (полажу око 2.000 до 3.000 јаја по килограму тежине) која су велика између 4 до 5 милиметара. За време мреста, јаја се полажу у размаке између шљунка и женка одмах почиње да копа по горњој ивици гнезда, прекривајући јаја која су остала гола. Док женке испуштају јајашца, мужјак се креће поред ње и полаже млеч (сперму) преко јајашца како би их оплодио. Јаја се обично излежу за отприлике четири до седам недеља, мада време инкубације увелико варира у зависности од региона и станишта. Након излегања, ларве проводе око две недеље у шљунку и у том периоду апсорбују хранљиве материје из жуманчане кесе јајета. Након тога, младунци почињу да се хране зоопланктоном. Стопа раста младе пастрмке варира у зависности од подручја, станишта, историје живота и квалитета и количине хране. Како расту, младунци почињу да добијају тамне вертикалне пруге на бочним странама тела. У овом стадијуму јувенилне јединке се често називају прстићи пошто су обично велике као и човечји прст.
Животни циклус приобалних пастрмки Океанске (анадромни) подврсте, укључујући оне који се враћају у слатке воде ради мрешћења, познате су као приобалне дужичасте пастрмке у Канади и Сједињеним Државама. У Тасманији се комерцијално размножавају у морским кавезима и познате су као океанске пастрмке, иако су у питању исте врсте.
Попут лососа, обалске дужичасте пастрмке се враћају у своја првобитна слатководна станишта како би се мрестиле. Слично атлантском лососу, али за разлику од њиховог пацифичког сродника Oncorhynchus salmonid, обалска дужичаста пастрмка је итеропарозна (може се мрестити неколико пута у размаку од неколико месеци) и неколико пута путује између слатке и слане воде, мада у просеку мање од 10 процената одраслих јединки преживи од једног до другог мрешћења. Стопа преживљавања за интродуковану популацију у Великим језерима износи чак 70 процената. Како млада јединка обалске дужичасте пастрмке прелази из слатке воде у слану воду, долази до процеса названог "смолтификација" где пастрмка пролази кроз физиолошке промене како би могла да опстане у морској води. Постоје генетске разлике између слатководних и обалских популација које су вероватно настале као последица смолтификације.