200п|десно|мини|Констанције I Хлор Константинова династија или Династија Других или Нових Флавијеваца је римска (византијска) царска династија која је владала Римским царством од 293. до 363. године. Родоначелник династије био је један од Диоклецијанових савладара Констанције I Хлор, а њен најзначајнији представник Константин I Велики (306—337).
Термин Други или Нови Флавијевци се користи како би се Константинова династија јасно раздвојила од династије Флавијеваца која је Римском царством владала у 1. веку наше ере од 69. до. 96. године.
Порекло
Родоначелник династије Констанције Хлор био је родом из Илирика по историчару Аурелију Виктору. Констанције је вероватно био скромног порекла, истакао се током службе у војсци и постао царски гардиста у време Аурелијана (270—275), а затим и заповедник римске војске (dux) у време цара Проба (276—282). Диоклецијанову владу је вероватно дочекао као намесник провинције Далмације. Пошто се Константин родио 271. или 273. у Наису (данашњи Ниш) могуће да је сам град или његова околина била постојбина Констанцијеве породице.
мини|лево|300п|Клаудије Готски на новцу
Константин је престо наследио од свог оца 306. године супротно правилима царског колегијума тетрарха које је зацртао Диоклецијан. Међутим, када је 310. уклонио свог таста Максимијана, Константин је раскинуо са тетрархијским начелима порекла његове власти и почео да истиче династичку основу. За свог претка, првог владара из породице, прогласио је једног од војничких царева 3. века, Клаудија II Готског (268—270). На натписима Константин је себе називао Клаудијевим унуком. У 4. веку бројни историчари су покушавали да исконструишу до краја Константиново порекло од Клаудија II. Најсложенија генеологија може се наћи у Царским повестима (Historia Augusta) чији је анонимни аутор, највероватније савременик Теодосија I (379—395), описао Констанција Хлора као сина Клаудијеве братанице Клаудије и дарданског аристократе Еутропија.
Владарска породица и династичка политика
Констанције Хлор је од око 270. живео са Хеленом, женом ниског порекла, која му је родила сина Константина. Највероватније да су Константинови родитељи живели у конкубинату, законски регулисаној брачној заједници резервисаној за људе непомирљивог друштвеног статуса. Због природе везе Констанција и Хелене остаје је и питање да ли је Константин био Констанцијев законити син.
мини|десно|300п|Константин Велики
Констанције и Хелена су се растали 289. када је Констанције, у то време Максимијанов преторијански префкт, оженио цареву ћерку (или пасторку?) Теодору. Након тога Констанције је 293. постао цезар августа Максимијана и упућен је у Галију. Константин је пак упућен на исток на Диоклецијанов двор, а Констанције је у царској резиденцији у Галији, Триру, основао нову породицу. Теодора му је родила три сина и исто толико ћерки: Флавија Далмација, Јулија Констанција и Ханибалијана Старијег, Анастасију, Констанцију и Еутропију.
Када је 306. Константин дошао на власт, своју полубраћу и њихове породице је ставио под надзор, а полусестре је користио да династичким браковима ојача свој положај. Слично оцу, и Константин је имао бар два брака, први са Минервином, о којој практично ништа не знамо, и са Фаустом, Максимијановом ћерком и (полу)сестром његове маћехе Теодоре. Са Минервином, са којом се растао пре 307, Константин је имао сина Криспа (рођ. око 305), а Фауста му је родила три сина и две ћерке: Константина II (рођ. 317), Констанција II (рођ. )и Констанса I (рођ. између 320 и 323) и Константину и Хелену Млађу.
Своје полусестре Константин је редом удавао за политички важне савезнике, Констанцију за цара Лицинија (308—324), Еутропију за римског сенатора Вирија Непоцијана и Анастасију за несуђеног цезара Басијана. Међутим, савезништва која је Константин склапао најчешће су била краткотрајна, тако да је Басијан убијен због наводне побуне 316, а Лициније је, заједно са својим малолетним сином Лицинијем II, Константиновим сестрићем, уклоњен 325. године. Од потомака Константинових сестрара једино је Непоцијан, узурпатор из 350, преживео и одиграо важнију улогу у каснијим политичким догађајима.
Победом над Лицинијем 324., Константин је постао једини цар Римског царства. Почевши од 317. године своје синове је промовисао у цезаре, савладаре нижег ранга. Са победом из 324. и женски чланови династије попут мајке Хелене и супруге Фаусте добијају царске титуле и симболично место у новом поретку. Константин је међутим из непознатих разлога 326. у кратком временском року уклонио и сина цезара Криспа и жену Фаусту. Након тога, пошто је најстарији међу синовима, Константин, имао тек девет година, цар је окупио своју плубраћу и њихове синове и поделио им задатке у управљању царством. Флавије Далмације је 333. добио древну титулу цезара и послат је у Антиохију одакле је надзирао источну границу. Јулије Констанције је добио почасну титулу патриција и 335. био је конзул. Најзад, поред три Константинова сина и синовац Далмације је 335. проглашен за цезара. Далмацијев брат Ханибалијан је ожењен својом сестром од стрица Константином и добио је необичну титулу краља над краљевима понтских племена.
Када је Константин умро 22. маја 337. године Римско царство је имало четири цезара. У септембру је пак избила побуна војника у Цариграду која је однела животе свих мушких рођака Константинових синова сем два дечака, синова Јулија Констанција, Гала и Јулијана. Извори су доцније одговорност за покољ принчева свалили на Констанција који је једини од Константинових синова у време побуне боравио у источној престоници. Било како било, Гал и Јулијан су интернирани прво у Цариград, а после 341. на удаљено царско имање у Кападокији.
мини|лево|300п|Константин II
Три Константинова сина, Константин II, Констанције II и Констанс I су поделили царство између себе на три дела. Константин је као најстарији покушао да се наметне за старатеља најмлађег Констанса али је 340, приликом упада на братовљеву територију, убијен. Констанс је затим владао Западом од Хиспаније до Илирика све док га 350. није свргао војсковођа Магненције. Било је то први пут од Диоклецијанове победе над Карином 285. да претендент порази и погуби легитимног цара. Констанције, који је привремено био заузет ратом против Персије, је преко Константине изазвао изгледа још једну узурпацију, овога пута на Балкану. Ветранион, стари заповедник пешадије у Илирику, је 1. марта 350. године извикан за цара од стране својих војника и његов успон је онемогућио Магненција да заузме балканске провинције. Поред тога, власт у Риму је у лето 350. године на свега 27 дана приграбио Констанцијев брат од тетке Непоцијан (3-30. јул 350). Констанцијева посета Наису, колевки династије, крајем 350. се завршила свргавањем Ветраниона. Стари војсковођа је послат у политичку пензију на имање у Битинији. Пред почетак похода против Магненција, констанције је у Сирмију 15. марта 351. прогласио за свог савладара у рангу цезара свог брата од стрица Констанција Гала. Гал је ожењен Константином и послат у Антиохију. Његов боравак на истоку требало је да мобилише лојалност разних политичких фактора око припадника легитимне династије.
Констанције је до 353. савладао и натерао на самоубиство свог највећег ривала Магненција. Након тога, Гала је 354. усред низа притужби локалних намесника и аристократије позвао у Милано. Цезар је успут ухапшен, лишен царских инсигнија и убијен у Пули. Констанцију је сада, због претње новим ратом са Персијом, предстојао пут на исток. Поново је применио сличан рецепт како би на западу оставио једног легитимног представника династије, преосталог брата од стрица Јулијана. Јулијан је 6. новембра 355. произведен у цезара и ожењен Констанцијевом сестром Хеленом. Након тога, Јулијан је послат да брани рајнску границу од варвара, а Констанције се вратио на исток. У фебруару 360. године војници одређени за поход на исток су се побунили и извикали Јулијана за августа. Констанције је одбио да призна ову промену ранга свог савладара и кренуо је у нови поход на запад али се на путу разболео и умро 3. новембра 361. године чиме је избегнут грађански рат.
мини|250п|desno|Констанције II
Констанцијевом смрћу Римско царство је поново добило једног августа Јулијана. Иако је био удовац без наследника Јулијан се упустио у ризичан поход против Персијанаца у току кога је умро од задобијене ране 26. јуна 363. године. Окупљени официри и војници су за цара изабрали Јовијана који их је безбедно извео са персијске територије. Али и Јовијан је умро 364. и нови цар је постао Валентинијан I, родоначелник нове Валентинијанове династије.
Од чланова Константинове династије преостала је само Констанцијева удовица Фаустина и његова подсмртно рођена ћеркица Флавија. На наслеђе Нових Флавијеваца позивао се узурпатор Прокопије (365-366) који је међутим био само рођак Јулијанове мајке Басилине. Флавија је доцније удата за Валентинијановог сина Грацијана чиме је нова династија желела да се повеже са старом.
Владари: августи и цезари Владари из Константинове династије носили су титуле цезара и августа. Тешко је направити разлику између ова два термина пошто су они током овог периода променили своје значење.
Флавије Валерије Констанције (Flavius Valerius Constantius) познатији од 6. века као Констанције Хлор (Constantius Chlorus) је почео владавину као цезар односно савладар нижег ранга августа западног дела царства Максимијана Херкулија. Диоклецијан је наиме 293. године креирао тетрархију, систем владавине четири цара, два агуста (Диоклецијан и Максимијан) који су имали савладаре и помоћнике у лику два цезара (Галерије и Констанције Хлор). Диоклецијан је прво експериментисао са дијархијом, а када је узурпатор Караусије преузео власт над Британијом створио је систем тетрархије. Најважнији задатак за Констанција био је да поново врати Британију и северозападну Галију под централну власт. Цезар је прво заузео галске луке на обали Ламанша, чиме је Караусија лишио важних упоришта на континенту, а 296. Констанције је извршио инвазију на острво и ставио га под своју контролу. Након тога, успешно је владао Британијом и Галијом одбијајући упорне навале германских племена. Када су се Диоклецијан и Максимијан повукли са власти 305. године, Констанције је постао август запада, а Галерије истока. Ипак, за нове цезаре су постављени Галеријеви фаворити Север II и Максимин Даја. Констанције је у таквој ситуацији затражио, изговарајући се слабим здрављем, да му се пошаље син Константин. Као августу, његовим територијама је придодата и Хиспанија. Отац и син су извели поход на Пикте након чега је Констанције преминуо у Јорку 25. јула 306. године.