Кристијан Ернест Диор (; 21. јануар 1905 – 24. октобар 1957) био је француски модни дизајнер и оснивач једне од водећих светских модних кућа, Christian Dior SE. Био је један од четворице водећих модних креатора високе моде током 1950-их, поред Жака Фата, Пјера Балмена и Жана Десеа. Диор је сматрао да мода није само одећа, већ уметничка форма и наставак француског културног наслеђа. Његов нови изглед револуционисао је женску одећу и поново успоставио Париз као средиште светске моде после Другог светског рата.
Рани живот и образовање Диор је рођен у Гранвилу, приморском граду на обали Нормандије у Француској. Био је друго од петоро деце Мориса Диора (1872–1946), директора породичне компаније за производњу ђубрива и хемијских производа Dior Frères, и његове супруге Мадлен Мартен (1879–1931). Породица се 1911. године трајно преселила у нови дом у Паризу, где је Кристијан похађао Лицеј Жансон де Саи, који је завршио 1923. године. Пошто су његови родитељи желели да постане дипломата, уписао је Париски институт за политичке студије, али није био заинтересован за студије и напустио их је 1926. године.
Каријера Године 1928, Диор је са својим пријатељем Жаком Бонжаном, уз финансијску помоћ свог оца, отворио уметничку галерију на адреси 34, rue La Boétie, под називом Galerie Jacques Bonjean, у којој су, између осталих, била изложена дела Пабла Пикаса, Жоржа Брака и Анрија Матиса. Током Велике депресије, Диоров отац је изгубио посао, па је галерија 1931. године затворена због недостатка финансијских средстава. Један од запослених у галерији, Пјер Кол, отворио је галерију на оближњој адреси 29, rue Cambacérès; Диор му се придружио у Galerie Pierre Colle, где су постали трговци делима Александра Калдера, Алберта Ђакометија и Салвадора Далија. Крајем 1933. године, њих двојица су остали без новца и морали су да затворе галерију. До тада је Диор оболео од туберкулозе; отишао је у мању породичну кућу у Каљану, где му је за опоравак била потребна година дана. Током опоравка почео је да скицира моделе одеће и шаље цртеже модним кућама; његове скице откупиле су модне куће Пату и Ворт, као и Елза Скијапарели, Меги Руф и Едвард Молине. Касније се вратио у Париз, где је радио као цртач скица за Le Figaro и Le Jardin des Modes.
Године 1938. Диор је запослен код Робера Пигеа, који му је пружио прилику да дизајнира три колекције. Управо је Пиге увео Диора у свет високе моде, а Диор је касније рекао: „Робер Пиге ме је научио да је одећа питање тканине, боја, облика и жене која је носи, а да су пробе оно што је заиста важно. Научио ме је врлинама једноставности, кроз коју се постиже права елеганција.“ Након избијања Другог светског рата 1939. године, Диор је напустио Пигеа како би обавио обавезну војну службу и провео две године у 47. пешадијској дивизији. Вратио се у окупирани Париз, где га је запослио Лисјен Лелонг. Као председник Chambre Syndicale de la Couture, Лелонг је вешто убедио Немце да дозволе модним кућама да наставе да раде, чиме је сачувано 28.000 радних места. Попут Пигеа, Лелонг се није много бавио дизајнирањем, већ је надгледао рад и био ментор дизајнерима који су радили за њега, па је Диор током рата учио од Лелонга и радио са Балменом и Ибером де Живаншијем, између осталих. Такође је почео да дизајнира костиме за филмове, почевши од филма Le lit à colonnes из 1942. године. Кућа Диор Крајем 1946. године, Марсел Бусак, произвођач текстила и један од најбогатијих људи у Француској, позвао је Диора да помогне у обнови модне куће Philippe et Gaston. Диор је то одбио јер је желео да оснује сопствену модну кућу. Бусак је пристао да је финансира и обезбедио Диору десет милиона франака, као и пословног управника Жака Руеа. Диору је била загарантована креативна контрола и трећина профита. Кућа је отворена 8. октобра 1946. године на адреси 30, Avenue Montaigne, са 85 запослених и седам манекенки, а салон су у црној, белој и сивој боји уредили Виктор Гранпјер и Кристијан Берар. Шеф одељења за израду шешира била је уједно и његова муза, Мица Брикар. Дана 12. фебруара 1947. године, Кућа Диор представила је своју прву колекцију, названу „Корола“, која је обухватала 90 одевних предмета представљених у целинама. Диорови модели изазвали су сензацију, делом и зато што је то било време штедње, док је он представио раскошну одећу од свиле и сатена обложену камбриком. Диор је објаснио: „Дошли смо из епохе рата и униформи, са женама које су личиле на војнике са боксерским раменима. Осмислио сам жене-цветове, мека рамена, пуна попрсја, струкове уске попут лијана и сукње попут цветних круна.“ Уредница часописа Harper's Bazaar Кармел Сноу назвала је овај стил „новим изгледом“, а тај израз је наредних пет година почео да се користи за Диоров стил, као и за сличне стилове других дизајнера.
Стил Линија Корола била је заснована на стиловима едвардијанског доба, при чему је Диор усавршио и обликовао трендове у облику сукњи и линији струка који су се развијали још од 1930-их. Модна кућа је током прве три године ангажовала Пјера Кардена као шефа кројачког одељења; управо је он осмислио једну од најпопуларнијих комбинација линије Корола, „Барско одело“, које су купци широм света набављали. Диорова јесења колекција из 1947. године, названа „Фигура осмице“, наставила је са дужим сукњама звонастог облика, наглашенијим попрсјем и обимнијим капутима, али је донела и алтернативну уску силуету са малим раменима и струковима. Међутим, за постизање оваквог изгледа био је потребан сложен избор доњег веша, што је само по себи изазвало довољно пажње да је Pathé News о томе снимио кратак филм. Након тога, Диор је сваке сезоне представљао нову „линију“: линије Envol и Cloche 1948. године, Pockets и Blused 1949, Vertical и Oblique 1950, Oval и Long 1951, Sinueuse и Profilée 1952, Tulipe и Vivante/Cupola 1953, Muguet/Lily of the Valley и H 1954, A и Y 1955, Aimant/Magnet 1956. и Libre/Free и Fuseau/Spindle 1957. године.
Диорова линија H из 1954. године изазвала је полемике јер је стезала торзо од изреза до кукова и спљоштила попрсје. Његова намера била је да ослобађањем струка и подизањем попрсја створи утисак младости, али су критичари силуету описивали као „равну“ и превише сличну изгледу флаперки с краја 1920-их. Стезање попрсја било је краткотрајно, али су наглашавање младости и мање стегнут струк наставили да утичу на моду све до 1960-их. Напетост између снажно структуриране одеће и опуштеније, удобније одеће обележила је моду 1950-их, при чему су Жак Фат и Симонета били међу онима који су преферирали чврсту структуру, док су Коко Шанел и Балмен заступали удобнију и опуштенију одећу. Тежња ка опуштенијој одећи могла се уочити у неколико Диорових колекција, а његова пролећна линија Sinueuse из 1952. године обухватала је меке блузе, кардигане и сукње. Све Диорове колекције од 1955. године биле су мање ограничавајуће, иако је он, као и готово сви дизајнери 1950-их, током читаве деценије представљао уске сукње-стезнике.
Други извор повремених полемика у вези са Диором биле су дужине сукања, којима се током 1950-их придавала велика пажња. Његова јесења линија Cupola из 1953. године обухватала је неке сукње чија је дужина била знатно скраћена, што је многима било запањујуће. Иако су и даље покривале колена, биле су довољно кратке да изазову протесте — у Сједињеним Америчким Државама основан је клуб Little Below the Knee Club, који се противио Диору. Његова јесења линија Aimant из 1956. године садржала је неколико дневних сукњи чија се дужина спуштала готово до чланака, што је за неке посматраче био још један изненађујући потез.
Проширење Диоров успех је био толико брз да је Кућа Диор почела да производи разне врсте модних додатака, укључујући шешире, шалове, ташне и накит. Године 1947, приземље атељеа претворено је у Colifichets (ситнице), мали бутик уређен у црвеној и белој боји, који је постао прва Диорова продавница. Био је толико успешан да је временом проширио понуду на конфекцијску одећу са ознаком Colifichets. У октобру 1948. године Диор је отворио своју другу продавницу, овога пута на Петој авенији у Њујорку, где је нудио посебно одабрану понуду осмишљену за Американке и њихов опуштенији начин живота. Одатле је своје производе снабдевао робним кућама широм Сједињених Америчких Држава и Канаде. Није био први који је то чинио; модни креатори попут Фата и Марсел Дормоа већ су извесно време уступали лиценце за своје моделе америчким произвођачима одеће, а Десе и Балмен ће убрзо учинити исто. Међутим, захваљујући профитабилности пословања и Бусаковим великим финансијским средствима, Диор је могао да понуди конфекцијску одећу у знатно већем обиму. До прве годишњице отварања продавнице, Диорови производи чинили су 75% француског извоза моде и 5% укупног годишњег прихода Француске од извоза.
Године 1949. Диор је обишао Сједињене Америчке Државе, посећујући робне куће, приређујући ревије и стичући нове клијенте. Суочио се са правним проблемима када је позван пред Америчко одељење за заштиту од монопола због инсистирања да клијенти потпишу уговор којим се обавезују да неће копирати његове моделе. То искуство описао је као застрашујуће испитивање и навело га је на закључак да се пљачка уметничког стваралаштва у Сједињеним Државама не само допушта већ и подстиче. Диор је био преокупиран фалсификовањем. Сазнао је да фалсификатори дистрибуирају албуме са репродукованим цртежима и написао је: „Само 1955. године, више од 1.000 претплатника набавило је око 300 модела [креација] из колекција водећих француских модних креатора. У албуму се нашла 142 моја модела, од којих су 57 биле тачне копије.“ На његовим ревијама скицирање је било строго забрањено и пажљиво контролисано, а купци су морали да се обавежу да ниједну његову хаљину неће проследити другим припадницима модне индустрије. Свака хаљина имала је тајну ознаку испод поставе, како би се могао открити свако ко би прекршио дату реч.
Године 1953. Диор је започео сарадњу са америчким произвођачем обуће Herman Delman, који је од 1938. године запошљавао француског дизајнера обуће Рожеа Вивијеа. Диор је одувек сарађивао са најистакнутијим дизајнером обуће свог времена, Андреом Перуђом, а сада је заједно са Делманом и Вивијеом учествовао у осмишљавању обуће. До 1962. године на обући је стајала ознака „Delman-Dior“ или „Dior-Delman“. Тројица су сарађивала тако што је Диор могао да започне дизајн хаљине полазећи од Вивијеовог модела обуће, који је могао бити осмишљен на захтев или под утицајем Хермана Делмана. Делман и Диор основали су у Паризу одељење за израду по мери, које је наставило да ради све до дубоко у 1960-е.
Диор је свој први парфем, Miss Dior, креирао 1947. године. За управљање Parfums Dior удружио се са пријатељем из Гранвила, Сержом Хефтлером-Луишом, који је био генерални директор компаније Parfums Coty. Након парфема Miss Dior уследили су Diorama 1948, Eau Fraiche 1952. и Diorissimo 1956. године. До тада се Кућа Диор у Паризу проширила на седам спратова и 28 радионица. У Паризу и Њујорку основане су компаније Parfums Christian Dior и Christian Dior Hosiery. Године 1952. у Лондону је основана C.D. Models, а у Каракасу је отворена реплика малопродајног бутика. Жак Руе је осмислио програм лиценцирања који је тада обухватао кравате, чарапе, крзно, шешире, рукавице, ташне, накит, доњи веш и шалове. Диорови колеге из Fédération de la Haute Couture et de la Mode осудили су тај поступак као појефтињење високе моде и нарушавање њеног угледа, али ће Руеов програм лиценцирања постати образац који ће убудуће следити сви велики брендови. The New York Times је 1952. године објавио да је годишњи бруто приход осам компанија Christian Dior, у Француској и иностранству, износио 17 милиона долара.