Ита Рина, право име Италина Лида „Ида“ Кравања (касније: Тамара Ђорђевић), српска филмска глумица словеначког порекла. Рођена у Дивачи код Трста, Италија 7. јула 1907, а умрла је у Будви 10. маја 1979. године.
Живот
Италина Ида Кравања рођена је 1907. године у Дивачи код Трста. Након што се њен отац Јожеф Кравања запослио као железничар у Љубљани, она се по избијању Првог светског рата са породицом досељава у Словенију. Након завршене основне школе и гимназије, Италина Кравања добија посао у банци, али већ тада почиње да машта o глумачкој каријери. Њена безбрижна младост је прекинута 1926. године када јој је умро отац. Ита је остала да живи са мајком Маријом и сестром Даницом, издржавајући се тако што је њена мајка студентима издавала собе. Године 1926. изабрана је за Мис Југославије, а после тога учествује и на избору за Мис Европе. Након потписивања трогодишњег уговора са продуцентском кућом Остермајер филм сели се у Берлин, а 1927. године почиње њена глумачка каријера: први филм у ком је глумила био је „Двоје испод небеског свода“ Јоханеса Гутера и Ернста Волфа из 1927. „где поред лепоте исказује и знатан глумачки дар“.Филмска енциклопедија, Југославенски лексикографски завод „Мирослав Крлежа“, Загреб, 1990. Шездесетих година 20. века Ита Рина, касније Тамара и њен супруг Миодраг Ђорђевић су саградили кућу у Будви. Она је већи део времена проводила узгајајући цвеће и водећи рачуна о тада већ болесном супругу. Када се догодио земљотрес у Црној Гори, добила је астматични напад који је био кобан по њу. Умрла је у Будви 1979. године, а сахрањена на Новом гробљу у Београду. Једном приликом, присећајући се својих филмских почетака и чињенице да је побегла од куће и обманула своју мајку, ова незаборавна словенска филмска хероина је рекла:
Филмска каријера
Филмска каријера Италине Кравање (алијас Ита Рина) почела је у Берлину 1927. године. У том периоду Ита је узимала часове глуме, плеса, певања, јахања, и с времена на време, добијала мање филмске улоге. Први пут се на филмском платну појавила у филму „Шта деца крију од родитеља“, што је помало и судбоносан наслов с обзиром на то да је Ита Рина побегла од куће како би се винула у свет филма. Тада су јој помоћ пружили њени пријатељи, сликар Алојз Малота и његова жена Хедвига Шарц. Ита Рина је посебно била популарна у Чешкој и Немачкој, те је најчешће тамошња штампа о њој писала хвалоспеве. Тако је у чешком часопису „Чешко слово“ забележено: „Раскошна Ита Рина својом југословенском лепотом и великим глумачким талентом, убрајаће се ускоро у најбоље филмске звезде.“ Њен живот се вртоглавом брзином мењао, стизале су јој похвале и понуде са свих страна. Као већ етаблирана европска глумица, хероина немог филма, Рина је добила и понуду за сарадњу од стране највеће светске филмске индустрије (компанија Парамаунт и Унверзал). Наиме, понуђена јој је главна улога у америчком филму који је носио наслов „Беатрис, моја радости!“ али она је Холивуду рекла „не“, пре свега зато што јој је, тада вереник, Миодраг Ђорђевић поставио ултиматум: „Или Холивуд или ја!“ На преласку из ере немог у еру звучног филма, Рина је одиграла, можда и своју најуспелију улогу и то у чешком филму из 1930. године, под насловом „Тонка звана вешала“. Пред избијање Другог светског рата, добила је улогу у филму немачке продукције „Centrala Rio“ који се снимао у берлинском студију. Како је у Немачкој тих година било веома опасно боравити, а посебно је било опасно за стране глумце, Ита Рина је на наговор тадашњег југословенског амбасадора у Берлину, чувеног српског писца Иве Андрића, спаковала кофере и вратила се у Србију. То је био преломни тренутак када се опростила од своје филмске каријере. Прославила се улогом у филму Еротикон Густава Махатија „који је зналачки искористио њену фотогеничност и способност изражавања страсти сензуалне младе жене“.Филмска енциклопедија У Београд се преселила 1931. године, а 1932. године удала се за инжењера Мирослава Ђорђевића када је прешла у православље, променила начин живота и узела име Тамара Ђорђевић. На прелазу 1935-36. наступила је и на сцени - на представи поводом Материца у Двору, као и у Народном позоришту."Време", 3. јан. 1936 Након удаје наступала је ређе, „а са филма се повукла 1939. године, на врхунцу популарности“. После Другог светског рата на филму се појавила само још једном: у мањој споредној улози у филму »Рат« (заједно са Батом Живојиновићем) у режији Вељка Булајића, који је номинован за Златног лава на филмском фестивалу у Венецији 1960. године.
Ита Рина је укупно играла у 18 филмова, углавном чехословачке и немачке производње, с тим да су неки снимани и у Југославији (Фантом Дурмитора и На плавом Јадрану).
Ита Рина као Тамара Ђорђевић На врхунцу славе, тридесетих година 20. века, Ита Рина на једном пријему у југословенској амбасади у Берлину упознаје младог студента техничких наука, Миодрага Ђорђевића (сина угледног Милана Ђорђевића, директора Министарства пошта, телеграфа и телефона). И сам Миодраг Ђорђевић је имао лепоту филмског глумца, те тако неке његове фотографије из младости управо упућују на ту помисао. Како је то била љубав на први поглед и како је та љубавна искра запалила оба срца, пар је убрзо одлучио да се венча. Ита Рина доноси одлуку да у православној цркви у Берлину пређе у православну веру и да промени своје име у Тамара. Године 1931. венчава се са Миодрагом Ђорђевићем у Вазнесењској цркви у Београду и постаје Тамара Ђорђевић. Због љубави према супругу, она је одлучила да свој живот праве филмске диве измени из корена. И није се покајала! За разлику од многих чувених глумица и лепотица које су свој живот скончале трагично, саме и напуштене од свих, Тамара Ђорђевић је имала богат и садржајан живот, поред свог мужа са којим је живела у складном браку. Њихова дом је заправо била једна кућа са мансардом (изграђена 1923. године) која се налазила у Катанићевој улици број 8. Иако се угледна породица Миодрага Ђорђевића у почетку није слагала са овим браком, ипак га је, временом, упознавши благу и скромну Тамару која никада није изигравала диву, здушно прихватила. Тамара и њен супруг Миодраг су били посвећени својој породици, и пријатељима. Најчешће би се окупљали у кафани „Топлица“ у којој су увек имали резервисан сто. Била је добровољна болничарка 1939."Време", 24. апр. 1939, стр. 5 . -{digitalna.nb.rs}- Добила је сина 4. октобра 1940. године.Ита Рина је јуче добила сина. Време, 5. окт. 1940, стр. 10 . Дигитална Народна библиотека Период окупације, Тамара Ђорђевић је провела повучено, прво у Београду а потом и у Врњачкој Бањи где се цела породица преселила након бомбардовања Београда. У Врњачкој Бањи је боравила код сестре, такође удате за Србина. Забележено је да је некада славна глумица, носила џакове и продавала свој скупоцени накит како би прехранила своју породицу. Чак је успела и да спаси свог супруга који је због једне своје непримерене политичке изјаве завршио у Бањичком логору. Након рата, Тамара Ђорђевић је покушала да се врати кинематографији, али је то успела само у домену администрације. Пуна ентузијазма, желела је да новој држави понуди своје богато филмско искуство, но за тако нешто нико није имао слуха. Једно време је радила као саветник, прво у Авала филму, а потом и у Ловћен филму.
Важнији филмови Буђење пролећа (1929) Еротикон (1929) - Андреа Срамота (1929) - Марта Пролеће се буди (1929) - Илза Краљица валцера (1930) − Зајна Тохтер Тонишка (1930) − Тонка Шибенка Валови страсти (1930) Фантом Дурмитора (1932) - Јела Груић А живот тече даље (1935)"Политика", 4. нов. 1934 - Марија На плавом Јадрану (1937) - Анка Вуковић Централа Рио (1939) Рат (1960)
Референце
Спољашње везе
Информација о њеном гробу
Београдске приче: Ко то беше Ита Рина? („Вечерње новости”, 23. септембар 2016) Ита Рина-Прва југословенска филмска звезда: портал ВЕЛИКИ ЉУДИ Ита Рина је била и Београђанка Тамара („Политика”, 15. јун 2019) ЛЕПОТИЦА ТРАГИЧНЕ СУДБИНЕ: Иво Андрић спасио славну глумицу (Нпортал, 17. октобар 2022)
Категорија:Рођени 1907. Категорија:Умрли 1979. Категорија:Српски глумци Категорија:Словеначки глумци Категорија:Словеначки манекени Категорија:Југословенски глумци Рина Категорија:Сахрањени на Новом гробљу у Београду