Храм Свете Тројице () познат и као Руска црква је храм Руске православне цркве у Београду. Подигнут је 1924. по плановима архитекте Валерија Сташевског за Русе који су након октобарске револуције побегли од комуниста из Русије. Углавном су то били припадници виших слојева друштва.Шал царевића Алексеја („Вечерње новости”, 20. јул 2016) Историја Храм Свете Тројице изграђен је у златно доба изградње хришћанских верских објеката у Београду везано је за период између два светска рата (1918 — 1941) када је изграђено око двадесет храмова, који су, укључујући и овај на сасвим специфичан начин, изменили и унапредили визуелну слику Београда.А. Кадијевић, Један век тражења националног стила у архитектури (средина XIX – средина XX), Београд, 1997, 158–175.

Храм Свете Тројице је подигнут добровољним прилозима руских исељеника и београдског грађанства на простору источно од старе Цркве Светог Марка, на плацу у Таковској 4. Службе су се раније одржавале у шатору (на другом месту се каже, у дашчари која је пре рата служила као капела„Спор око звона”, Политика, 28. дец. 1925, стр. 5), а темељи новог храма су освећени 27. октобра 1924. У темељ је узидана повеља у којој је, на руском, стајало:"Политика", 30. окт. 1924, стр. 5

Црква је освећена 4. јануара 1925."Политика", 5. јан. 1925, стр. 4Илустровани лист, 1925 бр. 2; стр. 5 Изграђена је по пројекту архитекте Валерија Сташевског, а освештена 22. октобра 1925. године.М. Ђурђевић, Прилог проучавању делатности архитекте Валерија Владимировича Сташевског у Београду, ГГБ, 45–46, Београд 1998–1999, 151–171Група аутора, Водич кроз Београд, Београд 1930, 59.

Касније током 1925. године, Ђурђина Пашић, Николина супруга, поклонила је звоно цркви поводом његовог оздрављења. Звоно, названо „Никола Пашић”, требало је бити подигнуто на Пашићеву славу Никољдан, међутим прота цркве светог Марка је то спречио. Како то новински чланак тврди, прота је првобитно дао дозволу Русима само за проширење дашчаре коју су користили, мислећи да је недозвољиво подизање нове цркве само „двадесет два метра” од старе. Међутим, Руси су почели подизати зидове, на много већем простору од дашчаре - објаснили су да је то потребно због зимских услова и да ће кров бити од дасака. Али, подигнута су кубета, и нова руска црква је била већа и лепша од тадашње старе цркве Светог Марка а Руси су сматрали да ће се „ускоро” вратити у Русију, па ће црква ионако остати Србима. Русима је приписано и прављење „комбинација” да формирају црквену порту у одговарајућој величини. С друге стране, министар вера Миша Трифуновић је био за подизање звона, Руси су тврдили да им је и патријарх дао усмено одобрење. Звоно је ипак постављено 1926; за руску цркву је тада речено да „од свих београдских цркава једина... никад није празна”.„Чудотворно звоно”, Политика, 14. март 1926, стр. 5 У јулу 1926. се замера домаћим духовним властима због односа према овој цркви, која још увек није „троносана”.„Наша захвалност”, Политика, 9. јул 1926, стр. 7

У темеље храма су положили грумен земље донесен из Русије, а у цркви је и гроб руског генерала Врангела, вође царистичких снага против бољшевика.

Црква поседује богату ризницу икона и застава Руске царевине. Првобитно је било 164 заставе, најстарија је била из 1663.„Старе руске заставе у Београду”, Политика, 24. септ. 1925, стр. 5 Међу њима су се једно време налазиле и војне заставе Наполеона и Османлија, које су биле ратни плен руске војске.Ж. М. Јевремовић, Историјске знаменитости Београда и Земуна, Београд 1935, 49 Ове заставе су 1944. враћене у Русију.

У храму је сахрањен генерал Петар Николајевич Врангел, главнозаповедајући руске белогардијске армије, пренесен из Брисела 1929.

Архитектура Храм Свете Тројице својим конструктивним склопом и декоративном естетиком изведена је са одликама типичним за руско сакрално градитељство.Б. Вујовић, Београд у прошлости и садашњости, Београд 2003, 297Сташевски Ђорђе у: Лексикон неимара, Београд 2008, 355.

Живописна силуета храма, као и целокупно композиционо решење у простору подражава контекстуални приступ пројектовања поштујући затечени амбијент и обликујући силуету падине подно Цркве Светог Марка.S. G. Bogunović, Arhitektonska enciklopedija Beograda XIX i XX veka, II, Beograd 2005, 1086 Фрескодекорација Израда фрескодекорације је дело чувеног зографа, барона Николе Мајендорфе, који је често сарађивао са руским архитектама у великим градитељским подухватима у бившој Краљевини Југославије.

Галерија

Види још Иверска капела на Новом гробљу у Београду Руска православна црква у Белој Цркви

Референце

Спољашње везе Виталиј Тарасјев: Верујем у духовни препород братских народа („Вечерње новости”, 19. новембар 2017) Препород Руске цркве на Ташмајдану („Политика”, 5. мај 2019) Сенке над руским заставама („Политика”, 31. децембар 2019) "Илустровани лист", бр. 15, 1924; стр. 10 - најава градње (у ботаничкој башти!) и прикупљања додатних средстава

Категорија:Београдске цркве Категорија:Цркве Руске православне цркве Категорија:Руси у Србији Категорија:Верски објекти на Палилули (Београд) Категорија:Ташмајдански парк Категорија:Православни храмови у Србији Категорија:Односи Србије и Русије