Шведски језик (, ) је језик којим говори приближно 9 милиона људи. Као посебан језик јавља се у VIII веку. Спада у групу германских језика, односно у подгрупу северногерманских језика.
Историја мини|лево|Примерак законика -{Äldre Västgötalagen}- из Вастерготланда објављен 1280-их, један од најранијих текстова на шведском писан латиничним писмом. мини|Насловна страна Библије Густава Васе штампана у граду Упсала 1541. године|лево
Историјски, шведски језик је један од потомака старонордијског језика, и то његове источне подваријанте. Некад се средњовековни шведски назива рунски шведски, јер је писан рунским писмом. Нордијски је био заједнички језик који су говорили сви људи у Скандинавији у доба Викинга. У 9. веку стари нордијски језик се почео делити у две главне гране, источну и западну. Шведски заједно са данским, припадао је источном краку. Разлике између њих су почеле у 13. веку. Шведски језик који се говорио у средњем веку је познат као „стари шведски”.Lars-Erik Edlund, "Språkhistorisk översikt" in Овај период се односи на успостављање Римокатоличке цркве на овим просторима. У то време су латински и грчки имали снажан утицај на овај језик.
У наредном периоду, појављује се тзв. „нови шведски” као последица јаког тренда у потрази за националним идентитетом и европске реформације. Савремени шведски језик је створен када је краљ Густав Васа наредио да се Библија преведе на шведски. Нови завет је преведен 1526, а цела Библија 1541. Овај превод се обично назива Библија Густафа Васе. И многе друге књиге и књижевна дела у то време су преведена на шведски. Библија Густава Васе се често сматра разумним компромисом између старог и новог шведског. То је био велики корак ка успостављању сталног шведског правописа. Он је успоставио кориштење самогласника „å”, „ä”, и „ö”,Lars-Erik Edlund, "Språkhistorisk översikt" in а правопис -{„ck”}- уместо -{„kk”}-, разликујући је јасно од данске библије. Можда је то намерно урађено због тадашњег супарништва између ове две земље.Swedish 101
Већ од -{XVI}- века почињу да се јављају поддијалекти шведског језика. Тренутно се издвајају две врсте дијалеката у Шведском језику: у Шведској и у Финској. У јужном делу Шведске - Сканији (-{Skåne}-), говорни језик је подлегао веома јаким данским утицајима.Lars-Erik Edlund, "Språkhistorisk översikt" in Писани језик се енергично развија као симбол националне моћи, а 1786. године краљ Густаф -{III}- оснива Шведску академију. Стандардни језик је почео да се појављују у 17. веку, заснован првенствено на Свеа дијалектима који се говоре у Стокхолм и око језера Малар, али и уз неке делове из Гета дијалеката. Шведски језик се шири на рачун данског након освајања јужних и западних провинција у 17. веку.Swedish language
Период који укључује шведски као што се говори и данас се у лингвистичкој терминологији назива „нусвенска”. Уз индустријализацију и урбанизацију Шведске која се увелико одвијала током последњих деценија 19. века, нова врста аутора су оставила свој траг на шведску књижевност. Многи аутори, научници, политичари и друге јавне личности су имали велики утицај на нови национални језик који је био у настајању. Најутицајнији од свих је био Аугуст Стриндберг (1849-1912).
У 20. веку је дошло до формалне стандардизације шведског, као и до мањих језичких промена (рецимо, употреба заменице „ти“ у говорном језику, као и у енглеском). Током 20. века заједнички, стандардизирани национални језик постао је доступан свим Швеђанима. Правопис је коначно устаљен, и био је готово у потпуности јединствен, са изузетком неких мањих одступања, до времена реформе правописа 1906. године.
Читање и фонетика
Читање и фонетика се у овом примеру базирају на стандардном књижевном шведском. Самогласници a: [ɑː] ако је после њега један сугласник a: [a] ако је после њега двоструки сугласник å: [oː] ако је после њега један сугласник å: [ɔ] ако је после њега двоструки сугласник ä: [ɛː] ако је после њега један сугласник ä, e: [æ] ако су после њих r и још неки сугласник ä, e: [æː] ако је после њих само r e: [eː] ако је после њега један сугласник i: [iː] ако је после њега један сугласник i: [ɪ] ако је после њега двоструки сугласник. Слово i је иначе затвореније него обично iе: [iː] или [eː] o: [ʊ] (ређе као [o]) када се после њега налази двоструки сугласник o: [uː] (ређе као [ɔː]) када се после њега налази један сугласник ö: [øː] (мукло е), каже се е, само се скупе усне у круг као да ће се рећи о. Тако се чита када се после њега налази један сугласник ö: [œ] чита се када се после њега налази двоструки сугласник. Отвореније је од гласа [øː] ö: [œː] ако је после њега r и после њега нема ниједног сугласника u: [ʉː] ако је после њега један сугласник u: [ɵ] ако је после њега двоструки сугласник y: [yː] (или фућкајуће и), каже се и, само се скупе усне у круг као да ће се рећи у. Овако се чита ако се после њега налази један сугласник y: [ʏ] ако се после њега налази двоструки сугласник. Треба рећи да је овај глас отворенији од гласа [yː]
У примерима је већ примећено да се самогласници разликују по дужини у зависности од тога где се налазе.
Такође, када се после самогласника налази неколико различитих сугласника, тада се самогласник чита кратко, нпр.: choklad [ɧʊˈklɑːd].
Сугласници c: [s] (испред e, i, y, ä & ö) c: [k] у осталим случајевима. Када је c само како год се чита (да није у диграфима ch и ck) налази се углавном се налази у страним речима и властитим именима ch: [ɧ] (ређе као [ɕ]) не важи за реч och (везник и) ck: [k] f, ph: [f] g: [ј] (испред e, i, y, ä & ö) g: нечујно [g] на крају речи g: [g] у осталим случајевима gn: [ŋn] j, dj, gj, hj, lj: [j] k: [ɕ] (испред e, i, y, ä & ö) k: [k] у осталим случајевима. Звучи као к испред слова е и слова и у српском, претежно на крају речи и испред a kj, tj: [ɕ] lg: [lj] на крају речи ng: [ŋ] r: [r] rd: [ɖ] rl: [ɭ] rn: [ɳ] rs: [ʂ] rt: [ʈ] s, z: [s] sj, skj, stj, sch: [ɧ] sch се најчешће може видети у страним речима. Глас [ɧ] је иначе у средини између гласова [ʃ] и [x] sk: [ɧ] (ређе као [ʃ]) (испред e, i, y, ä & ö) sk: [sk] у осталим случајевима tion: [ɧuːn] на крају или при крају речи tien: [siɛːn] на крају или при крају речи
Двострука слова се читају као и да је само једно написано.
Гласови [ɖ], [ɭ], [ɳ], [ʂ] и [ʈ] су ретрофлексивни, што значи да се врх језика и средње непце додирују.
Остала слова и гласови, сем ових у правилу читања, читају се као и у српском.
Стандардни шведски не поседује гласове [z] и [ə]. Код читања и говора је карактеристична употреба мелодијског акцента који је нестао из већине индоевропских језика.
Примери где се они гласови употребљавају
Самогласници a - [ɑː]: mat, jag, bra a - [a]: matt, ja å - [oː]: mål, två å - [ɔ]: åtta ä - [ɛː]: häl ä, e - [ɛ]: gräns, fett e - [eː]: fet ä, e - [æ]: värk, verk ä, e - [æː]: här, Sverige i - [iː]: vit, sil i - [ɪ]: sill o - [ʊ]: choklad, bott o - [uː]: god, bok ö - [øː]: nöt, öl, över, ö ö - [œ]: nött, börja ö - [œː]: hörapparat, öra, för u - [ʉː]: sju u - [ɵ]: guld y - [yː]: syl, syd y - [ʏ]: syll
Сугласници c - [s]: encyklopedin, center c - [k]: Marcus ck - [k]: tack, böcker f, ph - [f]: fem, fru g - [ј]: genom, göra g - нечујно [g] на крају речи: viktig, dag, väldigt g - [g]: god, gul j, dj, gj, hj, lj - [j]: jord, djur, hjärta, vilja k - [ɕ]: kilometer, kött k - [k]: mjölk, kon kj, tj - [ɕ]: tjänst, kjol lg - [lj]: älg ng - [ŋ]: ung, översättning r - [r]: rättigheter rd - [ɖ]: nord, jord rl - [ɭ]: Karl, kärl rn - [ɳ]: örn, stjärna rs - [ʂ]: översätt, torsdag, varsågod rt - [ʈ]: parti, tårta, art s, z - [s]: sot, spela, zebra sj, skj, stj, sch, ch - [ɧ]: sju, stjärna, schack, choklad sk - [ɧ]: skicka, skepp, skön sk - [sk]: svenska, pandemiska tion - [ɧuːn]: generation
Класификација и сродни језици Шведски је члан источноскандинавске групе, која припада северногерманској грани германских језика, која је члан индоевропске породице језика.
Суседни језици Шведски језик, заједно са књижевним норвешким и данским, као са својим најближим рођацима, формира чврст и добро дефинисан језички регион, који је од других језика одвојен језичким границама. Његови суседи су: на северу севернолапонски језик; на истоку фински језик; на југу дански језик (преко Ересундског моста); на западу норвешки језик. Сем финског и севернолапонског, сви остали језици су из северногерманске групе германских језика.
Ситуација постаје сложенија када почињу да разговарају Швеђани са Норвежанима или Данцима, јер ту између норвешког, шведског и данског постоји језичка непрекидност (континуум), без језичких граница. На таквом простору, сваки дијалекат је разумљив са његовим суседом, али дијалекти који су физички удаљени често нису међусобно разумљиви. Нпр., Швеђанин који живи на граници Шведске и Норвешке ће се боље разумети са Норвежанином на истој граници, него нпр. Швеђанин из Стокхолма и Норвежанин из Бергена. Норвешки се такође дели на књижевни и новонорвешки, а новонорвешки је ипак различитији и од књижевног норвешког и од шведског. Иста ствар је и када се Швеђанин споразумева са Данцем. Дански такође има не толико фонетски изговор, колико шведски и норвешки имају, те дански постаје мало изазован да Швеђанин разуме.
Док је шведски на много начина сличан норвешком и данском, постоје мале разлике у писању, вокабулару и читању. Упоредите, нпр.:
Најмањи камелеон, који је потпуно одрастао је дуг 2 -{cm}-, а највећи може лако да достигне дужину од 80 -{cm}-. Ево још једне реченице:
Најбржа копнена животиња је гепард. Може да иде и до 120 километара на час. Писано се генерално могу разумети, јер као што се може у примерима, имају малих неких разлики у писању. Али кад дође говорно, слабије се разумеју, нарочито са Данцима.
Званични статус и број говорника Шведски је главни језик Шведске, где је матерњи језик за око 9,2 милиона становника. Шведски је уставни национални језик Финске, где је матерњи језик за 0,3 милиона становника и службени језик Оланда.
У Финској се шведски језик говори као матерњи језик од стране мањине која је 2011. године бројала 291.000 говорника, што одговара око 5,3 процента од укупног становништва. Шведски језик разумеју или говоре у неком степену и већина финског говорног становништва. Финска шведска мањина је концентрисана у приобалним и острвским областима у Остроботу, Аболандији и Ниланду (са главним градом). У овим областима шведски језик често доминира у мањим местима, а у неким општинама је шведски једини административни језик. Такође, неке општине у другим регионима где се говори искључиво фински имају значајне шведски говорне мањине, које се у финско-шведском језику називају шведске језичке острва. Године 1610. проценат шведског говорног становништва у Финској био је 17,5 процената. Овај проценат је од тада постепено опадао, упоредите: финска асимилација. Након Другог светског рата, ово се може делимично објаснити прекомерном заступљеношћу шведски говорних Финских становника у миграционим струјама које су ишле из Финске у Шведску. Између 1945. и 1976. године 400.000 особа из Финске дошло је у Шведску, од којих је 200.000 остало трајно. Од њих се наводи да је трећина била шведски говорна, што се може упоредити са око шест процената шведски говорног становништва у укупном финском становништву у истом периоду.
Такође, у другим скандинавским земљама постоје мањине које говоре шведски – 30.000 у Норвешкој и 11.000 у Данској (2010). Постоји значајна миграција између скандинавских земаља, али због сличности у култури и језику, ови имигранти се често асимилују и не истичу се као посебна етничка мањина, осим Финске. Такође, мала шведски говорна мањина у Естонији може се додати, која је тамо живела од 1200-их година. Још увек постоји мали број особа које говоре шведски као матерњи језик на неким местима у историјским шведским подручјима дуж северозападне обале и на острвима (Ајболанд).