Атентат на Зорана Ђинђића

Атентат на Зорана Ђинђића, петог председника Владе Републике Србије, извршен је 12. марта 2003. године у 12.25 часова, у дворишту зграде Владе Републике Србије у Београду. Овај атентат је довео до ванредног стања у Србији и полицијске акције „Сабља” током које је ухапшено 11.665 особа повезаних са организованим криминалом.

Позадина

Нове демократске снаге које су преузеле власт на таласу народног незадовољства које је срушило Милошевића 5. октобра 2000. године, нису биле у могућности да чврсто држе власт као, некада, аутократа Милошевић. Нови владајући кругови су били слаби и нестабилни од самог почетка. Председнички избори који су одржани претходне године, на којима ни један кандидат није добио довољно гласова да би био изабран, били су показатељ неслоге у владајућим структурама.

Завереници су атентат припремали, такорећи, од дана када је Зоран Ђинђић постао премијер. Дугогодишње дисквалификације о Ђинђићу као „страном плаћенику и издајнику” преко ноћи су замењене новом, о Ђинђићу као мафијашком сараднику, „шефу криминалних породица”, „шверцеру цигарета” и сл. Циљ ове политичко-медијске кампање био је дискредитација Ђинђића у јавности до те мере да би његово физичко уклањање заправо било пожељно „у корист Србије“. „Дуванска афера“, „Хапшење и изручење Слободана Милошевића“, „Покушај провале у Владин Биро за везе“, „Убиство Гавриловића“, „Побуна Црвених беретки“, само су неки од најзначајнијих афера које су завереници креирали са циљем да дискредитују и криминализују Зорана Ђинђића. Како покушај његовог политичког смењивања није донео очекиване резултате, али је Ђинђић политички постајао све моћнији, непосредно пред преузимање Војске СЦГ – у редовима завереника донета је одлука да га физички уклоне.

Закон о борби против организованог криминала

Крајем 2001. године, премијер Ђинђић је најавио да ће 2002. година бити година борбе против организованог криминала. Децембра 2002, пет месеци раније донети републички Закон о борби против организованог криминала, усвојен је и у Савезној скупштини СРЈ, чиме је ступио на снагу. Тим законом, у правосуђе су уведени Специјално тужилаштво за организовани криминал и Посебно одељење Окружног суда у Београду за организовани криминал (тзв. Специјални суд), који су основани месец дана касније. Такође, тим законом је уведена и институција сведока-сарадника.Б92 - „Инсајдер - Политичка позадина атентата“, 13.3.2008.

Први сведок-сарадник Специјалног тужилаштва требало је да буде Љубиша Буха звани Чуме. На њега је 3. августа 2002. извршен неуспели атентат, након чега он у тајности одлази у Грчку. Децембра исте године минирано је постројење његовог предузећа „Дифенс роуд“, у чему су заједно учествовали припадници Јединице за специјалне операције и Земунског клана. Крајем следећег месеца, Буха је вође ЈСО и Земунског клана јавно оптужио да су криви за 30 убистава, отмицу Ивана Стамболића,Да је Стамболић убијен истог дана када је и отет, сазнало се тек 28. марта 2003. атентате на Вука Драшковића у Будви и на Ибарској магистрали и бројне друге злочине, те изјавио да за то има доказе и да би о томе сведочио у евентуалном судском поступку.Б92 - „Љубиша Буха за Б92 оптужује Луковића и Спасојевића“, 24.1.2003. Недуго потом, он одлази у Словачку.

Неуспели атентати

Убиству премијера претходила су најмање три неуспела атентата:

Атентат код Бубањ потока Средином фебруара 2003, група атентатора у којој су били Звездан Јовановић, Жељко Тојага звани Жмиги, Миле Луковић звани Кум и још једна особа планирала је да убије Ђинђића на ауто-путу, са узвишења у близини наплатне рампе Бубањ поток, приликом Ђинђићевог повратка с Копаоника. Одустали су од тога због наводног страха од превеликог броја жртава, а присутни у близини били су и Душан Спасојевић звани Дућа и још неколико особа у најмање три аутомобила и два камиона.

Атентат код Београдске арене

мини|Анимирани приказ неуспелог атентата код Београдске арене Дана 21. фебруара 2003, Ђинђић је требало да отпутује у званичну посету у Бању Луку. Колону возила која су се кретала ауто-путем Београд – Загреб ка аеродрому чинила су три аутомобила обележена ротационим светлима и сиреном, а Ђинђић је био у предњем возилу. Кретали су се брзином од око 130 -{km/h}- када је, око 9:15, код Београдске арене, један камион из зауставне траке нагло скренуо у леву, претицајну траку у којој се колона кретала. Возач Ђинђићевог аутомобила је, неколико стотина метара раније, најпре смањио брзину на око 100 -{km/h}-, а затим и нагло закочио и обишао камион с десне стране, те наставио према аеродрому.Б92 - емисија „Кажипрст“ - интервју са Миланом Веруовићем, 20.10.2003. „Данас“ - .

Возач камиона „мерцедес“ који није био регистрован био је Дејан Миленковић Багзи, припадник Земунског клана чија је намера била да уз други камион заустави колону, док су се у близини налазили завереници с намером да „зољом“ убију премијера.„Пешчаник“ - Признање Звездана Јовановића, 6.4.2003. Међутим, пошто је други камион каснио, Миленковић се камионом покушао закуцати у премијерово возило. Миленковић је тада приведен само због фалсификовања исправа, и одређен му је осмодневни притвор, али је пуштен након само четири дана, уз образложење да је он трговачки путник и да мора да издржава породицу.

Атентат код Савезне скупштине мини|130п|Неуспели атентат код Савезне скупштине Неколико дана касније, 7. марта, група у којој је поново био Звездан Јовановић, планирала је да снајпером убије Ђинђића испред зграде Савезне скупштине са горњег нивоа гараже „Три листа дувана“, на углу Улице кнеза Милоша и Булевара краља Александра, али је од тога одустала поново се, наводно, плашећи случајних жртава, конкретно – новинара који су се налазили испред зграде Скупштине. Међутим, Зоран Вукојевић који је тада био у аутомобилу „Фолксваген пасат“ са Александром Симовићем и Јовановићем, изјавио је пред судом да се том приликом одустало од пуцања јер су се завереници плашили да их не сниме сигурносне камере са зграде Поште у Таковској улици, као и зато што не би успели брзо да побегну јер су били паркирани на горњем спрату гараже.Б92 - Реконструкција: Како је убијен премијер

Узимање исказа од сведока-сарадника

Дана 5. марта 2003, на место специјалног тужиоца за организовани криминал постављен је Јован Пријић и он је, пар дана касније, отишао у Републику Словачку како би узео исказ од Љубише Бухе. Давање исказа је завршено 11. марта касно увече, када га је Буха потписао и тако учинио валидним за суд. Пријић се потом вратио у Београд 12. марта у 2 часа ујутру, а у 8 часова поднео је оставку због ранијих бројних, нетачних, медијских написа да је он био члан Југословенске левице.

Атентат

Припреме мини|Зграда Завода за фотограметрију, из које је пуцано на Зорана Ђинђића Након три безуспешна покушаја, завереници су тражили ново место са којег би било погодно пуцати на премијера. Неколико пута су одлазили у стамбену зграду у Бирчаниновој улици, на супротној страни у односу на место са којег је Ђинђић касније убијен. Нинослав Константиновић, Душан Крсмановић и Звездан Јовановић су се представљали као радници који треба да уведу кабловску телевизију у зграду, док би Јовановић заправо, ласерским даљиномером „бушнел 1000“, мерио удаљеност од те зграде до дворишта зграде Владе и установио да је она око 230 m. Међутим, завереници су одустали од пуцања из те зграде сазнавши да се станари учестало распитују око увођења кабловске телевизије.

У међувремену је Јовановић, од Милорада Улемека, добио пушку којом је требало да изврши атентат, као и још два паковања муниције. Ту пушку је Јовановић испробао на Иришком венцу на Фрушкој гори и оценио да је она одлична.

Константиновић „и још неко” су, потом, сазнали да се у зграду у Улици адмирала Гепрата, из које се такође види двориште зграде Владе, може ући без потешкоћа. Десетог марта, око 10 часова, Константиновић, Александар Симовић и Јовановић су ушли у ту зграду прерушени у молере и прошли поред портира без проблема. Потом су се попели на други спрат и ушли у једну празну канцеларију у којој су остали до 14 или 15 часова. Међутим, Ђинђић није долазио у зграду Владе ни тог дана, а ни сутрадан, када су га завереници поново чекали у истој канцеларији.

12. март мини|десно|200п|Положај премијера и атентатора у тренутку убиства мини|десно|150п|Улаз број 5; у тренутку атентата, на паркингу су се налазила само возила пратње мини|Графички приказ доживљаја звукова по исказима сведока Председник Владе Републике Србије и лидер Демократске странке Зоран Ђинђић погођен је снајперским хицем 12. марта 2003. године у 12.25 ч,Ђинђићева секретарица – Биљана Станков, и возач његовог возила – Александар Бјелић, тврде да је атентат извршен око 12.40 ч (види „Последњи дан З. Ђинђића”) испред улаза број 5 зграде Владе Србије.

Атентат је извршио Звездан Јовановић, припадник Јединице за специјалне операције, са прозора канцеларије 55 на другом спрату зграде Завода за фотограметрију у Улици адмирала Гепрата 14.

У згради Завода, у тренутку убиства, налазили су се и Александар Симовић и Нинослав Константиновић, док су се испред зграде, у аутомобилу, налазили Сретко Калинић и Миле Луковић. Возач атентатора био је Владимир Милисављевић звани Будала који их је чекао испред зграде у „фолксваген пасату“, док је Милан Јуришић звани Јуре чувао паркинг испред зграде. Истовремено, Милош Симовић је преносио информације о кретању премијера које му је достављао Бранислав Безаревић, припадник Безбедносно-информативне агенције, а Душан Крсмановић је био паркиран у близу раскрснице Немањине улице и Улице кнеза Милоша, одакле је извештавао о доласку колоне аутомобила у којој је био премијер Ђинђић. Поред тога, у засебном возилу су, око кварта у којем је зграда Владе, кружили Саша Пејаковић и Душан Спасојевић звани Шиптар.мини|лево|130п|Путања премијерове колоне до Владе У среду, 12. марта, премијер Ђинђић је требало да дође на састанак Савета за борбу против корупције у 13 часова и да се састане са министарком спољних послова Шведске, Аном Линд, у 15:30.РТС – Последњи дан Зорана Ђинђића, 12.3.2006. Требало је да се претходно састане и са Синишом Николићем, бившим шефом свог кабинета, па је одлучио да у зграду Владе Србије дође нешто пре 13 часова.

Ђинђић је првобитно био намеравао да дан проведе код куће, због болова у нози коју је повредио месец дана раније, али је на крају одлучио да оде до зграде Владе. Уобичајена колона од три возила дошла је по премијера, до његове резиденције у Ужичкој улици број 40 и, после неуобичајено дугог, вишеминутног чекања, Ђинђић је ушао у средњи аутомобил, након чега је колона кренула ка Влади. Након проласка кроз Ужичку улицу и Топчидерску звезду, колона се кретала Булеваром војводе Путника до Мостарске петље где су, закључивши да је саобраћај прегуст, возачи одлучили да скрену према Савској и, даље, према Сарајевској улици. Док су били у тој улици, шеф премијеровог обезбеђења, Милан Веруовић, два пута је безуспешно покушао је да контактира особу задужену да дочека премијера испред улаза у зграду Владе. На његов трећи позив одазвао се радник обезбеђења којем је радно место било испред врата премијеровог кабинета.

У тренутку уласка колоне на паркинг зграде Владе, на њему се налазило само једно возило, паркирано испред једног од улаза у зграду. Колона се зауставила тако да је средњи аутомобил, у којем се налазио Ђинђић, био постављен тачно испред улаза број 5, на два-три корака од врата. Вожња од премијерове резиденције до зграде Владе трајала је око пет минута, а за то време, Ђинђић је читао новине, не проговоривши ни реч.

Након овога, телохранитељи су помогли Ђинђићу, који се тада кретао помоћу штака, да изађе из аутомобила.

Премијерово обезбеђење, распоређено у три аутомобила, чинила су осморица„Вечерње новости“ - „Атентату тесна оптужница”, 24.10.2003.: Срђан Бабић, заменик шефа обезбеђења премијера Александар Бјелић, возач средњег возила, у којем је био Ђинђић Милан Веруовић, шеф обезбеђења премијера Слађан Дробњак Јован Ђурић Дражен Настић Бобан Пурић Зоран Трајковић