Хомер (рођен око 8. века пре нове ере) био је старогрчки песник који се сматра аутором Илијаде и Одисеје, две епске песме античке грчке књижевности. Хомер се сматра једним од најпоштованијих и најутицајнијих аутора у историји.
Хомерова Илијада се усредсређује на свађу између краља Агамемнона и ратника Ахила током последње године Тројанског рата. Одисеја бележи десетогодишње путовање Одисеја, краља Итаке, назад свом дому након пада Троје. Епови осликавају борбу човека, посебно у Одисеји, где Одисеј истрајава кажњавање од стране богова. Песме су на хомеровском грчком, такође познатом као епски грчки, књижевном језику који показује мешавину карактеристика јонског и еолског дијалеката из различитих векова; преовлађујући утицај је источнојонски. Већина истраживача сматра да су песме првобитно усмено преношене. Иако су претежно познате по својим трагичним и озбиљним темама, хомерске песме такође садрже примере комедије.
Хомерове епске песме обликовале су аспекте древне грчке културе и образовања, негујући идеале херојства, славе и части. За Платона, Хомер је једноставно био онај који је „поучио Грчку“ (τὴν Ἑλλάδα πεπαίδευκεν, tēn Helláda pepaídeuken). У Божанственој комедији Дантеа Алигијерија, Вергилије говори о Хомеру као о „Песнику сувереном“, краљу свих песника; у предговору свом преводу Илијаде, Александар Поуп признаје да је Хомер одувек сматран „највећим песником“. Од антике до данас, хомерски епови су инспирисали многа позната дела књижевности, музике, уметности и филма.
О питању ко, када, где и под којим околностима су Илијада и Одисеја састављене и даље се расправља. Научници углавном сматрају да су ове две песме дела одвојених аутора. Сматра се да су песме настале у неком тренутку крајем осмог или почетком седмог века пре нове ере. Многи извештаји о Хомеровом животу кружили су у класичној антици, а најраспрострањеније је да је он био слепи бард из Јоније, региона централне приморске Анадолије у данашњој Турској. О Хомеру, као личности ништа поуздано није познато. Легенде описују Хомера као слепог певача или аеда, који рецитује своје песме у великој владаревој дворани свирајући китару, инструмент сличан харфи. Савремени научници сматрају ове извештаје легендарним.
Епско песништво пре Хомера мини|Хомерова апотеоза, дело Енгра.Савршена епска техника, бујно уметничко изражавање, вештачки Хомеров језик, врло окретан стих, многобројни украсни придеви, типични бројеви, честе формуле, које се у истим или сличним ситуацијама непрестано понављају, живе и свеже поредбе и уметничко савршенство Хомерових песама показују да је код Хелена давно пре Хомера цветало народно епско песништво. Није, наиме, вероватно да би се толико савршенство јавило први пут у Хомеровим уметничким еповима. Али, како о раздобљу епскога песништва, које је цветало пре Хомера, немамо готово никаквих поузданих података, морамо његове трагове потражити у Хомеровим делима. У томе се наилази на извесну разлику између Илијаде и Одисеје. Кад у Илијади IX, 185. п. н. е. долазе ахејски посланици ка Ахилеју са молбом да се помири са Агамемноном и да се врати у бој, налазе га како уз пратњу звонке форминге пева славна, херојска дела јунака (κλέα ἀνδρῶν). У Одисеји, напротив, певају κλέα ἀνδρῶν посебни певачи — ἀοιδοί — аеди. Пенелопине просце, који се госте у Одисејевом дому, забавља певач Фемије певајући им песме уз свирку китаре. Он пева просцима песму о тужном повратку Ахејаца (Од. I, 325-327). На двору феачкога краља Алкиноја видимо славнога слепог певача Демодока који уз пратњу форминге пева поред осталих песама и песму о пропасти Илија (Троје). И та је песма измамила Одисеју поток суза, јер је певач споменуо и њега у песми.
Из цитираних места произлази да су и пре Хомера постојале епске песме, али су биле кратке и обрађивале су приче о боговима и херојима. Надаље видимо да једне од тих песама певају сами јунаци, а друге уметници којима је певање занимање. Из Хомерова приказа оба певача — Фемија и Демодока — излази да су певачи надахнути од неког бога или Музе; да певају песме на дворовима властелина, а њихово певање прате китара и форминга.
Уметност епскога певача је позив који захтева посебно знање, искуство и таленат. Ти певачи не певају само своје песме, него и оне које су чули од других. Важност аеда за развој епске поезије је врло велика, јер су они својим певањем преносили песме из покољења у покољење и ширили их међу широке народне слојеве. Тако је пут од кратке епске песме до великог уметничког епа морао бити прилично дуг. Кад су епске песме постале веће и савршеније, њих више не певају аеди него их рецитовали рапсоди ("сашивачи" песама), који с већом залихом научених епских песама путују по хеленским полисима. О таквим нам рапсодима говори и Херодот (В, 67). Они рапсоди који су се бавили само рецитовањем Хомерових песама звали су се Хомериди.
Хомер и хомерско питање Лик песника мини|десно|Хомер и његов водич, Вилијам-Адолф Бугро (1825–1905)
У вези с Илијадом и Одисејом намеће се питање шта све знамо о песнику кога натписи оба спева спомињу као свога аутора. Упркос свестраном изучавању Илијаде, Одисеје и свих вести о песниковом животу које су нам сачуване из старине, не знамо ни данас ништа поуздано о његовом животу. У антици је написано много Хомерових животописа, али су подаци у њима проблематични и често противречни. Од многобројних животописа издваја се један који има облик малога романа, а носи наслов Надметање Хомера и Хесиода (, ). Тај је спис саставио у време римскога цара Хадријана неки непознати писац. У том занимљивом спису говори се о Хомеровој и Хесиодовој домовини и генеалогији, а затим се у опширном облику приказује њихово надметање. Оба су се песника надметала тако да је Хесиод казивао стихове у којима се налазила нека противречност, а Хомер је морао додати стих којим се та противречност укида, на пример:
Хесиод: οὗτος ἀνὴρ ἀνδρός τ' ἀγαθοῦ καὶ ἀναλκιδός ἐστι Овај је човек син јунака страшљива много Хомер: μητρός, ἐπεὶ πόλεμος χαλεπὸς πάσῃισι γυναιξίν. мајка је њему, ниједна јер жена не љуби рата. Хесиод: ὣς οἳ μὲν δαίνυντο πανήμεροι οὐδὲν ἔχοντες Тако се гошћаху они дан читав немајућ ништа Хомер: οἴκοθεν, ἀλλὰ παρεῖχεν ἄναξ ἀνδρῶν Ἀγαμέμνων. од куће, већ Агамемнон све даваше људи господар.
Затим је Хесиод постављао питање, а Хомер је на њега одговарао. На пример, Хесиод: Шта људи називају срећом? Хомер: Умрети тако да си се што више навеселио, а што мање нажалостио. Након тога морао је сваки од песника рецитовати најлепше стихове из својих песама. Хесиод је изрекао стихове из Послова и дана 383-392, а Хомер из Илијаде XIII, 126-133. и 339-344. Судија у том надметању доделио је награду (троножац) Хесиоду рекавши како је право да буде победник онај који позива на обрађивање поља и мир, а не онај који пева о ратовима и покољима.
Као што су непоуздани подаци о Хомерову животу, тако су непоуздане све вести о времену његова живота и домовини. Састављачи Хомерових животописа одређивали су време његова живота врло различито. Тако је по некима он живео за време тројанскога рата (1193—1183); по другима 100 или 400 година након тога рата. Херодот каже да је Хомер савременик Хесиодов. Но ни тиме није тај проблем решен јер се ни време Хесиодовог живота не да поуздано утврдити.
Много се јонских и других градова отимало о част да су Хомерова домовина. Имена тих градова наводе се у хексаметру који из метричких разлога не допушта да их буде више од седам. Зато се хексаметар који садржи имена градова јавља у неколико варијанти, од којих једна гласи:
Ἑπτὰ πόλεις διερίζουσιν περὶ ῥίζαν Ὁμήρου· Σμύρνα, Ῥόδος, Κολοφών, Σαλαμίς, Ἴος, Ἄργος, Ἀθῆναι.
Ту се, дакле, као места Хомерова рођења наводе Смирна, Родос, Колофон, Саламина, Ијос, Аргос и Атина. У другим варијантама спомињу се још као песникова домовина острва Хиос и Итака и градови Пилос и Кима. Према томе, разилазе се и вести о песниковој домовини. У тим вестима разабиру се само жеље појединих градова, а мало од тога потиче из старе и праве традиције. Чини се да је ипак најстарија и у антици најраширенија вест која наводи као Хомерово родно место еолски град Смирну. Хомера су поштовали и на отоку Хиосу, где је у граду истога имена живела породица која се по Хомеру називала Ὁμηρίδαι (потомци Хомерови). Та је породица имала задатак да чува и казивањем што даље шири Хомерове песме. мини|Првих 7 стихова Илијаде. Хомера су замишљали као старог, сиромашног и слепог певача који је, потуцајући се из једнога краја у други, живео од рецитовања својих песама. Таквом лику добро одговара слепи певач Демодок на двору феачкога краља Алкиноја. Али тај је опис великога песника пре свега у појединостима потпуно измишљен јер нема у себи ништа индивидуално, а одговара идеализованом лику рецитатора (рапсода) који су обилазећи по грчким градовима рецитовали своје и туђе песничке композиције. Осим тога, тешко је веровати да је био слеп песник који је знао тако живо, сликовито и у детаље описивати живот и његову многоструку сложеност.
Нејасноћи биографских података придружују се и друге сумњиве околности које се тичу композиције и правога аутора оба епа. Већ је, наиме, у антици било нејасно која дела припадају Хомеру. Да ли и Илијада и Одисеја или само Илијада, и надаље, треба ли приписивати Хомеру и друге песме епскога циклуса (круга): Тебаиду, Епигоне, Киприје и друге. Песме епскога циклуса, киклички епови, сачувани су само у фрагментима. У њима су били опевани догађаји који су се збили пре оних у Илијади, затим они који су се догодили између Илијаде и Одисеје, и на крају они који су уследили након догађаја у Одисеји. Од кикличких епова најзначајнији су они који су припадали тебанском и тројанском циклусу. Споменуте песме Тебаида и Епигони припадају тебанском циклусу. У Тебаиди је опеван рат седморице аргивских јунака против Тебе, а у Епигонима (= Потомци) рат синова седморице јунака који су заузели Тебу. Киприје припадају тројанском циклусу, а обухватале су све догађаје који су претходили Илијади и довели до тројанскога рата.
Хомерско питање
мини|усправно|десно|Хомер
Проблем Хомерових дела подстакао је озбиљну критику, која се обично назива „хомерско питање“. Та је критика започела већ у антици, а њен главни задатак је био да утврди која заправо дела припадају Хомеровом песничком генију. У почетку су се њему приписивале све песме епскога циклуса, зборник химни (ὕμνοι, προοίμια), неке мање песмице (παίγνια), шаљива песма „Бој жаба и мишева“ (Βατραχομυομαχία, пародија херојскога достојанства и свечаног епског стила) и подругљиве песме „Маргит“ (Μαργίτης = будала) и „Керкопи“ (Κέρκωπες). Ова последња приказивала је два брата — вешта крадљивца које је ухватио Херакле, али су га они тако насмејали својим досеткама да их је пустио на слободу.
Елегијски песник Калин, који је живео у 7. веку старе ере, сматрао је Хомера аутором и споменуте Тебаиде. Али кад се меду Грцима пробудио критички дух, кренуло је то питање другим током. Много су тој промени допринели софисти, јонскоатички историчари 5 века и александријски филолози. Тако је, на пример, познати историчар Херодот признавао Хомеру Тебаиду, али му је одрицао Епигоне и Киприје. Крајем 4. века, тј. у првим почецима александријскога доба била је духовна својина Хомерова ограничена на Илијаду и Одисеју, и то више из естетских него из историјских разлога, јер су оне друге песме херојске епопеје од мање уметничке вредности. Александријски филолози Ксенон и Хеланик пошли су и даље, па су одрицали Хомеру и Одисеју сматрајући је много млађом Илијаде. Они су због тога прозвани „растављачи“ (χωρίζοντες). Најодлучнији противник њихова схватања био је њихов савременик, учени Аристарх, који је у заједници с осталим филолозима сматрао да у Илијади и Одисеји треба поред праве грађе разликовати и неке делове сумњиве веродостојности, тј. групе уметнутих стихова. Уза све те проблеме, стари су и надаље сматрали Хомера песником Илијаде и Одисеје сматрајући да је песник прву испевао у млађим, а другу у старијим годинама.