Добрица Ћосић (Велика Дренова, код Трстеника, 29. децембар 1921 — Београд, 18. мај 2014) био је српски и југословенски књижевник, политичар, дисидент и академик.
Радио је у комисији која је писала програм СКЈ. Он је написао увод, као и текстове о просвети, науци, култури и последње поглавље. Један је од оснивача и покретача Недељених информативних новина (НИН). Касније је постао истакнути дисидент. Ћосић је био први председник Савезне Републике Југославије (15. јун 1992 — 1. јун 1993). Због великог личног утицаја и широког круга утицајних пријатеља и познаника, доживљаван је као сива еминенција Србије и Југославије, док је сам Ћосић за себе говорио да је независан и слободан човек и да га позиције не интересују.
Поред политичког рада и дисидентског деловања, био је српски писац, романсијер и есејиста, политички и национални теоретичар, учесник Народноослободилачке борбе и редовни члан САНУ. За свој књижевни опус добио је већину националних награда и неколико иностраних те је и номинован за Нобелову награду за књижевност.
Биографија Иако се за датум Ћосићевог рођења наводи 29. децембар, он је рођен шест дана касније. Његов деда Јефимије је желео да му унук што раније заврши школу, одслужи војску и постане сеоски домаћин, због чега је убедио сеоског попа да упише другачији датум. Чланови његове породице су учестовали у српским ратовима за ослобођење и уједињене од 1912. до 1918.
Сам Ћосић је писао да га је мајка Милка училa и женским пословима, памћењу и неумору, као и да се веома уздала у њега. Његов отац Жика био је сеоски домаћин и библиофил. Од другог деде Алексе, демократе и изразитог противника Пашићевих радикала, научио је да се интересује за политику. Касније је писао да је од деде научио више о политици него у партијској школи. До осамнаесте године Ћосић готово да није читао дела уметничке књижевности. Књиге је почео да чита из велике библиотеке великодреновачког проте Ранка Бачанина, што му је било значајно за период у младости када је имао кризу идентитета.
Новинару и писцу Слави Ђукићу је Ћосић писао да је постао комуниста због начина живота сеоске сиротиње и посебно сељанки, а не због радничке класе и права радника. Сматрао је да је сваки дан у животу сељанке брижан и да сељанке немају чему да се радују у животу, изузев када жене сина.
У периоду између два рата, Ћосић је познавао владику Николаја. Тврдио је да је присуствовао великом богомољачком сабору на Крстовдан, у манастиру Жичи, 27. септембра 1938. Владика му је препоручивао различиту литературу, укључујући и неке своје књиге. Од ране младости је желео да постане писац.
Школовао се у Средњој пољопривредној школи у Александровцу жупском, али је прекинуо школовање за време Другог светског рата, матурски испит је положио 16. октобра 1942. у Средњој пољоприведној школи у Ваљеву.Мр Милош Митровић: „Из живота ваљевске Средње пољопривредне школе”. стр. 106, у публикацији „Колубара, велики народни календар за просту 2003. годину“, Ваљево, 2003. године Касније је завршио Вишу партијску школу „Ђуро Ђаковић”.
У току Народноослободилачке борбе био је политички комесар у Расинском партизанском одреду, уредник листа Млади борац и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију. 1944. и касније, учесник је у раду преког комунистичког суда (Војни ратни суд) у Крушевцу. Током трајања Другог светског рата је за себе узео надимак Геџа, по узору на истакнутог комунисту и шпанског борца Драгослава Јовановића Сељу. Као млад новинар је текст и фотографију на којој маршал Јосип Броз игра шах објавио пред крај издања новина, у рубрици намењеној за спорт, због чега га је критиковао надређени партијски друг Благоје Нешковић. Према неким изворима је и он био заслужан за смрт многих људи на комунистичким губилиштима код Крушевца.
После завршетка Другог светског рата, био је члан АГИТПРОП-а Централног комитета КП Србије, а републички и савезни посланик био је 12 година. За посланика је први пут изабран 1945. године, добивши око 6.800 гласова, испред кандидата Земљорадничке странке са 4.000 и кандидата Демократске странке са 3.000 гласова. Са позиције народног посланика заступао је народне интересе.
Први Ћосићеви прозни радови нису скренули нарочиту пажњу књижевне критике. У домаћу и светску књижевност улази 1951. године са својим првим делом „Далеко је Сунце”. Охрабрен почетним књижевним успехом, Ћосић почиње упорно и истрајно да ради на упознавању модерне домаће и европске прозе и филозофске и социолошке научне мисли, што му је омогућило да својим будућим делима доспе у врх српске књижевности. Тако од 1951. године Добрица Ћосић постаје слободан уметник, књижевник који је написао култне романе: „Корени”, „Деобе”, „Време смрти” (тетралогија), „Време зла” („Грешник”, „Отпадник”, „Верник”), „Време власти”, али и многе друге. Први читатељи и редактори Ћосићевих рукописа били су: Оскар Давичо, Исидора Секулић, Милан Богдановић, Милан Дединац, Зоран Гавриловић, Борислав Михајловић Михиз, Петар Џаџић и други.
Ћосић се дружио са групом интелектуалаца и дисидената који су се окупљали у Симиној 9. Он је био нешто старији од већина другова из Симе, који су називани симиновцима. Они су махом рођени 1922, понекад 1932. Ова група се окупљала на Чубури, у кући Алексе Стојковића, оца Жике Стојковића и глумца Данила Бате Стојковића. Међу симиновце се убрајају: Борислав Михајловић Михиз, Воја Ђурић, Мића Поповић, Дејан Медаковић, Војислав Кораћ, Павле Ивић, Антоније Исаковић, Михаило Ђурић, Жика Стојковић, Бата Михајловић, Петар Омчикус и Марко Борота. Повремено су учествовали Драгослав Шинжар, Владимир Медар, Стојан Суботин, Милета Андрејевић, Споменка Мириловић, Вера Павловић, Јованка Стојановић, Милица Михајловић и Јелица Томашевић. Дејан Медаковић је у мемоарским текстовима и интервјуима кућу у Симиној улици назвао „правим београдским скровиштем” и „првом оазом слободе у окупираном Београду”. Већина симиноваца, изузев академика Дејана Медаковића, били су партизани, комунисти, скојевци или барм симпатизери партизанског покрета. Заговарали су српску верзију југословенства. Већ у првим послератним годинама постали су жестоки критичари власти. Група се расформирала 1951, када су многи симиновци добили стипендије за студирање у Паризу, што је испословао Добрица Ћосић преко министарске културе Митре Митровић. Дружење са симиновцима је пресудно утицало на живот и рад Добрице Ћосића.
По сопственој жељи је 1952. посетио Голи оток, што му је вероватно омогућио Милован Ђилас. Након што је лично видео свирепе услове на Голом отоку, Ћосић два-три дана није излазио из управне зграде Голог отока. На Голом отоку је срео свог професора филозофије из партијске школе, који је одбио Ћосићев дуван уз образложење да је недостајан и коментар да више никада неће бити партијски другови, као и да је стање на отоку одлично. По повратку у Београд, на вечери у вили Драгише Цветковића, он је своје утиске поделио Ђиласу, Владимиру Дедијеру и Вељку Влаховићу, који су га спојили са Леком Ранковићем. Милован Ђилас је у својој књизи Власт написао да је прво упозорење о стварном стању на Голом отоку дао Добрица Ћосић те да је након тога Лека Ранковић спровео истрагу и поправио услове на Голом отоку.
Добио је НИН-ове награде за „Корене“ (1954) и „Деобе“ (1962). Новчани износ додљен уз награду уступио је великодреновској библиотеци за куповину књига. Имао је жељу да отвори библиотеку у свом родном селу Велика Дренова, што је реализовао 1966. Библиотеку је отвордио директор Народне библиотеке Србије Милорад Панић Суреп а на Ћосићев позив су присуствовали чланови елите тадашњег друштва. Добрица Ћосић је донирао библиотеци 6000 књига, трећину фонда и написао је правила рада библиотеке.
У сарадњи са архитектом Богданом Богдановићеш шездесетих година је осмислио споменички комплекс Слоободиште код Крушевца. мини|Фотографија споменичког комплекса Слободиште, који је Ћосић осмислио заједно са Богданом Богдановићем Од 14. фебруара до 26. априла 1961. Добрица Ћосић је, као члан државне делегације, био сапутник председнику Југославије Јосипу Брозу Титу на броду „Галеб” којим су обилазили афричке земље. Било је то најскупље и најдуже путовање у историји Брозових “путева мира” који су брижљиво планирани у највећој тајности и под безбројним шифрама. Овакво путовање сматрало се великом привилегијом; на слична путовања, мањег обима, су раније вођени Мирослав Крлежа, Михаило Лалић и Блажо Конески. На путовању су посетили Гану, Того, Либерију, Гвинеју, Мали, Мароко, Тунис и Египат; већина земаља ће касније приступити покрету несврстаних. Током путовања Ћосић је схватио да комунистичка партија није јединствена. Он је током путовања Галебом, како сам наводи, дошао до спознаје да вођство Савеза комуниста Југославије, са Титом као лидером, монархистичка, бирократска олигархија, морално лицемерна и бескрупулозна у своме властољубљу. Водио је дуге разговоре са Титом. Убрзо почиње да буде више критичан према партији и развија амбивалентан однос према чланству.
У три текста је водио јавну полемику са словеначким филозофом и бившим партизаном Душаном Пирјевец Ахајом. Полемика је изазвала велику пажњу јавности. Пирјевец је акцентовао важност нација, националног осећања и југословенских република, док је Ћосић одбацивао важног националност и промовисао југословенство.
Живео је у Врњачкој Бањи од 1962. до 1966. године. Одседао је и живео у вили Живадиновић, вили Копаоник и вили Далибор. У Бању су долазили његови пријатељи из Београда и Ћосић је окупљао интелектуалце и уметнике моравског краја. Скицу романа „Далеко је Сунце”, делове„ Деоба” и „Бајку”, написао је у Бањи. Рукопис прве верзије „Бајке” му је конфисковала полиција и рукпопис никада није пронађен. У Бањи је био активан и радио је уређењу места и његовог културног живота. Учествовао је у раду четири велике културне манифестације у Бањи: Врњачка јесен, Симпозијум керамике и Вајарски симпозијум, Саветовање о урбанизацији моравских градова и меморијал др Душана Радића. Тада је подигнута биста Душана Радића, утемељен је Вајарски симпозијум и Парк скулптура. Касније је иницирао окупљање водећих филозофа земље у Бањи 1973. Као своју мотивацију за рад на унапређењу и уређењу Бање, навео је жељу да се након рата разорена култура вароши поново оживи и заустави пропадање.
У јесен 1965. Броз је Ћосићу понудио да преузме власт у Србији, што је он одбио рекавши да хоће да буде писац и слободан човек.
Један је од ретких који су се јавно успротивили политичкој ликвидацији Александра Ранковића, 1966. године. Он је у писму Титу писао да је Ранковић након њега најауторитарнија морална и политичка личност у Југославији и да ће сменом Ранковића бити слабији. Због, како је тврдио, недостатка реакције приликом партијског процеса против Ранковића, дистанцирао се од свог ранијег пријатеља Оскара Давича.
Године 1968. отвара питање Косова и Метохије чиме изазива пажњу чланова из ЦК. Постао је један од најпознатијих опозиционара Јосипу Брозу Титу после размимоилажења са њим.
Добрица Ћосић године 1970. постаје члан САНУ, а у својој приступној беседи је рекао „српски народ је добијао у рату, а губио у миру”. У оквиру Академије био је члан одбора за проучавање српске мањине у суседним земљама, одбора за 3. миленијум и одбора за проучавање Косова.
Од 1969. до 1972. био је председник Српске књижевне задруге. Према неким изворима, његов национализам је почео да се очитује од седемдесетих година. Као председник Српске књижевне задруге у једном говорио истакао је: