Арсо Јовановић (Завала, код Подгорице, 24. март 1907 — Вршац, 12. август 1948) био је учесник Народноослободилачке борбе и генерал-пуковник ЈА. У периоду од јануара 1942. до марта 1945. обављао је дужност начелника Врховног штаба НОВ и ПОЈ, а од 1. марта до 11. септембра 1945. био је први Начелник Генералштаба ЈА.
Након завршене гимназије у Подгорици, 1925. уписао је Нижу школу Војне академије у Београду. Након завршеног школовања, 1928. постављен је за командира вода у 10. пешадијском пуку у Сарајеву. Од 1932. до 1934. школовао се на Вишој школи Војне академије, након чега је био командир питомачке чете у Школи резервних пешадијских официра у Сарајеву. Године 1939. објавио је књигу Тактика пјешадијског батаљона, а новембра исте године примљен на двогодишњи Допунски течај Више школе Војне академије. Новембра 1940. примљен је за приправника за генералштабну струку и преведен на припрему у Главни генералштаб.
У току Априлског рата 1941. командовао је Ђачким батаљоном са којим је у околини Сарајева водио борбе против усташких група. Након окупације, вратио се у родни крај. Посредством заједничког рођака, повезао се са Блажом Јовановићем, руководиоцем Војне комисије при Покрајинском комитету КПЈ за Црну Гору, Боку и Санџак, после чега се укључио у припреме за организовање устанка. Активно је учествовао у Тринаестојулском устанку, а 18. јула 1941. постављен је за команданта Привремене врховне команде устаничких трупа Црне Горе, Боке и Санџака. У току устанка примљен је у чланство Комунистичке партије Југославије (КПЈ).
Новембра 1941. постављен је за команданта Црногорског НОП одреда за операције у Санџаку са којим је 1. децембра 1941. учествовао у неуспелом нападу на Пљевља. Јануара 1942. постављен је за начелника Врховног штаба НОП одреда Југославије и на овој дужности је остао до краја рата. Активно је учествовао у командовању партизанским јединицама током Друге и Треће непријатељске офанзиве, почетком и средином 1942, као и током похода пролетерских бригада у Босанску крајину. Такође, дао је велики допринос у формирању Народноослободилачке војске (НОВЈ) и првих дивизија и корпуса.
Новембра 1942, заједно са групом партизанских војних руководилаца, упућен је у Словенију, са задатком да изврши реорганизацију тамошњих партизанских снага. Током одсуства из Врховног штаба замењивао га је капетан Велимир Терзић. Марта 1943. вратио се из Словеније, али услед Четврте и Пете непријатељске офанзиве није могао да се повеже са Врховним штабом, па је боравио у Босанској крајини са Петом крајишком дивизијом. Јула 1943. повезао се са Врховним штабом, а у међувремену је у мају унапређен у генерал-мајора НОВЈ.
Од септембра 1943. до маја 1944. боравио је са Врховним штабом на ослобођеној територији Босанске крајине, а након немачког десанта на Дрвар и краћег задржавања у Барију, прешао је на Вис. Половином октобра 1944, са делом Врховног штаба, пребацио на ослобођену територију западне Србије и потом ослобођени Београд, одакле је учествовао у командовању операцијама за даље ослобођење земље, као и разговорима са представницима савезничких мисија око војне помоћи. Крајем децембра 1944, предводио је делегацију НОВЈ, која је у посети Совјетском Савезу боравила до фебруара 1945. године. Реорганизацијом НОВЈ у Југословенску армију, 1. марта 1945. постао је први Начелник Генералштаба ЈА и ову дужност обављао до септембра исте године. Марта 1946. налазио се у групи официра ЈА који су отишли на школовање у Москву. Након завршене Више војне академије „Ворошилов”, јуна 1948. вратио се у Југославију.
Након објављивања Резолуције Информбироа о стању у Комунистичкој партији Југославије, крајем јуна 1948, подржао је ставове изнете у Резолуцији. Потом је заједно са пуковником Владом Дапчевићем и генералом Бранком Петричевићем, одлучио да пребегне у Румунију. Под изговором да иду у лов, увече 11. августа 1948, покушали су да илегално пређу преко југословенско-румунске границе. Бекство је осујећено наиласком на граничну патролу и том приликом је погинуо заједно са водичем, управником државног пољопривредног добра у Сочици Светоликом Арбајцем.
Носилац је Партизанске споменице 1941. и других југословенских одликовања, као и два висока совјетска одликовања.
Биографија
Рођење и младост Рођен је 24. марта 1907. у селу Завала, код Подгорице. Потицао је из племена Пипери, једног од Седморо брда. Његови родитељи, отац Радивоје и мајка Зорка, рођена Петровић, имали су поред њега још три ћерке — Драгу, Раку и Миљушу. Отац Радивоје Лакићев био је учесник Балканских и Првог светског рата. Као тешко рањен у главу, од којих је последица ослепео, након Мојковачке битке се вратио кући, где је умро 1917. године. Током аустроугарске окупације, њихова кућа била је стално на мети окупатора, због чега је неколико пута пљачкана, а на крају и запаљена. У страху да окупатори из освете не убију Арса, сестре и блиску рођаци су га скривали по пиперским пећинама.
Школовање и војна служба 1925—1938. Упркос тешким материјалним приликама, у поратном периоду, мајка Зорка је успела да ћеркама обезбеди основно, а сину средње образовање. Уз помоћ, мајчиних рођака, код којих је становао у Подгорици, завршио је тамошњу гимназију. Иако је размишљао да упише права, након конкурса за пријем до 380 питомаца у 53. класу Ниже војне академије, објављеног у Службеном војном листу, марта 1925. определио се за војни позив. Схватајући ово као јединствену прилику за бесплатним образовањем, заједно са још девет школских другова се јавио на конкурс. На Нижој школи Војне академије у Београду школовао се од 1. октобра 1925. до 1. априла 1928. године. Са одличним оценама из свих предмета, био је 12 на ранг листи, а 22 у целој класи од 358 питомаца. По завршетку школовања добио је чин пешадијског потпоручника, а након чега је постављен за водника (командир вода) у 10. пешадијском пуку у Сарајеву, седишту босанске дивизијске области.
250px|мини|десно|Сарајево средином 1930-их У пролеће 1930, након завршене 55. класе Ниже школе Војне академије, у Сарајево је дошао потпоручник Павле Ђуришић, са којим се Арсо брзо зближио и био добар друг. У јесен 1932. уписао је Вишу школу Војне академије, коју је завршио 1934. године. Током двогодишњег школовања изучавао ратне вештине на три нивоа — решавање задатака из тактике и оператике, учешће у командантским путовањима широм националног ратишта, изучавање војне историје и географије. Унапређен у чин поручника, вратио се у Сарајево, на дужност командира питомачке чете у Школи резервних пешадијских официра. Како је Ђуришић током Арсовог школовања био прекомандован у Беране, Арсо је након повратка у Сарајево почео да се дружи са потпоручницима Милованом Шарановићем и Пером Ћетковићем. На слави 10. пешадијског „таковског” пука, за Цвети 1935, Арсо је као најбољи водник у пуку одликован Златном медаљом за ревносну службу.
Војна служба 1939—1941. Током рада са питомцима Школе резервних официра, углавном студентима, био је веома професионалан, али је умео да стане иза својих питомаца, брани њихово достојанство и заштити их од малтретирања претпостављених. Овакав начин рада створио му је велики углед код питомаца, који су га ценили као образованог официра и културног и достојанственог човека. Иако добар официр, Арсо је био дубоко незадовољан стањем у Југословенској војсци, јер је официрски кор био подељен на англофиле, русофиле и германофиле. Чин капетана добио је 18. јануара 1938, а у чин капетана прве класе унапређен је 20. децембра исте године. Потом је наредне године постављен на дужност команданта Школског батаљона у Пешадијској школи активних официра. Ова дужност сматрана је привилегијом и добром препоруком за уздизање, јер је био командант вежби, које су биле круна обуке, а нарочито тактичке вежбе с бојним гађањима (ТВБГ), уз учешће артиљерије и авијације. Током 1939. објавио је књигу Тактика пјешадијског батаљона, а у новембру био примљен на Допунски течај Више школе Војне академије, који је завршио 1940. године.
У време школовања на Допунском течају, сматрајући да ће након његовог завршетка бити прекомандован у Главни генералштаб, своју породицу је преселио у Београд, у Голсвортијеву улицу. Током школске 1939/40. изучавао је све новитет у војној науци, посебно наоружање и ратну технику и њихову примену у Шпанском грађанком рату, италијанској инвазији у Албанији, Грчко-италијанском рату и Другом светском рату, који је почео септембра 1939. нападом Трећег рајха на Пољску. Како су режими у Краљевини Мађарској, Краљевини Румунији и Краљевини Бугарској почели да пактирају са Хитлером, све више се осећало да ће рат бити неизбежан и за Краљевину Југославију. О неизбежности рата, као и о спремности Југословенске војске за отпор, Арсо и његов колега Милутин Шушовић разговарали су са својим наставником и генералштабним бригадним генералом Миланом Зелеником, бившим официром Аустроугарске војске, који је завршио Ратну школу у Бечу, а у Југословенској војсци био цењен као истакнути војни аналитичар. Као добар познавалац ратне доктрине Вермахта, Зеленика је двојици млађих колега рекао да је напад на Југославију неминовност и да му се треба супротставити свим снагама, са оним делом народа који је спреман да се бори.
лево|мини|250п|Београд 1930-их Поред Зеленике, о могућем рату, Арсо је разговарао са бригадним генералом Љубом Новаковићем, који је у пролеће 1940. именован за команданта Зетске дивизијске области. Како је од раније био близак са Новаковићем, позвао га је у свој дом, где су разговарали. Током разговора, Новаковић је изразио спремност да са трупама, којима ће командовати у Црној Гори, брани домовину, уверен да ће се хиљаде младих одлучно одупрети агресији из скадарског правца и да ће у офанзивној операцији пробити до Валоне. Арсо је дубоко веровао у Новаковићеве ставове и сматрао да ће официри и подофицири, који су васпитани на традицијама ослободилачких ратова, јуначки борити.
Новембра 1940. решењем министра војног Петра Пешића, а на основу предлога управника Војне академије Марка Михаиловића и мишљења Генералштабне комисије, заједно са тројицом свршених слушалаца Више ваздухопловне ратне школе у Паризу и двадесетчетворицом слушалаца Допунског течаја у Београду, Арсо је примљен за приправника за генералштабну струку и преведен на припрему у Главни генералштаб. Заједно са њим тада су примљена и двојица његових саплеменика из Пипера — пешадијски капетан Милутин Шушовић и артиљеријски капетан Јовица Бољевић. У складу са Уредбом о Главном генералштабу и генералштабној струци, одабрани официри су требало да у својству приправника остану 14 месеци, од којих два у командама војних округа на пословима мобилизације. Програм припрема реализовао се под непосредним руководством начелника Оперативног одељења дивизијског генерала Радивоја Јанковића Да није дошло до почетка Другог светског рата у Југославији, Арсо и други приправници би након 14 месеци припреме, добили још два месеца за спремање коначних испита из тактике, стратегије и генералштабне струке. Према Закону о устројству Војске и Морнарице требало је да 1. априла 1942. буде унапређен у чин пешадијског мајора, али је услед ратних околности, Указом о првим официрским чиновима у НОВЈ 1. маја 1943, као начелник Врховног штаба НОВ и ПОЈ, унапређен у чин генерал-мајора НОВЈ.
Априлски рат и окупација