Бранимир Џони Штулић (Скопље, 11. април 1953) некадашњи је југословенски композитор, певач и гитариста рок групе Азра. Сматра се контроверзним аутором и једним од највећих мистичара југословенске рок сцене.

Гитару је почео да свира од првог разреда гимназије, а током 1970-их са акустичном гитаром обилази загребачке тулуме, на којима свира своје и туђе композиције. Једно време студирао је на Филозофском факултету у Загребу, али је студије напустио. Почетком 1970-их оснива групу Балкан севдах бенд с којом свира све од ауторских песама, преко севдалинки и народњака, до Битлса (-{The Beatles}-). Након утицаја панка и новог таласа, Штулић је модификовао свој звук и неке старе акустичне песме прерадио у електричној варијанти. Године 1977. формирао је нови бенд по имену Азра.

Први албум Азре изашао је 1980. године и сматра се једним од најјачих дебија у историји југословенског рока. Самостално и са групом Азра, снимио је 16 музичких албума, од којих су многи продати у тиражу већем од сто хиљада примерака, с укупним бројем који премашује милион продатих носача звука. Од почетка 1990-их живи у Утрехту, Холандија, и бави се писањем и превођењем грчких класика.

Биографија Детињство Његов отац Иван Штулић, Србин пореклом из Нина код Задра, служио је као официр ЈНА у тенковској јединици у касарни „Маршал Тито“ у Скопљу. Годину дана након што је Бранимир рођен, његова мајка Славица родила је и друго дете, његову млађу сестру Бранку. Када му је било пет година, његов отац је добио премештај у Јастребарско, надомак Загреба, где се читава породица преселила у нови стан крајем 1950-их. Бранимир је наставио да похађа основну школу у Јастребарском и био је одличан ученик.Немам више ни с ким а ни против кога, Хероина, Суботица, 1998. Године 1960. породица се сели у Нови Загреб, у новоизграђено насеље Сигет у стан на 11. спрату, где Џонијева мајка и данас живи. У том насељу, када су се Штулићеви доселили, још није било школе, па су родитељи Бранимира уписали у школу у оближњем Трнском. На летовање су често ишли у Нин, који Џони сматра „прекрасним градићем и повијесним местом.“ У једном интервјуу изјавио је да му је могући предак Гргур Нински.Rat belih čarapa , Dragan Todorović,

Рана младост Џони је као тинејџер почео да лута улицама Загреба, где се почетком 1960-их рађала рок и хипи сцена. Детињство у Скопљу је обележило његов говор, па су због необичног нагласка у загребачким градским круговима многи мислили да је Босанац.O BRANIMIRU ŠTULIĆU , Milorad Luković Уписао је Шесту гимназију у Горњем граду. Поред гимназије се налазило рок окупљалиште Лапидариј (популарно Лап), где су Џони и остали излазили. У првом разреду гимназије почео је да свира акустичну гитару. Прву акустичну гитару му је позајмила другарица Маја Оштир. Толико ју је дуго задржао код себе и свирао, да је приликом враћања морао изменити све прагове на врату инструмента. Крајем 1960-их су на улицама многих градова Европе, па и Загреба, почели студентски немири, што је утицало и на младог Штулића. У гимназији је матурирао 1972. године радом „Паришка комуна“, који је оцењен одличном оценом. Рад осликава његово занимање за социјалне теме, а писан је непосредно након догађаја у Хрватској 1971. године. Штулић је имао тек двојку (довољну оцену) из хрватскосрпског језика.-{Veliki Rock pjesnik imao je dvicu iz Hrvatskoga!}- , -{FELJTON 3. DIO: Životna priča Branimira Johnnya Štulića}-

Након гимназије Штулић је прво одслужио војску. Отишао је у пролеће 1973. године а вратио се 15 месеци касније и почео студирати.

Студентски дани

Штулић је студирао Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу, а одсек је више пута мењао (фонетика, историја, социологија). У то време Штулић се фанатично посветио акустичној гитари, акордима, текстовима и компоновању. Свирање је преселио у подрум Филозофског факултета, где је свирао сваки дан од два до девет. На факултету се Чупко (како су га тада звали) углавном дружио с људима које је занимао анархизам, а своје „револуционарне“ активности су углавном изводили за шанком.

Током 1970-их са акустичном гитаром обилази загребачке тулуме, на којима је свирао своје и туђе композиције.Demokratija i idiotizam, Aleksandar Ćirić i Nebojša Grujičić У то време је косу плео у дугачак перчин, на глави је носио хеклану капицу, изучавао је мудрости индијске филозофије и певао углавном романтичне баладе. Џони је једно време био вегетаријанац. Неко време је боравио код колеге Боже Ковачевића, који је студирао филозофију и социологију. Божо је у соби 22 у студентском дому на Сави као илегалце удомљавао разне младе уметнике, међу којима су били Иван Ивас, Дарко Рундек, Јура Стублић и други. Штулић би дошао рано изјутра па би сатима свирао у Божиној соби. Станари нису могли учити, разговарати, а неретко ни заспати од његове свирке.-{Johnny je sad ćelav i debeo}- , Jasna Babić

Тих година је Штулић летовао на острву Силба, где су млади алтернативци (чланови Булдожера, Лајбаха, Ирвина и други) проводили време свирајући и сунчајући се наги, односно упражњавајући нудизам. Тамо је и свирао у летњем бенду „Добра вода“, који је имао петнаестак акустичних гитара и свирао класику, македонске народне песме и обраде Битлса. На том острву је упознао и Грацију Педић, у коју је био заљубљен и којој је посветио чувену песму Грација, написавши је за један дан. Ту је летовала и Аустријанка Сузи Ф. из Беча, с којом је био у краткој али страсној вези и којој је посветио песме „Suzy F“ и „Хладан као лед”.Film: Kad Miki kaže da se boji - Tko su junaci Johnnyjevih pjesama Иначе, Штулић је многим својим девојкама и пријатељицама посвећивао песме, а некима је и свирао под прозором. Мада га хрватска списатељица Славенка Дракулић сматра „одвратним сексистом, мушком шовинистичком свињом“, жене које су га волеле сматрају га најнежнијим мушкарцем којег су упознале.

Факултет није завршио, односно „залутао“ је негде „између прве и четврте године“. Догурао је до шестог семестра, али нагомилавши велики број неположених испита (пошто је тада полагање неких испита могло да се одлаже до дипломе), Џони напушта факултет.

Свирање Многи Џонијеви познаници из тог времена говоре да он није знао ноте, да је свирао просечно и да му укус није био у складу с временом. Сматрао је да је севдах наш аутентични звук, који најбоље долази до изражаја у македонским песмама. Иако самоуки гитариста, он је вежбао даноноћно, и увек је био у потрази за простором за вежбање. Прва група коју је основао се звала Балкан севдах бенд. Свирали су све, од ауторских песама, преко севдалинки, народњака, до Битлса. Главни хит им је била песма Балкан коју је Штулић написао по повратку из војске, 1974. године, а изворно је вукла на меланхоличну босанску севдалинку. Због његовог, још увек неизграђеног гласа, пријатељи су га одговарали од певања. Тек под утицајем панка и новог таласа, Штулић је модификовао свој звук и неке старе акустичне песме прерадио у електричној варијанти. На те промене доста је утицао први загребачки наступ Панкрта, којима је био одушевљен (што је и опевао у песми Балкан). Убрзо након тога је коренито променио имиџ, ошишавши дугу косу и обријавши браду и бркове. Тада је Штулић самом себи дао надимак Џони, уместо дотадашњег Чупко. Своје искуство са Балкан севдах бендом је касније коментарисао: „Балашевић је задњи рокер према ономе што смо ми тада радили. Ја у ствари нисам бруталан човјек, то су ме тек касније научили.“Штулић у првом интервјуу Полету, 30. 01. 1980.

Азра

Према легенди, јануара 1977. године за шанком Театра ТД у Загребу, локални анархисти су испијали лозу и причали о политици, славећи јер је Ђоко Гргац (коме је посвећена песма Јаблан) добио кћерку, којој је требало дати име. Тада је Џони изрецитовао стихове чувене Хајнеове песме Азра, која се у преводу Сафвет-бег Башагића пева као севдалинка: Казуј робе, откуда си, из племена којега си? Ја се зовем Ел Мухамед, из племена старих Азра, што за љубав живот губе и умиру када љубе. Тако су исто вече добили име Азра и Ђокова ћерка и Џонијев нови бенд. У првом саставу Азре, основаном јануара 1977. су били: Бранимир Штулић – вокал и гитара Јосип Јуричић – гитара Бранко Матун – бас Паоло Свеци – бубањ

У почетку је Азра вежбала у једној бараци близу Филозофског факултета. Али, ова постава није дуго потрајала јер чланови бенда су се често мењали. Касније је неко време вокал у Азри био Јура Стублић, а Џони је само свирао гитару, јер је хтео да одустане од певања. 1977/1978. године Азра наступа са Јуром Стублићем, Јуријем Новоселићем, Марином Пелајићем и Младеном Јуричићем. Убрзо се читава екипа одваја од Џонија и формира састав Филм (касније се Џони свети Јури Стублићу песмом „-{Roll Over Jura}-“). У то време Џони постаје члан Парног ваљка, али ни та комбинација није дуго потрајала. Вративши се идеји Азре, Џони за сталног бубњара прихвата Бориса Лајнера који је у то време свирао са групом Хаустор. Лајнер је живео у истом крају као и Џони, у згради до његове. Студирао је вајарство.

Дуго су тражили адекватног басисту, тако да су њих двојица сами снимили први сингл са песмама Балкан и А шта да радим. У студију су им помогли Златко Микшић Фума, басиста Парног ваљка, пратеће вокале певао је Младен Јуричић, гитариста Филма, Хусеин Хасанефендић је свирао гитару и обавио продукцију, а електричну виолину је свирао извесни Реља. Деби сингл покреће прве позитивне критике. Азри се ускоро придружио басиста Мишо Хрњак, чиме је формиран трио који је снимио кључне плоче Азре. Штулић је наставио са својом идејом „партизанског пробоја“, па је група током лета свирала по трговима на мору калећи се у директним контактима са публиком. Почетком 1980-их, Штулића је на прве концерте својим аутомобилом возила његова тадашња девојка Бранка Бакарић, старија кћи познатог политичара Владимира Бакарића, којој је посветио песму Одлазак у ноћ. Први албум Азра снима у пролеће 1980. године у следећој постави: Џони Штулић (глас, гитара) Мишо Хрњак (бас-гитара, глас) Борис Лаинер (бубњеви, глас) За продуцента је одабран Драго Млинарец јер је Хус био заузет. Иако Џони уопште није био задовољан продукцијом, албум је имао одличну прођу код публике. На дебију се нашла и чувена балада Грација, коју је написао неколико година раније. Једна од најупечатљивијих ствари је Штулићево узвикујуће, готово болно, певање и текстови са темама које дотадашња сцена није познавала. Добар пријем првог албума отворио је Азри врата Југотона и Џони је убрзано сређивао песме које је раније написао и писао нове. Јануара 1981. године Џони је одбио да свира на представљању загребачких група у Дому омладине Београд, организованих у пакету под називом „Поздрав из Загреба“. Пар недеља касније Азра је сама дошла у Београд и током три дана са пет концерата тријумфовала у СКЦ-у.Azra, Ilustrovana -{YU Rock}- enciklopedija , Petar Janjatović Убрзо је Штулић почео са Азром добро да зарађује, али никада није имао много новца јер га није штедео већ расипао. Тако се једне јесени Џони појавио недалеко од загребачког кафића „Блато“ у старом мерцедесу. Он је неко време седео за воланом, док су му пријатељи гурали ауто, а потом је и сам искочио и изгурао ауто на плочник. До овог аута је дошао трампом са Хусеином Хасанефендићем Хусом (из Парног Ваљка), коме је дао нову гитару за стари мерцедес, који није дуго возио.

Следећи дупли албум Сунчана страна улице из 1981. године је продуцирао сам Џони, што ће касније редовно чинити. Међу двадесет четири песме уврстио је неке из најранијег периода. Поред љубавних песама, на овом албуму се нашло и неколико ангажованих, попут „Пољска у моме срцу“ и „Курвини синови“, упућених Совјетима. Југотон је једино инсистирао да се уз наслов песме Курвини синови допише да је упућена „империјализму и хегемонији“. 1980-их Џони се панично бојао да ће се затворити границе, да ће нас окупирати Руси и да ће остати заробљен у Југославији. У то време влада СФРЈ је донела одлуку о плаћању депозита за излаз из земље, што је само појачало Џонијев страх и параноју: „Затворит ће границе, никам не бумо могли!“, говорио је.