Стратегија националне одбране Сједињених Америчких Држава (енгл. National Defense Strategy, NDS) је законом прописани стратешки документ Министарства одбране САД којим се циљеви Стратегије националне безбедности САД разрађују у приоритете одбрамбене политике и планирања. Стратегија утврђује приоритетне мисије Министарства одбране, процену стратешког окружења, оквир за планирање и распоред снага, управљање ризиком и расподелу ресурса, као и улоге оружаних снага САД, савезника и партнера.
Према савезном закону, стратегију припрема секретар одбране и она мора да подржава најновију Стратегију националне безбедности коју доноси председник. NDS се доноси сваке четири године, уз могућност измена када то захтевају околности. Након председничких избора који доведу до именовања новог секретара одбране, нова стратегија представља се што је пре могуће након његовог потврђивања. Конгресним одборима за одбрану доставља се у класификованом и некласификованом облику, при чему некласификована верзија не сме бити само сажетак класификованог документа.
Прве стратегије националне одбране објављене су 2005. и 2008. године на иницијативу секретара одбране. Конгрес је 2016. установио NDS као законом прописан процес који је заменио дотадашњи четворогодишњи преглед одбране (енгл. Quadrennial Defense Review, QDR).
Улога и садржај
Стратегија националне одбране представља везу између шире председничке Стратегије националне безбедности и конкретнијег одбрамбеног и војног планирања. Закон прописује да NDS, између осталог, утврђује приоритетне мисије Министарства одбране, најзначајније и дугорочне претње Сједињеним Државама и њиховим савезницима, сценарије за планирање снага, расподелу и управљање ризиком, потребну величину и структуру снага, њихов распоред и спремност, инфраструктуру, технолошки развој и главна улагања у одбрамбене способности.
У годинама у којима се не доноси нова стратегија, секретар одбране у фебруару подноси конгресним одборима за одбрану процену важеће NDS, која обухвата оцену њеног спровођења и процену да ли промене стратешких претпоставки, политике или других околности захтевају њену ревизију.
На нижем нивоу стратешког планирања налази се Национална војна стратегија (енгл. National Military Strategy, NMS), коју припрема председавајући Здруженог генералштаба. Она разрађује начин на који ће оружане снаге подржати циљеве утврђене Стратегијом националне безбедности и Стратегијом националне одбране.
Историја
Министарство одбране објавило је прву Стратегију националне одбране у марту 2005, а другу у јуну 2008. године. Пре него што је NDS постао законом прописан процес, стратегије су доношене на иницијативу секретара одбране и развијале су концепте утврђене у четворогодишњим прегледима одбране (енгл. Quadrennial Defense Review, QDR).
QDR је установљен Законом о овлашћењима за националну одбрану за фискалну 1997. годину и спровођен је сваке четири године од 1997. до 2014. Законом о овлашћењима за националну одбрану за фискалну 2017. годину Конгрес је QDR заменио Стратегијом националне одбране као законом прописаним процесом стратешког планирања Министарства одбране.
Стратегија из 2018.
Стратегија из 2018. године, усвојена током првог мандата председника Доналда Трампа и мандата секретара одбране Џејмса Матиса, означила је померање тежишта америчког одбрамбеног планирања са борбе против тероризма ка дугорочној стратешкој конкуренцији са Кином и Русијом. Министарство одбране је стратегију представило као оквир за обнову америчке војне конкурентске предности и јачање способности одвраћања Кине и Русије.
Стратегија је издвојила три основна правца: изградњу борбено способнијих оружаних снага, јачање савезништава и партнерстава и реформу пословних и управљачких процеса Министарства одбране. Кина и Русија добиле су централно место у дугорочном стратешком планирању, док су Северна Кореја, Иран и терористичке организације остали међу другим безбедносним изазовима.
Стратегија из 2022.
Администрација председника Џоа Бајдена објавила је Стратегију националне одбране у октобру 2022. заједно са Прегледом нуклеарног положаја (енгл. Nuclear Posture Review) и Прегледом противракетне одбране (енгл. Missile Defense Review). Министарство одбране је ова три стратешка процеса први пут спровело интегрисано.
Стратегија је Народну Републику Кину означила као главни изазов за дугорочно планирање Министарства одбране (енгл. pacing challenge), док је Русију описала као „акутну претњу”. Документ је нагласио потребу за одвраћањем руске агресије према америчким савезницима и сарадњу са НАТО-ом у развоју способности и интероперабилности.
Као четири највиша одбрамбена приоритета наведени су одбрана територије Сједињених Држава, одвраћање стратешких напада на САД и њихове савезнике и партнере, одвраћање агресије уз способност победе у сукобу ако до њега дође, као и изградња отпорних оружаних снага и одбрамбеног система. Стратегија је као основне приступе издвојила „интегрисано одвраћање” (енгл. integrated deterrence), континуиране активности усмерене на обликовање стратешког окружења (енгл. campaigning) и изградњу дугорочних предности.
Стратегија из 2026.
Стратегија националне одбране из 2026. године објављена је 23. јануара 2026, након доношења нове Стратегије националне безбедности администрације Доналда Трампа. Документ утврђује четири главна правца деловања: одбрану територије Сједињених Држава, одвраћање Кине у Индо-Пацифику, повећање удела савезника и партнера у заједничкој одбрани и јачање америчке одбрамбене индустријске базе.
У односу према Кини, стратегија као циљ поставља одржавање повољне равнотеже војне моћи у Индо-Пацифику и развој способности одвраћања којима би се спречила доминација Кине или било које друге силе над Сједињеним Државама и њиховим савезницима. Документ истовремено наводи да циљ није промена режима у Кини нити трајна конфронтација са Пекингом, већ успостављање услова за стабилне односе из позиције војне снаге.
Русија је у стратегији описана као „трајна, али управљива претња” источним чланицама НАТО-а. Документ наводи да Русија, упркос демографским и економским ограничењима, задржава значајну војну и индустријску моћ, велики нуклеарни арсенал и подводне, свемирске и сајбер способности које би могла да употреби и против територије Сједињених Држава. Стратегија предвиђа наставак значајне америчке улоге у НАТО-у, али уз прилагођавање америчког војног присуства у Европи и већу одговорност европских савезника за претње које су за њих непосредније.
Аналитичари Центра за стратешке и међународне студије оценили су да стратегија из 2026. садржи значајне промене у односу на претходне америчке стратешке документе, пре свега у већем наглашавању одбране америчке територије и западне хемисфере и пребацивању већег дела одговорности за регионалну одбрану на савезнике. Истовремено су указали и на елементе континуитета, нарочито приоритет дат одвраћању Кине и јачању одбрамбене индустријске базе.
Однос према другим стратешким документима
Амерички систем стратешког планирања обухвата више међусобно повезаних докумената. Стратегија националне безбедности утврђује најшире циљеве администрације и начин употребе различитих инструмената националне моћи. Стратегија националне одбране те циљеве преводи у приоритете Министарства одбране, структуру и распоред снага, инвестиције и процену ризика. Национална војна стратегија затим разрађује начин на који ће оружане снаге подржати циљеве утврђене вишим стратешким документима.
Види још
Стратегија националне безбедности (САД) Министарство одбране Сједињених Америчких Држава Оружане снаге САД НАТО
Референце
Спољашње везе
National Defense Strategy — Historical Office, Office of the Secretary of Defense Стратегија националне одбране из 2022. Стратегија националне одбране из 2026.
Категорија:Оружане снаге САД Категорија:Политика САД Категорија:Војна стратегија