мини|Прва употреба термина „Католичка црква“ (дословно значећи „универзална црква“) била је од стране црквеног оца Игњатија Богоносца у његовој Посланици Смирњанима (око 110. н. е.)., St Vladimirs Seminary Press, Игњатије Антиохијски се такође приписује најранија забележена употреба термина „хришћанство“ () 100. н. е. Умро је у Риму, са својим моштима смештеним у Базилици Светог Климента Латеранског.

Термин католичанство (изведен преко каснолатинског , од старогрчког придева () – „универзалан“)(cf. Henry George Liddell, Robert Scott, A Greek-English Lexicon) потиче од грчке фразе () – „у целини, према целини, уопште“, и комбинација је грчких речи () – „о“ и () – „цео“."On Being Catholic ," by Claire Anderson M.Div. Прва позната употреба термина „католичански“ била је од стране црквеног оца Игњатија Богоносца у његовој Посланици Смирњанима (око 110. н. е.). У контексту хришћанске еклисиологије, има богату историју и неколико употреба.

Овај термин може значити или „католичке вере“ или „који се односи на историјску доктрину и праксу Западне цркве“. „Католикос“, титула која се користи за поглавара неких цркава у источнохришћанским традицијама, потиче из истог језичког порекла.

У нецрквеној употреби, своје значење изводи директно из корена, и тренутно се користи у следећим значењима: укључује широк спектар ствари, или свеобухватан; универзалан или од општег интереса; који има широка интересовања, или широке симпатије; инклузиван, привлачан.

Термин је уграђен у име највеће хришћанске заједнице, Римокатоличке цркве. Све три главне гране хришћанства на Истоку – Православна црква, Древноисточне цркве и Црква Истока – одувек су се идентификовале као католичке у складу са апостолским предањем и Никејским симболом вере. Лутерани, реформисани, англиканци и методисти такође верују да су њихове цркве „католичке“ у смислу да су и оне у континуитету са изворном универзалном црквом коју су основали апостоли. Међутим, свака црква различито дефинише обим „Католичке цркве“. Римокатоличка, Православна, Древноисточне цркве и Црква Истока, све тврде да је њихова сопствена деноминација идентична са изворном универзалном црквом, од које су се све друге деноминације одвојиле.

Рана дефиниција онога што је „католичанско“ сажета је у ономе што је познато као Винсентијев канон у 5. веку Commonitorium: „оно што се веровало свуда, увек и од свих.“ Карактеристична веровања католичности, веровања већине хришћана који себе називају „католицима“, укључују епископално уређење, да се епископи сматрају највишим редом служитеља унутар хришћанске религије,F.L. Cross, Oxford Dictionary of the Christian Church, 1977:175. као и Никејски симбол вере из 381. године. Посебно, заједно са јединством, светошћу и апостолским прејемством, католичност се сматра једним од четири обележја Цркве,Christliche Religion, Oskar Simmel Rudolf Stählin, 1960, 150 садржано је у тексту Никејског симбола вере: „Верујем у једну свету католичку и апостолску Цркву.“ Неке деноминације које користе друге облике црквеног уређења, међутим, и даље себе дефинишу као католичке према тумачењу апостолског прејемства које не захтева епископе.

Током средњег века и модерног доба, појавила су се додатна разликовања у вези са употребом термина Западни католици и Источни католици. Пре Великог раскола 1054. године, ти термини су имали само основна географска значења, пошто је постојала само једна неподељена католичност, уједињујући хришћане латинског говорног подручја Запада и хришћане грчког говорног подручја Истока. Након раскола, терминологија је постала много компликованија, што је резултирало стварањем паралелних и супротстављених терминолошких система.

Етимологија

Грчки придев katholikos, порекло термина католичанство, значи 'универзалан'. Директно из грчког, или преко каснолатинског catholicus, термин католичанство је ушао у многе друге језике, постајући основа за стварање различитих теолошких термина као што су католицизам и католичност (каснолатински catholicismus, catholicitas).

Термин католицизам је енглески облик каснолатинског catholicismus, апстрактне именице засноване на придеву католичанство. Савремени грчки еквивалент је накнадно формиран и обично се односи на Католичку цркву. Термини католичанство, католицизам и католичност су блиско повезани са употребом термина Католичка црква. (Види Католичка црква (вишезначна одредница) за више употреба.)

Најранији доказ употребе тог термина је Посланица Смирњанима коју је Игњатије Богоносац написао око 107. године хришћанима у Смирни. Позивајући хришћане да остану блиско уједињени са својим епископом, написао је: „Где год се епископ појави, тамо нека буде и мноштво [народа]; као што је, где је Исус Христос, тамо је и Католичка црква.“

Од друге половине другог века, реч „католичанство“ почиње да се користи у значењу „православан“ (нејеретички), „јер су католици тврдили да уче целу истину и да представљају целу Цркву, док је јерес настала из претеривања неке појединачне истине и била је суштински парцијална и локална“. Године 380, цар Теодосије I је ограничио употребу термина „католички хришћанин“ искључиво на оне који су следили исту веру као Папа Дамас I из Рима и папа Петар Александријски. Бројни други рани писци укључујући Кирила Јерусалимског (око 315–386), Августина Хипонског (354–430) даље су развили употребу термина „католичанство“ у односу на хришћанство. Винсентијев канон из 5. века, објављен у Commonitorium, дефинише „католичанство“ као „оно што се веровало свуда, увек и од свих.“

Историјска употреба Игњатије Богоносац мини|Прва употреба термина „Католичка црква“ (дословно значећи „универзална црква“) била је од стране црквеног оца Игњатија Богоносца (око 50–140) у његовој Посланици Смирњанима (око 110. н. е.). Умро је у Риму, са својим моштима смештеним у Базилици Светог Климента Латеранског. Најранији забележени доказ употребе термина „Католичка црква“ је Посланица Смирњанима коју је Игњатије Богоносац написао око 107. н. е. хришћанима у Смирни. Позивајући хришћане да остану блиско уједињени са својим епископом, написао је:

О значењу ове фразе за Игњатија, Џ. Х. Сроули је написао: Ово је најранији случај у хришћанској литератури фразе 'Католичка црква' (ἡ καθολικὴ ἐκκλησία). Изворни смисао речи је 'универзалан'. Тако Јустин Мученик (Dial. 82) говори о 'универзалном или општем васкрсењу', користећи речи ἡ καθολικὴ ἀνάστασις. Слично овде, универзална Црква је супротстављена партикуларној Цркви у Смирни. Игњатије под Католичком црквом подразумева 'скуп свих хришћанских заједница' (Swete, Apostles Creed, p. 76). Исто тако, писмо Цркве у Смирни упућено је свим заједницама Свете Католичке Цркве на сваком месту. И овај изворни смисао 'универзалан' реч никада није изгубила, иако је у другом делу другог века почела да добија секундарни смисао 'православан' насупрот 'јеретички'. Тако се користи у раном канону Писма, Мураторијевом фрагменту (око 170. н. е.), који се односи на извесне јеретичке списе као 'непримљене у Католичкој цркви'. Тако и Кирил Јерусалимски, у четвртом веку, каже да се Црква назива Католичком не само 'зато што је раширена по целом свету', већ и 'зато што потпуно и без недостатка учи све доктрине које треба да дођу до знања људи'. Овај секундарни смисао произашао је из изворног значења јер су католици тврдили да уче целу истину и да представљају целу Цркву, док је јерес настала из претеривања неке појединачне истине и била суштински парцијална и локална.[J.H. Srawley, The Epistles of St. Ignatius, Bishop of Antioch, vol. II,] ,

Под Католичком црквом Игњатије је означавао универзалну цркву. Игњатије је сматрао да извесни јеретици његовог времена, који су порицали да је Исус био материјално биће које је заиста страдало и умрло, говорећи уместо тога да је „само изгледало да страда“ (Смирњанима, 2), нису заиста хришћани."As certain unbelievers maintain, that He only seemed to suffer, as they themselves only seem to be Christians". Ignatius said these heretics did not believe in the reality of Christ's flesh, which did suffer and was raised up again: "They confess not the Eucharist to be the flesh of our Saviour Jesus Christ, which suffered for our sins, and which the Father, of His goodness, raised up again" (Smyrnaeans, 7) and called them "beasts in the shape of men, whom you must not only not receive, but, if it be possible, not even meet with" (Smyrnaeans, 4).

Мучеништво Поликарпово Термин се такође користи у Мучеништву Поликарповом (156. н. е.):

Мураторијев фрагмент Мураторијев фрагмент (177. н. е.) помиње:

Тертулијан Термин је употребио Тертулијан (200. н. е.):

Климент Александријски

Климент Александријски (202. н. е.) наводи:

Кипријан Картагински

Кипријан Картагински (254. н. е.) написао је велики број посланица у којима користи термин:

Поред посланица 66, 69 и 70, термин се такође налази у посланицама 19, 40, 41, 42, 43, 44, 45, 46, 50, 51, 54, 63, 68, 71, 72, 74, 75.

Кирил Јерусалимски мини|Свети Кирил Јерусалимски, фреска у православној цркви Као што је поменуто у горњем цитату Џ. Х. Сроулија, Кирил Јерусалимски (око 315–386), који се поштује као светац у Римокатоличкој цркви, Православној цркви и Англиканској заједници, разликовао је оно што је назвао „Католичка црква“ од других група које су се такође могле назвати ἐκκλησία (скуп или црква): Пошто се реч Ecclesia примењује на различите ствари (као што је такође написано о мноштву у позоришту Ефежана, И када је тако рекао, распустио је скуп (Дела 19:41)), и пошто би се могло правилно и истинито рећи да постоји Црква злотвора, мислим на састанке јеретика, маркиониста и манихејаца, и осталих, зато вам је Вера сигурно предала сада чланак, „И у једну Свету Католичку Цркву“; да бисте избегли њихове бедне састанке, и увек пребивали у Светој Цркви Католичкој у којој сте препорођени. И ако икада боравите у градовима, не распитујте се једноставно где је Дом Господњи (јер и друге секте безбожника такође покушавају да своје јазбине назову домовима Господњим), нити само где је Црква, већ где је Католичка Црква. Јер ово је посебно име ове Свете Цркве, мајке свих нас, која је невеста Господа нашег Исуса Христа, Јединородног Сина Божијег (Катехетска предавања, XVIII, 26).

Теодосије I мини|Теодосије I. Теодосије I, цар од 379. до 395. године, прогласио је „католичко“ хришћанство званичном религијом Римског царства, објавивши у Солунском едикту од 27. фебруара 380. године:

Наша је жеља да све различите нације које су подложне нашој благости и умерености, треба да наставе исповедање оне религије која је Римљанима предана од божанског апостола Петра, како је то сачувано верним предањем и коју сада исповеда понтифекс Дамас и Петар, епископ Александријски, човек апостолске светости. Према апостолском учењу и доктрини Јеванђеља, верујмо у једно Божанство Оца, Сина и Светог Духа, у једнакој величанству и у светој Тројици. Овлашћујемо следбенике овог закона да се назову католички хришћани; а што се тиче осталих, пошто су по нашем суду луди безумници, одређујемо да буду жигосани срамним именом јеретика, и да се не усуде да својим скуповима дају име цркава. Они ће прво претрпети казну божанске осуде, а затим казну коју ће наша власт, у складу са вољом неба, одлучити да им наметне. Теодосијев кодекс XVI.i.2

Јероним Јероним је писао Августину Хипонском 418. године: „Ти си познат по целом свету; католици те поштују и цене као онога који је поново успоставио древну веру“ March 2002 edition: .

Августин Хипонски мини|Августин Хипонски. Само нешто касније, Августин Хипонски (354–430) је такође користио термин „католичанство“ да би разликовао „праву“ цркву од јеретичких група: У Католичкој Цркви постоје многе друге ствари које ме најправедније држе у њеном крилу. Сагласност народа и нација ме држи у Цркви; тако и њен ауторитет, започет чудима, храњен надом, увећан љубављу, утврђен старошћу. Сукцесија свештеника ме држи, почевши од саме столице апостола Петра, коме је Господ, после Свог васкрсења, поверио да пасе Његове овце (Јн 21:15–19), све до садашњег епископата.