Aleksandra Anja Đorđević (Beograd, 28. jun 1970) srpska je kompozitorka, pevačica i muzička aranžerka, poznata prvenstveno po radu u oblasti muzičkog pozorišta i vokalno-instrumentalne muzike.

Obrazovanje Na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu završila je osnovne studije kompozicije u klasi Vlastimira Trajkovića 1998. godine, a potom je pohađala magistarske studije u klasi Zorana Erića.

Umetnička karijera Sarađujući sa različitim ansamblima i izvođačima, aktivno nastupa i kao vokalna solistkinja u projektu „Muzičke sinteze" od 1994, kao i u okviru ansambala Marsija (2000 - 2004), Ravno nebo (2003) i Šlageri sa šlagom (od 2012).

U njenom kompozitorskom radu izraženo je interesovanje za žanrove popularne muzike, koje koristi na postmodernistički način, razvivši pritom specifičan muzički jezik bez elemenata akademizma, ali i bez neoavangardnog eksperimentisanja, mada se manji broj njenih dela, poput „Canzone Distorte" iz 2013. (nastalog u saradnji sa sound-art umetnicom Svetlanom Maraš), može svrstati i u te poetičke okvire. Njeno stvaralaštvo posebno je usmereno ka vokalno-instrumentalnim žanrovima, scenskoj i primenjenoj muzici.

Kompozitorski je angažovana i u oblasti teatra. Komponovala je muziku za predstave „Čekajući Godoa" i „Pseći valcer" u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, „Nevinost" i „Terapija" u Ateljeu 212, „Zli dusi" u Narodnom pozorištu u Beogradu, kao i „Sluga dvaju gospodara", napisanu za potrebe Bijenala u Veneciji. Komponovala je i muziku za savremeni ples: dela „Lift" (2003), „Self-Erase" (2006), „Paranoia Chic" (2009), „Sensescapes" (2015) i „Myriads of Worlds" (2017); kao i primenjenu muziku za dokumentarne filmove, izložbe i instalacije, te radiofonsko delo „Canzone Distorte".

Autorka je srpske kamerne opere „Narcis i Eho", dovršene 2000. godine, premijerno izvedene na BEMUS-u 2002, za koju je dobila Nagradu „Stevan Mokranjac" (2002); delo je izvedeno i u Velikoj Britaniji 2011. godine. Muzika ovog dela oslonjena je na dve udaljene muzičke kulture: baroknu operu i savremenu pop scenu, a scenski je organizovana u paralelizmu baroknog operskog spektakla i pop koncerta, dok muzički koncept počiva na savremenoj postminimalističkoj matrici koja naizmenično dobija barokni, odnosno urbani pop profil.

Inspiracija grčkom mitologijom vodila ju je i ka pisanju scenske kantate „Atlas" (2008), dok je u njenom opusu prisutno i interesovanje za srpsku tradiciju i muziku, vidljivo u delima „Rondo", „Zar da umrem kad mi vreme nije?" i „Šta se ono tamo sija?".

Ostala značajna dela uključuju: „Classified (Operrra is of Female Gender)" ,muzički teatar za elektroniku, glas i naratora (2005); muziku za multimedijalni muzičko-scenski projekat „Tesla: totalna refleksija" (2006); „Bog grada" za mešoviti hor i gudački orkestar (2006); „Otmica Evrope" za simfonijski orkestar (1998, rev. 2007); „Prego per Vedere" za harfu i glas (2011); „The Joy of Meeting Anew" za simfonijski orkestar (2016); „Etida Scappare" za solo violončelo (2017); mjuzikl „Bollywood" za trubu, klavir, udaraljke i šest glumaca/pevača (2017/18); „Nightscapes of Babylon" za alt-saksofon i gudače (2018); i „Summertime (contemplation under a sunny tree)" (2019).

Nagrade i priznanja

2002. - nagrada „Stevan Mokranjac" za operu „Narcis i Eho" 2013. - nagrada „Vitomir Bogić" za najuspešnije mlade stvaraoce za delo „Canzone Distorte"

Reference