Врховна команда или Висока команда била је највиши штаб оружаних снага Краљевине Југославије током рата. Према прописима, по активирању, генералштаб је постајао штаб Врховне команде, а начелник Генералштаба је постајао начелник штаба Врховне команде. Иако је краљ у сваком тренутку био врховни командант оружаних снага, током рата начелник штаба Врховне команде био је de facto врховни командант.
5. армија и 6. армија биле су директно потчињене Врховној команди и нису биле прикључене ниједној од четири групе армија. Четири тешке артиљеријске батерије и дванаест резервних дивизија — Шумадијска, Ибарска, Дунавска, Сремска, Дринска, Церска, Босанска, Врбаска, Унска, Личка, Херцеговачка и Динарска — такође су биле прикључене Врховној команди.
Историја На почетку инвазије на Југославију коју су предводиле Силе Осовине на челу са Немачком 6. априла 1941. године, на челу Врховне команде био је председник Владе и начелник Генералштаба, армијски генерал Душан Симовић. Врховна команда је готово одмах почела да губи контролу над својим армијама и да остаје без контакта са њиховим командантима. Првог дана рата, наредила је заузимање Ријеке од Италијана, али због нереда у 4. армији ова наредба је повучена. Истог дана, Марко Натлачен је формирао словеначки национални савет са намером да одвоји Словенију од краљевине. На инсистирање штаба 1. групе армија, Врховна команда је наредила његово хапшење, али наредба никада није извршена. Динарска дивизија, која је била део стратешке резерве под контролом Врховне команде, расформирала се у таласу дезертерстава након пуцњаве између хрватских и српских официра у штабу дивизије.
Увече 10. априла, Врховна команда је издала Оперативну директиву бр. 120, наређујући опште повлачење са граница у планинску унутрашњост, са намером да се задржи линија на реци Сави. Путем радио-порука, позвала је све јединице да се боре на сопствену иницијативу. Док су немачке трупе напредовале кроз јужну Југославију, Врховна команда је формирала „Санџачку војску” — у стварности знатно мању јединицу једва спремну за борбу — ради одбране Косова, Метохије и Санџака. Дана 13. априла, Симовић је пренео Врховну команду на армијског генерала Данила Калафатовића и наредио му да затражи примирје. Калафатовић је издао Оперативну директиву бр. 179, у којој је делимично стајало: Као резултат недостатка успеха на свим фронтовима, потпуног распада наших снага у Хрватској, Далмацији и Словенији, те чињенице да смо након темељног разматрања политичке и војне ситуације закључили да је сваки даљи отпор немогућ и да може довести само до непотребног крвопролића без икакве наде у успех, а с обзиром на то да ни народ ни његове војне вође не желе рат, тражимо прекид војних операција против немачких и италијанских снага. Дана 14. априла, немачки командант 46. моторизованог корпуса који је напредовао ка Сарајеву издао је ултиматум штабу југословенске 2. групе армија, захтевајући прекид ватре дуж руте свог напредовања и дајући Југословенима сат времена за одговор. Друга група армија је затражила и добила продужење ултиматума како би се консултовала са Врховном командом. Сутрадан, Врховна команда је наредила 2. групи армија и 4. армији да обуставе све војне операције и да не пружају отпор Немцима. Немци су заробили Врховну команду 15. априла у околини Сарајева, где је штаб чекао да се преда. Упркос томе што је био ратни заробљеник, Калафатовић је овластио свог заменика начелника штаба, Радивоја Јанковића, да потпише примирје и безусловну предају Силама Осовине, што је ступило на снагу 18. априла у подне.
У јуну 1942. године, Драгољуб Михаиловић, вођа четника у Југославији, именован је за начелника штаба Врховне команде од стране југословенске владе у егзилу. Краљ Петар II укинуо је Врховну команду декретом од 24. августа 1944. године, али је Михаиловић наставио да тврди да је он начелник штаба Врховне команде.
Списак врховних команданата
Референце
Литература
Категорија:Војне јединице и формације у Југославији у Другом светском рату