Археологија, антропологија и међузвездана комуникација () збирка је есеја из 2014. године коју је уредио Даглас Вакоч и објавила Наса. Књига се фокусира на улогу коју хуманистичке и друштвене науке, посебно антропологија и археологија, имају у потрази за ванземаљском интелигенцијом (СЕТИ). Седамнаест есеја окупљено је у четири одељка, који редом истражују историју СЕТИ-ја као поља; археолошка поређења за комуникацију између људи и ванземаљаца, попут потешкоћа у превођењу древних језика; инференцијални јаз између људи и ванземаљаца и последице које би то имало на комуникацију и трговину; и потенцијалну природу ванземаљских интелигенција.
Првобитно планиран за објављивање у јуну 2014. године, PDF књиге Археологија, антропологија и међузвездана комуникација случајно је објављен месец дана пре предвиђеног датума и рецензиран од стране портала Гизмодо. Позитивна реакција на рецензију инспирисала је Насу да убрза њено издавање као е-књиге, чинећи је доступном на њиховом веб-сајту од маја те године.
Књига је по изласку добила широку медијску пажњу. Поред генерално позитивних критика, нашла се у центру контроверзе због погрешног тумачења једног од њених есеја. Цитат о древним земаљским резбаријама у камену, у којем се реторички наводи да су их „можда направили ванземаљци” у контексту тога колико их модерни антрополози (не) разумеју, погрешно су пренеле публикације попут Блејза, Хафингтон поста и Артнета.
Синопсис Историјски гледано, истраживање ванземаљске интелигенције спадало је у природне науке и првенствено се фокусирало на технолошке препреке за комуникацију са ванземаљцима, као што је обрада података кодираних у сигналима који би могли бити примљени од ванземаљских цивилизација. Археологија, антропологија и међузвездана комуникација написана је као део ширења поља на хуманистичке науке и друштвене науке, фокусирајући се на улогу коју археолози и антрополози играју у истраживању ванземаљске интелигенције. Проблеми проучавања древних друштава на Земљи, тврди уредник Даглас Вакоч, применљиви су на проучавање потенцијалних друштава ван Земље.
Археологија, антропологија и међузвездана комуникација је збирка есеја која истражује ове улоге, фокусирајући се како на историјске тако и на модерне перспективе. Књига се састоји од седамнаест есеја, са уводом и епилогом које је написао Вакоч и петнаест поглавља истраживача из релевантних области; међу ауторима који су допринели су Џон Трафаган, Алберт Харисон, Бен Фини, Стивен Џ. Дик, Џон Билингем и Доминик Лестел. Питања о којима се расправља у есејима укључују еволутивне и културне предуслове за међузвездану комуникацију, изазове за семиотику у декодирању ванземаљских знакова и симбола, и сложености међукултуралне комуникације са ванземаљцима по аналогији са антрополошким искуствима првог контакта.
мини|алт=Фотографија златне грамофонске плоче са сликама звучних таласа на њој|лево|Златна плоча Војаџера, грамофонска плоча послата на свемирској летелици Војаџер
Есеји Књига Археологија, антропологија и међузвездана комуникација подељена је у четири дела, од којих сваки садржи неколико есеја. „Историјске перспективе о СЕТИ-ју” () представља историографију Насиног СЕТИ (потрага за ванземаљском интелигенцијом) програма, који је трајао већи део касног двадесетог века пре него што је укинут због недостатка средстава, као и његову заступљеност у хуманистичким и друштвеним наукама. „Археолошки аналози” () прави поређења између археологије на Земљи, где археолози често морају да истражују друштва о којима мало знају или са којима немају заједнички контекст, и комуникације са ванземаљцима. „Антропологија, култура и комуникација” () испитује улогу антропологије у проучавању ванземаљских култура и друштава, попут претпоставки и изазова укључених у међукултуралну комуникацију и контакт. „Еволуција и отелотворење ванземаљаца” () бави се темама као што су изглед, разноврсност и дизајн порука ванземаљске интелигенције.
Историјске перспективе о СЕТИ-ју Есеји у овом одељку резимирају историју СЕТИ-ја у Наси, околности које су довеле до тога да влада смањи јавно финансирање за СЕТИ, и улогу коју су друштвене науке историјски играле у потрази. Први есеј у овом одељку, „СЕТИ: Насине године” (), представља синопсис Насине укључености у СЕТИ аутора Џона Билингема, који је био укључен у пројекат од његовог настанка 1969. до затварања 1995. године. Он расправља о почецима потраге за ванземаљским животом у свемиру шездесетих година 20. века, борби пројекта да стекне поштовање јавности и владино финансирање, и његовом коначном прекиду у агенцији због резања буџета, након чега га је апсорбовао приватно финансирани СЕТИ институт.
„Политичка историја Насиног СЕТИ програма” () аутора Стивена Џ. Гарбера анализира околности које су довеле до краја јавног финансирања програма. Насин СЕТИ програм био је мали и пружао је мало радних места која би његово укидање учинила политички сложеним; широко распрострањен скептицизам о постојању интелигентног ванземаљског живота такође је учинио пројекат инхерентно контроверзним. Насино финансирање такође је претрпело ударце током деведесетих због медијски пропраћених проблема са свемирским телескопом Хабл, што је ослабило њену способност да одбрани маргинални програм попут СЕТИ-ја. „Улога антропологије у СЕТИ-ју: Историјски поглед” () аутора Стивена Џ. Дика расправља о историји СЕТИ-ја, антропологији и њиховом укрштању. Заступљеност друштвених наука у СЕТИ истраживањима почела је током раних дана овог поља у шездесетим и седамдесетим годинама, али је, према есеју, често била симболична; Дик прати значајан интердисциплинарни рад од осамдесетих година, са посебним фокусом на објављивање књиге Међузвездана миграција и људско искуство () 1986. године.
Археолошки аналози мини|алт=Пионирова плоча, стилизована слика Сунчевог система са двоје људи|upright=1.35|Пионирова плоча, пиктограм који представља људски живот и научно знање, смештен на летелицама Пионир 10 и 11 Есеји у овом одељку фокусирају се на релевантност археолошких поређења за расправу о очекиваним потешкоћама у комуникацији између људи и ванземаљаца. „Прича о два аналога” () аутора Бена Финија и Џерија Бентлија ослања се на Финијеве студије културе Маја. Они праве поређења између дуготрајног процеса превођења мајанских дела и тешкоће превођења ванземаљског дела, и бацају сумњу на ставове неких математичара и природних научника да би ванземаљска цивилизација комуницирала са човечанством искључиво кроз „универзални језик” математике и науке. Други есеј, „Иза Линеара Б” () аутора Ришара Сен-Желеа, анализира потенцијалну ванземаљску комуникацију кроз семиотичку призму, коментаришући проблеме укључене у тумачење знакова и симбола суштински различите културе. Он напомиње да проблеми са којима се суочавају у семиотичким изазовима, попут декодирања непознатог људског језика, могу бити још већи за ванземаљски језик. На пример, он описује како су сви познати системи писања за људске језике или алфабетски, слоговни или идеографски, а антрополози могу проценити којем типу припада непознати систем на основу броја његових карактера, што можда неће бити заједничка претпоставка за ванземаљски систем писања.
„Учење читања” () фокусира се на хипотетички ванземаљски превод међузвезданих порука које емитује човечанство. Његова ауторка Кетрин Е. Денинг сматра задатак писања порука које би ванземаљци могли превести „ни тривијалним ни немогућим”, видећи га као тежак задатак, али вредан проучавања; она расправља о потреби за интердисциплинарним проучавањем како би се произвеле такве поруке, уз важан рад из области као што су криптографија и антропологија. Она такође расправља о поларизованим ставовима природних и друштвених наука по питању ванземаљског превода, при чему природни научници имају тенденцију да заузимају далеко оптимистичније перспективе о лакоћи превођења него друштвени научници. „Закључивање о интелигенцији” () аутора Пола К. Ворсона описује тешкоћу разумевања рада праисторијских култура и упоређује ту тешкоћу са разумевањем рада ванземаљских култура. Он се осврће на контроверзу у вези са значењем палеолитске пећинске уметности, као и на релативну скорашњост идентификовања камених алатки као намерних производа интелигентних бића.
Антропологија, култура и комуникација Џон В. Трафаган има два есеја у овом одељку, „Антропологија на даљину” () и „Култура и комуникација са ванземаљском интелигенцијом” (). У првом, он прави поређење између праксе „антропологије на даљину” антрополога почетком деветнаестог века, којима су често недостајали ресурси да обављају теренски рад са друштвима која су проучавали, и праксе СЕТИ-ја у расправљању и проучавању неконтактираних ванземаљаца. Други се фокусира на концепт хипотетичких „универзалних језика”, попут музике или математике, и разлика које људске и ванземаљске културе могу имати у свом тумачењу ових језика.
„Разматрања о контакту” () аутора Дагласа Рејбека разматрају интеракцију људи и ванземаљаца кроз поређење са земаљским колонијалним интеракцијама. Он даје конкретне примере европског контакта са астечком, јапанском, кинеском, ирокешком и маорском културом, при чему је свих пет култура било политички и технолошки сложено у време првог европског контакта. Он расправља о вероватном значају трговине за интеракције људи и ванземаљаца, како за робе и услуге које се размењују у трговини између људских култура, тако потенцијално и за ствари попут музике које можда не постоје у ванземаљској култури. У есеју „Говорити у име Земље” (), Алберт А. Харисон расправља о развоју, дуговечности и потенцијалним последицама пројектовања међузвезданих порука. Он заузима оптимистичан став о добронамерности ванземаљских цивилизација, позивајући се на сопствена антрополошка истраживања која показују да друштва која опстају дуг период имају тенденцију да буду мирнија и мање агресивна. Харисон подржава Активни СЕТИ (), процес активног слања порука са Земље потенцијалним међузвезданим друштвима, и расправља о планираним и стварним покушајима у томе.
Еволуција и отелотворење ванземаљаца мини|алт=Страница на којој пише „The Celestial Worlds Discovered: Or, Conjectures Concerning the Inhabitants, Plants and Productions of the Worlds in the Planets”|Насловна страна за The Celestial Worlds Discover'd (Кристијан Хајгенс, 1698), једна од тема Вакочевог есеја „Еволуција ванземаљаца” Вакочево поглавље, „Еволуција ванземаљаца” (), фокусира се на хипотезе о томе како би изгледала ванземаљска интелигенција, на пример да ли би била хуманоидна или нехуманоидна. Он расправља о томе како је још у књизи The Celestial Worlds Discover'd, коју је објавио Кристијан Хајгенс 1698. године и која представља једно од првих дела које разматра животе ванземаљских бића, покренута могућност да би ванземаљци имали сличну грађу тела као људи (попут усправног хода), али би изгледали радикално другачије унутар тих оквира. Сажети су и размотрени аргументи у корист конвергентне еволуције ка функционално хуманоидној форми и дивергентне еволуције ка радикално нељудској форми.