Ташкентски метро (узб. Toshkent metropoliteni, Тошкент метрополитени) представља систем брзог градског превоза који опслужује град Ташкент, главни град Узбекистана. Био је седми метро изграђен у некадашњем СССР-у, отворен 1977. године, и први метро у Средњој Азији. Свака станица је осмишљена у складу са одређеном тематиком, која се често одражава и у њеном називу.
Ташкентски метро се састоји од четири линије, укупне дужине 70,4 km, са 50 станица. Године 2025. метро је превезао 286,8 милиона путника, што одговара просеку од приближно 785.000 путника дневно.
Историја Планирање ташкентског метроа започето је 1968. године, две године након снажног земљотреса који је погодио град 1966. Изградња прве линије (Чиланзарске линије) почела је 1972, а пуштена је у рад 6. новембра 1977. године са девет станица. Линија је продужена 1980, док је друга линија отворена 1984. године. Најновија је Кружна (Халка) линија, чији је први део отворен 2020. године.
Северно продужење Јунусабадске линије са две станице (Туркистон и Јунусабод) завршено је и отворено 29. августа 2020. године. Четврта, Кружна линија је у изградњи, при чему је првих седам станица изграђено 2020. године.
Рад и функционисање Метро тренутно оперише са три редовне линије и једном кружном линијом (у даљем проширењу), укупне дужине 66,5 km са 48 станица. У систему је запослено више од 4.200 радника. Године 2021. месечни приходи од карата износили су 10,5 милијарди узбекистанских сома.
Дубина тунела варира од 8 до 25 метара. Конструкција је пројектована тако да може издржати земљотресе јачине до 9,0 степени Рихтерове скале. Колосек је ширине 1.520 mm, а напајање се врши преко треће шине (825 V једносмерне струје). Просечно растојање између станица износи 1,40 km.
Линије Ташкентски метро има 4 линије: ЛинијаИмеОтвореноДужинаСтаницеЧилонзорска линија1977.237 km17Узбекистанска линија1984.143 km11Линија Јунусобод2001.105 km8Кружна (Халка) линија2020.219 km14Укупно:704 km50
Чиланзарска линија (црвена) Изградња је започета 1968, а линија је отворена 1977. године између станица Олмазор (раније Сабир Рахимов) и Амир Темур Хијобони (раније Октјабр Инкилоби). Продужена је 1980. године до станице Бујук Ипак Јоли. Укупна дужина износи 23,7 km са 17 станица.
Јужни продужетак од 7 km од станице Олмазор до станице Кипчок у округу Сергели изграђен је за три године и отворен 26. децембра 2020.
Планира се даље продужетак ка истоку до области ТТЗ (Ташкентски тракторски завод).
Узбекистанска линија (плава) Ова линија пресеца град дијагонално од северозапада ка југоистоку, преко железничке станице Ташкент. Отворена је 1984. и проширивана до 1991. године. Дуга је 14,3 km и има 11 станица.
Линија Јунусобод (зелена) Линија повезује северне делове града са аеродромом на југу. Први део дужине 10,5 km са 8 подземних станица отворен је 24. октобра 2001. године између станица Минг Оʻрик и Шахристон.
Кружна (Халка) линија (златна) мини|298x298п|Мапа Ташкентског метроа из 2023. године. Изградња је започета у октобру 2017. године. Пројекат се реализује у пет фаза у сарадњи са стручњацима из Русије, Турске и Немачке. По завршетку, линија ће имати 35 станица и дужину од 52,1 km, од чега ће већи део бити надземан.
Први део (11 km, 7 станица) отворен је 30. августа 2020. Продужетак са пет станица отворен је 25. априла 2023, а још две станице додате су 11. марта 2025. године.
Станице lang=en|мини|578x578п| Линије Ташкентског метроа. Ташкентски метро данас има 48 станица, које се међусобно разликују по архитектури и декору. Свака станица одражава своју тему кроз уметничко обликовање.
Карактеристике:
релативно мала дубина, присуство покретних степеница на појединим станицама, различити типови конструкције (стубни, лучни и индивидуални типови).
У изградњи су учествовали истакнути узбекистански архитекти и уметници. У декорацији су коришћени метал, стакло, пластика, гранит, мермер, смалта, керамика и алабастер. Након распада СССР-а 1991. године, многе станице су преименоване како би се уклониле референце на комунизам.
Правила за путнике До 31. маја 2018. године било је забрањено фотографисање и снимање у метроу, јер је систем имао и улогу нуклеарног склоништа. Од 1. јуна 2018. године, одлуком власти, фотографисање и снимање су дозвољени.
Возни парк Типови возова:
Ezh3/Em-508T (1977–1985) 81-717/714 (1980–данас) 81-718/719 (од 2001) 81-717M (од 2015) 81-765.5/766.5/767.5 (од 2020)
Основни тип у употреби је серија 81-717/714. Возови се састоје од четири вагона и прилагођени су платформама дужине 100 m. Просечна комерцијална брзина износи 46 km/h.
Први возови су били типа Ezh3 и Em-508T, али су касније замењени серијом 81-717/714. Новији возови уведени су 2001. године, док је модернизација постојећих композиција започета 2015.
Године 2019. наручени су нови возови за Кружну линију. Планирана је набавка 45 композиција нове генерације.
Будући развој Поред изградње Кружне линије, планирано је проширење мреже за још 10 станица до 2030. године:
2 станице ка области Каракамиш, 4 подземне станице ка ТТЗ, 5–6 станица ка јужној железничкој станици.
Друга фаза Кружне линије обухватаће деоницу дугу 15 km са 9 станица и повезаће више градских округа. Очекује се да ће дневно опслуживати око 46.000 путника и створити око 700 нових радних места.
Планирана је и изградња нове линије ка области Нови Ташкент.
У марту 2021. године, Ташкентски метро је превозио до 330.000 путника дневно радним данима и 150.000 путника викендом. Циљ је повећање броја путника на милион дневно.
Галерија
Референце
Спољашње везе
Мапа метро линија Ташкента Чланак, са сликама, на advantour.com Извештај BBC-ја о путовањима Чланак New York Times
Категорија:Узбекистан Категорија:Метро у Азији