мини|десно|Милунка Савић, жена са највише одликовања у историји ратовања и једна од најистакнутијих жена у српској историји.
Жене у Србији чине нешто више од половине укупне популације у држави и играју кључну улогу у свим аспектима њеног друштвеног, економског и политичког живота. Кроз историју, њихов друштвени статус доживљавао је значајне промене, од изразито патријархалних образаца током средњег века и владавине Османског царства, преко постепеног процеса еманципације током деветнаестог века, све до стицања пуних грађанских и политичких права средином двадесетог века. Данас су жене у Србији равноправне пред законом и Уставом, али се и даље суочавају са одређеним друштвеним и економским изазовима, који укључују родни јаз у платама, неравноправну поделу неплаћеног кућног рада и проблем родно заснованог насиља.
Историја
Средњи век и османски период Положај жене у средњовековној Србији био је првенствено уређен обичајним правом и касније кодификован кроз Душанов законик у четрнаестом веку. Жене су углавном биле везане за приватну сферу и бригу о домаћинству, док су јавни и политички живот били резервисани за мушкарце. Ипак, одређена имовинска права су постојала, те су жене у неким случајевима могле располагати својим миразом или наследити део породичне имовине уколико није било мушких наследника. Племкиње су имале знатно већи утицај и слободу у односу на жене из руралних средина. Познати историјски примери укључују кнегињу Милицу Хребељановић, која је након Косовске битке водила државне послове и дипломатију у име свог малолетног сина Стефана, као и деспотицу Јелену Анжујску, која је била позната по свом задужбинарству и оснивању школа.
Долазак Османског царства донео је промене у друштвеном уређењу. Српско друштво се повукло у затворене, патријархалне задруге у којима је жена била потпуно подређена старешини домаћинства. Улога жене била је сведена искључиво на репродукцију, бригу о деци и тешке пољопривредне радове. Ниво писмености међу женама био је готово непостојећи, а њихов друштвени утицај сведен на минимум. Ипак, кроз усмену народну традицију, жене су имале кључну улогу у очувању културног и националног идентитета, преносећи епске и лирске песме на нове генерације.
Деветнаести век и почеци еманципације Након Првог и Другог српског устанка и постепеног ослобађања од османске власти током деветнаестог века, Србија почиње свој развој ка модерној европској држави. Међутим, почетни закони нису били наклоњени женама. Српски грађански законик из 1844. године сврстао је удате жене у категорију правно неспособних лица, изједначавајући њихов статус са малолетницима и умно оболелима. Жена није могла склапати уговоре, покретати судске спорове нити самостално располагати својом имовином без писменог одобрења супруга.
Упркос овим законским ограничењима, друга половина деветнаестог века доноси појаву првих облика организованог женског деловања. Године 1875. у Београду је основано Београдско женско друштво, прва женска организација у Србији, на чијем челу су биле Катарина Миловук и Наталија Музурбатић. Ово друштво се првенствено бавило хуманитарним радом и едукацијом сиромашних девојака, али је убрзо почело да издаје и први женски часопис у Србији, Домаћица, који је излазио више од пола века.
Током овог периода, у Србији се појављују и прве високообразоване жене које су своје дипломе углавном стицале на универзитетима у Цириху, Бечу и Паризу. Драга Љочић постаје прва жена лекар у Србији 1879. године. По повратку у домовину, суочила се са снажним отпором државне администрације која јој је дуго одбијала дати дозволу за рад у државној служби искључиво због њеног пола. Она је постала један од најгласнијих бораца за изједначавање права жена и мушкараца на тржишту рада.
Први светски рат мини|десно|Надежда Петровић, једна од најзначајнијих српских сликарки, радила је као добровољна болничарка на фронту.
Током Балканских ратова и Првог светског рата, док је већина мушког становништва била мобилисана на фронту, жене су преузеле кључне улоге у функционисању позадине. Оне су обрађивале земљу, радиле у фабрикама, водиле послове и одржавале националну економију. Поред тога, хиљаде жена пријавило се у добровољне болничарке. Надежда Петровић, једна од најзначајнијих српских сликарки, радила је као болничарка на фронту где је трагично преминула од тифуса 1915. године.
Неке жене су директно учествовале у оружаним сукобима. Најпознатија међу њима је Милунка Савић. Пријавила се у српску војску под мушким именом Милун, борила се у најтежим биткама и била вишеструко рањавана. Иако је њен пол касније откривен, због изузетне храбрости дозвољено јој је да остане у војсци. Упркос херојским делима, по завршетку рата већина ових жена враћена је у традиционалне родне улоге, а њихов допринос је дуго био маргинализован у званичној историографији.
Други светски рат и социјалистичка Југославија Период Другог светског рата донео је масовно учешће жена у Народноослободилачком покрету (НОП). Око сто хиљада жена активно се борило у партизанским јединицама, док је преко два милиона жена учествовало у антифашистичком покрету отпора. Године 1942. у Босанском Петровцу основан је Антифашистички фронт жена (АФЖ), који је имао кључну улогу у мобилизацији жена и њиховој политичкој едукацији.
Победа у рату и успостављање социјалистичке државе донели су револуционарне промене у правном и друштвеном статусу жена. Нова власт је формално изједначила права мушкараца и жена у свим сферама живота. Закон о изборима за Уставотворну скупштину Демократске Федеративне Југославије донет 11. августа 1945. године, коначно је дао женама у Србији опште право гласа. Устав из 1946. године гарантовао је једнаку плату за исти рад, право на образовање, здравствену заштиту и плаћено породиљско одсуство.
Социјалистички период карактерише масовно укључивање жена у индустријску производњу и јавни сектор. Држава је градила вртиће, школе и јавне кухиње како би делимично растеретила жене традиционалних обавеза и омогућила њихово учешће на тржишту рада. Међутим, истраживачи истичу да је ова еманципација била „еманципација одозго”, вођена државном политиком, а не аутентичним феминистичким покретом. Поред тога, жене су и даље биле суочене са „двоструким теретом” – након осмочасовног радног времена од њих се очекивало да преузму целокупну бригу о домаћинству и деци. Политичка моћ је остала концентрисана у рукама мушкараца.
Право гласа и политичка партиципација Борба за женско право гласа у Србији имала је дугу историју, почевши од иницијатива Женског покрета почетком двадесетог века. Ипак, опште бирачко право за жене остварено је тек у оквиру социјалистичке Југославије 11. августа 1945. године. Први избори на којима су жене имале прилику да гласају одржани су у новембру исте године.
У савременој Републици Србији, жене имају једнака политичка права као и мушкарци. Међутим, њихова заступљеност у политичким институцијама дуго је била на ниском нивоу током транзиционог периода деведесетих година и почетком двехиљадитих. Како би се ова ситуација поправила, Србија је увела систем законских квота. Изменама изборних закона обавезано је присуство мање заступљеног пола на изборним листама. Тренутни изборни закон прописује да на свака пет места на изборној листи за Народну скупштину Републике Србије мора бити најмање две особе мање заступљеног пола (односно 40%).
Значајан историјски тренутак у политичком животу Србије догодио се 2017. године када је Ана Брнабић изабрана за председницу Владе Републике Србије, поставши прва жена на тој позицији у историји државе. Такође, током последњих влада, све већи број министарских ресора поверава се женама, мада се оне најчешће и даље постављају на чело „меких” ресора попут здравства, просвете и социјалне политике.
Образовање Приступ образовању представља једну од највећих промена у статусу жена у Србији. Током деветнаестог века, образовање девојчица било је ретко и ограничено на основну писменост и вештине вођења домаћинства. Прва Виша женска школа основана је у Београду 1863. године, захваљујући залагању Катарине Миловук и Љубомира Ненадовића, али је она пружала опште образовање које није омогућавало упис на факултете. Девојке су право на гимназијско образовање, које им је отворило врата универзитета, стекле тек пред крај деветнаестог века. Прве студенткиње појавиле су се на Великој школи у Београду почетком двадесетог века.
Данас не постоје законске нити институционалне препреке за образовање жена у Србији. Статистика показује да су жене у Србији данас у просеку образованије од мушкараца када је реч о високом образовању. Према подацима Републичког завода за статистику, жене чине преко 56% укупног броја уписаних и дипломираних студената на основним, мастер и докторским студијама.
Међутим, и даље је приметна хоризонтална сегрегација у избору образовних профила. Девојке чине већину студената на факултетима у областима хуманистичких наука, језика, педагогије и здравствене заштите. С друге стране, младићи доминирају у инжењерству, информационим технологијама и грађевинарству. Иако држава спроводи кампање за привлачење девојака у технолошка занимања, стереотипне поделе на „мушка” и „женска” занимања и даље опстају.
Запосленост и економија Економски положај жена у Србији карактерише мања стопа запослености у односу на мушкарце, као и већи ризик од сиромаштва, посебно међу старијим женама и женама у руралним срединама. Иако жене имају виши просечан ниво образовања, то се не преводи увек у боље позиције на тржишту рада.
Родни јаз у платама у Србији варира у зависности од сектора, али у просеку износи између 11% и 16%. Овај јаз је последица више фактора. Прво, жене су концентрисане у секторима који су традиционално слабије плаћени. Друго, присутан је феномен „стакленог плафона”, где жене тешко напредују до највиших менаџерских позиција. Најзад, жене чешће прекидају каријеру због породиљског одсуства, што утиче на њихов стаж и могућности напредовања.
Неплаћени кућни рад представља значајан изазов. Истраживања о коришћењу времена показују да жене у Србији у просеку троше више него дупло времена у односу на мушкарце на обављање кућних послова, кување и бригу о деци. Ова неравноправна подела унутар домаћинства директно ограничава слободно време жена и њихове могућности за додатно усавршавање.
Здравље и репродуктивна права Здравствена заштита жена у Србији је у начелу широко доступна у оквиру државног система. Србија има један од најлибералнијих закона о абортусу у Европи, чији корени потичу из 1952. године када је легализован прекид трудноће из медицинских разлога. Данас је намерни прекид трудноће дозвољен на лични захтев жене до десете недеље трудноће, док након тог периода одлуку доноси стручна комисија.
Иако закон гарантује ово право, повремено се јављају конзервативне иницијативе које заговарају ограничење абортуса, што изазива реакције организација за људска права.
Закон о раду обезбеђује трудницама и породиљама права која се сврставају међу најповољнија у Европи. Породиљско одсуство траје 365 дана за прво и друго дете, док за треће и свако наредно дете износи две године. Током овог периода жена прима пуну надокнаду своје просечне зараде. Упркос томе, у пракси се дешавају случајеви дискриминације где послодавци питају младе жене о породичним плановима или им не продужавају уговоре на одређено време уколико затруде.
Насиље над женама Родно засновано насиље, а посебно насиље у породици, представља један од највећих проблема. Србија је 2013. године ратификовала Конвенцију Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици (Истанбулска конвенција). Ово је довело до усвајања Закона о спречавању насиља у породици 2016. године. Овај закон је увео хитне мере које омогућавају полицији да насилника удаљи из стана пре судског поступка.