мини|Ечмијадзински саборни храм у Јерменији, сматра се првом катедралом, традиционално се верује да је изграђен 301. године (тренутна структура углавном потиче из 483. године) мини|Саборна црква у Солсберију, 1220–1380; раноенглеска готика, са највишим торњем у Енглеској мини|Храм Василија Блаженог, Москва мини|Архитектонски јединствена базилика Саграда фамилија у Барселони комбинује структурне елементе традиционалне готичке катедрале са стилом који се ослања на сецесију, локалну традицију и машту њеног творца, Антонија Гаудија.

Катедрале, колегијалне цркве и манастирске цркве попут оних у опатијама и приоратима, често имају одређене сложене структурне форме које се ређе налазе у парохијским црквама. Оне такође имају тенденцију да прикажу виши ниво савременог архитектонског стила и рад врхунских занатлија, те заузимају и црквени и друштвени статус какав обична парохијска црква ретко има. Такве цркве су углавном међу најлепшим грађевинама у локалној средини и извор су регионалног поноса.Batsford and Fry, 1-3 Многе су међу најпознатијим светским архитектонским делима. Ту спадају Базилика Светог Петра, Катедрала Нотр Дам у Паризу, Келнска катедрала, Саборна црква у Солсберију, Катедрала у Антверпену, Катедрала у Прагу, Линколнска катедрала, Базилика Сен Дени, Базилика Санта Марија Мађоре, Базилика Сан Витале, Базилика Светог Марка, Вестминстерска опатија, Храм Василија Блаженог, недовршена Саграда фамилија Антонија Гаудија и древна катедрала Аја Софија у Истанбулу, која је сада џамија.

Најраније велике цркве потичу из касне антике. Како су се хришћанство и изградња цркава ширили светом, њихов начин градње зависио је од локалних материјала и локалних техника. Развили су се различити архитектонски стилови и њихова мода се ширила, ношена оснивањем монашких редова, премештањем бискупа из једног региона у други и путовањима мајстора клесара који су служили као архитекте.. Узастопни стилови великих црквених грађевина у Европи познати су као ранохришћански, византијски, романички, готички, ренесансни, барокни, рококо, неокласични и различити стилови препорода од краја 18. до почетка 20. века, а затим модерни. У основи сваког од академских стилова леже регионалне карактеристике. Неке од ових карактеристика су толико типичне за одређену земљу или регион да се појављују, без обзира на стил, у архитектури цркава дизајнираних у размаку од много векова.

Функција

Међу највећим и архитектонски најзначајнијим црквама на свету, многе су изграђене да служе као катедрале или опатијске цркве. Категорије у наставку нису међусобно искључиве. Црква може бити опатијска и служити као катедрала. Неке протестантске парохијске цркве попут Улмског минстера никада нису служиле ни као једно ни као друго; од реформације многе западнохришћанске деноминације у потпуности су одбациле епископат, а средњовековне цркве су губиле, добијале или поново губиле статус катедрале, попут цркве Светог Џајлса у Единбургу или цркве Светог Магнуса у Киркволу. Неке велике цркве из средњег века, као што је Вестминстерска опатија, бивше су опатије; друге попут катедрале у Рипону и опатије у Бату изграђене су као манастирске цркве и постале су катедрале или парохијске цркве у новијим вековима; треће су опет изграђене као парохијске цркве и накнадно уздигнуте у катедрале, попут катедрале у Садарку. Неке значајне цркве називају се „храмовима” или „ораторијумима”. Међу римокатоличким црквама, многе су од 18. века уздигнуте у статус „базилика”.

Катедрала

Катедрала има специфичну црквену улогу и административну сврху као седиште бискупа. Катедрала () добила је име по бискупа, познатом као епископски трон. Реч катедрала се понекад погрешно примењује као генерички термин за било коју веома велику и импозантну цркву.

Улога бискупа као администратора локалног свештенства настала је у 1. веку.Игњатије Антиохијски, у Посланици Ефесцима написаној око 100. године. Прошло је две стотине година пре него што је прва зграда катедрале изграђена у Риму. Са легализацијом хришћанства 313. године од стране цара Константина I, цркве су се брзо градиле. Пет веома великих цркава основано је у Риму и, иако умногоме измењене или обновљене, и данас постоје, укључујући катедралну цркву у Риму, базилику Светог Јована на Латерану и папску Базилику Светог Петра на Ватикану, која је сада у Ватикану.

Архитектонски облик који су катедрале попримиле у великој мери је зависио од њихове ритуалне функције као седишта бискупа. Катедрале су места где се, као и у другим хришћанским црквама, слави Евхаристија, чита се Библија, изговара се или пева литургија, приносе се молитве и држе се проповеди. Али у катедрали, међу деноминацијама са епископалним црквеним управљањем, ове ствари се раде са већом количином разрађености, раскоши и процесије него у мањим црквама. Ова разрађеност је посебно присутна током важних литургијских обреда које обавља бискуп, као што су миропомазање и рукоположење. У областима са државном религијом или основаном црквом катедрала је често место ритуала повезаних са локалном или националном владом, при чему бискупи обављају све врсте задатака од увођења градоначелника у дужност до крунисања монарха. Неки од ових задатака очигледни су у облику и опреми појединих катедрала.

Катедрале нису увек велике зграде и не постоје предуслови у погледу величине, висине или капацитета да би катедрале служиле као такве, осим оних који се захтевају за типичну цркву. Катедрала може бити мала као историјска Катедрала у Њупорту, касносредњовековна парохијска црква проглашена катедралом 1949. године. Ипак, величина, висина, капацитет и архитектонска истакнутост су све категорије у којима већина катедрала предњачи (барем упоредно у оквиру општинског контекста сваке зграде).„Од најранијег дела готичке ере било је практично незамисливо саградити катедралу која је била краћа од сто јарди” стр. 23 Франсоа Ишер, Building the Great Cathedrals

За то постоји низ практичних разлога:

Катедрала је створена у славу Божју. Сматрало се прикладним да буде онолико величанствена и лепа колико су богатство и вештина могли да је учине.Wim Swaan, The Gothic Cathedral Као седиште бискупа, катедрала је била локација за одређене литургијске обреде, као што је рукоположење свештеника, што је окупљало велики број свештенства и народа. Функционисала је као црквено и друштвено састајалиште за многе људе, не само оне из града у којем се налазила, већ и, повремено, за цео регион. Катедрала је често водила порекло из монашке задужбине и била је место богослужења за припаднике светог реда који су приватно служили мису у низу малих капела унутар катедрале. Катедрала је често постајала место обожавања и сахрањивања богатих локалних покровитеља. Ови покровитељи су често даривали катедрале новцем за узастопна проширења и грађевинске програме. Катедрале су такође традиционално места ходочашћа, у која људи путују из даљине да прославе одређене важне празнике или да посете светилиште повезано са одређеним свецем. Проширени источни крај се често налази на катедралама где су посмртни остаци свеца сахрањени иза главног олтара.Сантијаго де Компостела, Кентерберијска катедрала.

Колегијалне цркве

Манастирске цркве

Опатијска црква је она која јесте, или је у прошлости била, црква монашког реда. Слично томе, црква фратара је црква реда фратара. Ови редови укључују бенедиктинце, цистерците, августинце, фрањевце, доминиканце, језуите и многе друге. Многе цркве изграђене као опатије јесу, или су раније биле, део манастирског комплекса који укључује спаваонице, трпезарију, клаустре, библиотеку, капитуларну салу и друге сличне зграде.

У многим деловима света, опатијске цркве су често служиле локалној заједници као и монашкој заједници. У регионима као што су Британска острва где су монашке заједнице биле распуштене, присвојене, секуларизоване или на други начин укинуте, манастирске цркве су често наставиле да служе као парохијске цркве. У многим областима Азије и Јужне Америке, манастири су имали најраније основане цркве, а монашке заједнице су у почетку деловале као мисионари и колонисти аутохтоног становништва. Познате опатијске цркве укључују Санта Марија деле Грације, Италија; Вестминстерску опатију и Минстер у Беверлију у Енглеској, Опатију Светог Стефана у Кану и Опатију Сен Дени у Француској, Опатију у Мелку у Аустрији, Велика Лавра на Светој гори и Цркву у Малатеу у Манили.

Базилика Значење „базилике” у архитектури разматрано је у наставку; у римокатоличком црквеном смислу, „базилика” је титула коју додељује папа, поглавар Католичке цркве, и црквама примаоцима се сходно томе дају одређене привилегије. Зграда која је означена као базилика може бити катедрала, колегијална или манастирска црква, парохијска црква или светилиште. Четири „велике базилике” су четири цркве у Риму основане у 4. веку: Латеранска базилика, Базилика Санта Марија Мађоре, Базилика Светог Петра и Базилика Светог Павла изван зидина. Од 2019. године у свету постоји 1.810 цркава које су означене као „мање базилике”. Разлог за овакво означавање често је то што је црква истакнуто место ходочашћа и садржи прослављене мошти свеца или неку другу реликвију, као што је наводни фрагмент Истинског крста. Ове цркве су често велике и од значајног архитектонског значаја. Оне укључују Базилику Светог Фрање у Асизију; Цркву Христовог Рођења, Витлејем; Цркву Сантоме, Ченај; Светилиште у Фатими, Португалија; Базилику Шешан, Шангај, Базилику Безгрешног Зачећа у Манили и Базилику Госпе од Гвадалупе у Мексико Ситију.

Порекло и развој црквене грађевине

мини|350п|План Старе базилике Светог Петра, који приказује атријум (двориште), нартекс (предворје), централни брод са двоструким бочним бродовима, бему за свештенство која се протеже у трансепт и екседру или полукружну апсиду.

Црквена грађевина је израсла из низа карактеристика из староримског периода: Кућна црква Атријум Базилика Бема Маузолеј – зграда са централним планом Крстообразни тлоцрт – латински или грчки крст

Од кућне цркве до цркве Од првог до почетка четвртог века већина хришћанских заједница богослужила је у приватним кућама, често тајно. Неке римске цркве, као што је Базилика Светог Климента у Риму, изграђене су директно изнад кућа у којима су се рани хришћани молили. Друге ране римске цркве изграђене су на местима хришћанског мучеништва или на улазу у катакомбе где су хришћани били сахрањени. Прве веома велике хришћанске цркве изграђене су у Риму и воде порекло са почетка 4. века, када су са Миланским едиктом цареви Константин и Лициније наставили легализацију хришћанства коју је започео њихов претходник Галерије својим Едиктом из Сердике. Неколико највећих римских цркава, посебно Базилика Санта Марија Мађоре и Свети Јован Латерански, имају своје темеље у 4. веку. Катедрална црква у Риму је Свети Јован Латерански, а не познатија Базилика Светог Петра. Свети Петар је такође основан у 4. веку, иако се од тога ништа не види изнад земље.

Атријум Када су ранохришћанске заједнице почеле да граде цркве, ослањале су се на једну специфичну карактеристику кућа које су им претходиле, атријум, или двориште са колонадом која га окружује.Fleming, Honour and Pevsner, 21 Већина ових атријума је нестала. Фини пример остао је у Базилици Светог Климента у Риму, а још један је изграђен у романичком периоду у базилици Светог Амвросија у Милану. Потомци ових атријума могу се видети у великим квадратним клаустрима који се могу наћи поред многих катедрала, и у огромним трговима са колонадама (piazze) код базилика Светог Петра у Риму и Светог Марка у Венецији и Кампосанту (Свето поље) код катедрале у Пизи.

Базилика Рана црквена архитектура није црпила свој облик из римских храмова, јер ови други нису имали велике унутрашње просторе где би могле да се састају конгрегације за богослужење. Управо је римска базилика, коришћена за састанке, пијаце и судове, послужила као модел за велику хришћанску цркву и дала име хришћанској базилици.