мини|десно|Цртеж мачке Т. В. Вуда у књизи Чарлса Дарвина Изражавање емоција код човека и животиња, која је описана као „у љубазном стању ума”. Емоција се дефинише као свако ментално искуство са високим интензитетом и високим хедонистичким садржајем. Верује се да су постојање и природа емоција код животиња у корелацији са онима код људи и да су еволуирале из истих механизама. Чарлс Дарвин је био један од првих научника који је писао о овој теми, а његов опсервациони (и понекад анегдотски) приступ се од тада развио у робуснији, хипотезама вођен научни приступ. Тестови когнитивне пристрасности и модели научене беспомоћности показали су осећања оптимизма и песимизма код широког спектра врста, укључујући пацове, псе, мачке, резус макакије, овце, пилиће, чворке, свиње и пчеле. Јак Панксеп је одиграо велику улогу у проучавању емоција животиња, заснивајући своја истраживања на неуролошком аспекту. Поменуо је седам основних емоционалних осећања која се одражавају кроз различите неуродинамичке лимбичке емоционалне системе деловања, укључујући тражење, страх, бес, пожуду, бригу, панику и игру. Кроз стимулацију мозга и фармаколошке изазове, такви емоционални одговори могу се ефикасно пратити.

Емоција је посматрана и даље истраживана кроз више различитих приступа, укључујући бихевиоризам, упоредни приступ, анегдотски приступ, посебно Дарвинов приступ и оно што се данас најшире користи — научни приступ који има бројна потпоља укључујући функционални, механистички, тестове когнитивне пристрасности, самолечење, вретенасте неуроне, вокализације и неурологију.

Иако су емоције код животиња и даље прилично контроверзна тема, проучаване су код широког спектра врста, како великих тако и малих, укључујући примате, глодаре, слонове, коње, птице, псе, мачке, пчеле и ракове.

Етимологија, дефиниције и диференцијација Реч „емоција” датира из 1579. године, када је прилагођена од француске речи émouvoir, што значи „узбуркати”. Међутим, најранији претече ове речи вероватно датирају од самих почетака језика.

Емоције су описане као дискретни и доследни одговори на унутрашње или спољашње догађаје који имаји посебан значај за организам. Емоције су кратког трајања и састоје се од координисаног скупа одговора, који могу укључивати физиолошке, бихевиоралне и неуронске механизме. Емоције су такође описане као резултат еволуције јер су пружале добра решења за древне и понављајуће проблеме са којима су се суочавали преци.

Латералност Предложено је да се негативне емоције повезане са повлачењем обрађују претежно у десној хемисфери, док је лева хемисфера углавном одговорна за обраду позитивних емоција повезаних са приступом. Ово је названо „хипотеза латералности и валенце”.

Основне и сложене људске емоције Код људи се понекад прави разлика између „основних” и „сложених” емоција. Шест емоција је класификовано као основне: бес, гађење, страх, срећа, туга и изненађење. Сложене емоције би укључивале презир, љубомору и саосећање. Међутим, ову разлику је тешко одржати, а за животиње се често каже да изражавају чак и сложене емоције.

Позадина

Бихевиористички приступ мини|Веверица комуницира са својим младунчетом Пре развоја наука о животињама као што су упоредна психологија и етологија, тумачење понашања животиња тежило је минималистичком приступу познатом као бихевиоризам. Овај приступ одбија да припише животињи способност изван оне најмање захтевне која би објаснила понашање; све више од тога се сматра неоправданим антропоморфизмом. Бихевиористички аргумент је: зашто би људи постулирали свест и све њене готово људске импликације код животиња да би објаснили неко понашање, ако је пуки надражај—одговор довољно објашњење за производњу истих ефеката?

Неки бихевиористи, као што је Џон Б. Вотсон, тврде да модели надражај—одговор пружају довољно објашњење за понашања животиња која су описана као емоционална, и да се свако понашање, без обзира колико сложено, може свести на једноставну асоцијацију надражај—одговор. Вотсон је описао да је сврха психологије „да предвиди, с обзиром на надражај, која ће се реакција десити; или с обзиром на реакцију, навести која је ситуација или надражај изазвао реакцију”.

Опрезна формулација Диксона илуструје ово гледиште:

Мусајеф Масон и Макарти описују сличан став (са којим се не слажу):

Због филозофских питања о свести и уму која су укључена, многи научници су се држали подаље од испитивања емоција животиња и људи, и уместо тога су проучавали мерљиве мождане функције кроз неуронауку.

Упоредни приступ Године 1903. К. Лојд Морган је објавио Морганов канон, специјализовани облик Окамове оштрице који се користи у етологији, у којем је навео:

Дарвинов приступ Чарлс Дарвин је првобитно планирао да укључи поглавље о емоцијама у Порекло човека, али како су његове идеје напредовале, оне су се прошириле у књигу Изражавање емоција код човека и животиња.Darwin, C. (1872).  . Chicago. Дарвин је предложио да су емоције адаптивне и да служе комуникативној и мотивационој функцији, и навео је три принципа који су корисни у разумевању емоционалног изражавања: Прво, Принцип корисних навика заузима ламаркистички став сугеришући да ће емоционални изрази који су корисни бити пренети на потомство. Друго, Принцип антитезе сугерише да неки изрази постоје само зато што се супротстављају изразу који је користан. Треће, Принцип директног деловања узбуђеног нервног система на тело сугерише да до емоционалног изражавања долази када нервна енергија пређе праг и треба да се ослободи.

Дарвин је видео емоционално изражавање као спољашњу комуникацију унутрашњег стања, а облик тог изражавања често носи изван његове првобитне адаптивне употребе. На пример, Дарвин примећује да људи често показују своје очњаке када се подсмевају у бесу, и сугерише да то значи да је људски предак вероватно користио своје зубе у агресивној акцији.. American Psychological Association, . Једноставно махање репом домаћег пса може се користити на суптилно различите начине да пренесе многа значења, као што је илустровано у Дарвиновој књизи Изражавање емоција код човека и животиња објављеној 1872. године.

Анегдотски приступ Докази за емоције код животиња су првенствено били анегдотски, од појединаца који редовно комуницирају са кућним љубимцима или животињама у заточеништву. Међутим, критичари идеје да животиње имају емоције често сугеришу да је антропоморфизам мотивишући фактор у тумачењу посматраних понашања. Велики део дебате је узрокован тешкоћама у дефинисању емоција и когнитивним захтевима за које се сматра да су неопходни да би животиње доживеле емоције на сличан начин као људи. Проблем је додатно отежан потешкоћама у тестирању емоција код животиња. Оно што се зна о људским емоцијама је готово све повезано или у вези са људском комуникацијом.

Научни приступ Последњих година, научна заједница постаје све више подржавајућа према идеји емоција код животиња. Научна истраживања су пружила увид у сличности физиолошких промена између људи и животиња када доживљавају емоције.

Велика подршка емоцијама животиња и њиховом изражавању произилази из идеје да осећање емоција не захтева значајне когнитивне процесе, већ би оне могле бити мотивисане процесима да делују на адаптивни начин, као што је сугерисао Дарвин. Недавни покушаји проучавања емоција код животиња довели су до нових конструкција у експериментима и прикупљању информација. Професорка Маријан Докинс је сугерисала да се емоције могу проучавати на функционалној или механистичкој основи. Докинс сугерише да само механистичка или функционална истраживања неће пружити одговор сама по себи, већ да би мешавина ова два дала најзначајније резултате.

Функционални Функционални приступи се ослањају на разумевање које улоге емоције играју код људи и испитивање те улоге код животиња. Широко коришћен оквир за посматрање емоција у функционалном контексту је онај који су описали Оутли и Џенкинс који виде емоције као да имају три фазе: (i) процена у којој постоји свесна или несвесна евалуација догађаја као релевантног за одређени циљ. Емоција је позитивна када је тај циљ унапређен, а негативна када је ометан; (ii) спремност за акцију где емоција даје приоритет једној или неколико врста акција и може дати хитност једној тако да може прекинути или се такмичити са другима; и (iii) физиолошке промене, израз лица и затим бихевиорална акција. Структура је, међутим, можда преширока и могла би се користити да укључи цело животињско царство, као и неке биљке.

Механистички Други приступ, механистички, захтева испитивање механизама који покрећу емоције и тражење сличности код животиња.

Механистички приступ широко користе Пол, Хардинг и Мендл. Препознајући потешкоће у проучавању емоција код невербалних животиња, Пол и сарадници демонстрирају могуће начине да се ово боље испита. Посматрајући механизме који функционишу у изражавању људских емоција, Пол и сарадници сугеришу да концентрација на сличне механизме код животиња може пружити јасне увиде у искуство животиња. Приметили су да код људи когнитивне пристрасности варирају у зависности од емоционалног стања и сугерисали су ово као могућу полазну тачку за испитивање емоција животиња. Они предлажу да би истраживачи могли да користе контролисане надражаје који имају одређено значење за обучене животиње како би изазвали одређене емоције код тих животиња и проценили које врсте основних емоција животиње могу доживети.

Тест когнитивне пристрасности

мини|усправно|Да ли је чаша полупразна или полупуна? Когнитивна пристрасност је образац одступања у расуђивању, при чему се закључци о другим животињама и ситуацијама могу донети на нелогичан начин. Појединци стварају сопствену „субјективну друштвену стварност” из своје перцепције улазних информација. Ово се односи на питање „Да ли је чаша полупразна или полупуна?”, које се користи као показатељ оптимизма или песимизма. Да би се ово тестирало код животиња, појединац се обучава да предвиди да стимулус А, нпр. тон од 20 Hz, претходи позитивном догађају, нпр. веома пожељна храна се испоручује када животиња притисне полугу. Исти појединац се обучава да предвиди да стимулус Б, нпр. тон од 10 Hz, претходи негативном догађају, нпр. безукусна храна се испоручује када животиња притисне полугу. Животиња се затим тестира пуштањем средњег стимулуса Ц, нпр. тона од 15 Hz, и посматрањем да ли животиња притиска полугу повезану са позитивном или негативном наградом, чиме се указује да ли је животиња у позитивном или негативном расположењу. На ово може утицати, на пример, тип смештаја у којем се животиња држи.

Користећи овај приступ, откривено је да пацови који су подвргнути руковању или голицању показују различите одговоре на средњи стимулус: пацови изложени голицању били су оптимистичнији. Аутори су изјавили да су „по први пут показали везу између директно мереног позитивног афективног стања и доношења одлука у условима неизвесности у животињском моделу”.

Когнитивне пристрасности су показане код широког спектра врста укључујући пацове, псе, резус макакије, овце, пилиће, чворке и пчеле.

Самолечење психоактивним лековима Људи могу имати низ емоционалних поремећаја или поремећаја расположења као што су депресија, анксиозност, страх и паника. Да би лечили ове поремећаје, научници су развили низ психоактивних лекова као што су анксиолитици. Многи од ових лекова су развијени и тестирани коришћењем низа лабораторијских врста. Недоследно је тврдити да су ови лекови ефикасни у лечењу људских емоција док се истовремено пориче искуство ових емоција код лабораторијских животиња на којима су развијени и тестирани.