мини|усправно=1.4|Одређивање које животиње могу да искусе сензације је изазовно, али научници се генерално слажу да су кичмењаци, као и многе врсте бескичмењака, вероватно сентијентни. Сентијентност (лат. sentiens — „осећање”) или осећајност је способност доживљавања осећања и сензација. Она не мора нужно подразумевати више когнитивне функције као што су свесност, разуђивање или сложени мисаони процеси. Неки теоретичари дефинишу сентијентност искључиво као капацитет за валентна (позитивна или негативна) ментална искуства, као што су бол и задовољство.

Сентијентност је важан појам у етици, јер способност доживљавања среће или патње често чини основу за одређивање који ентитети заслужују морално разматрање, посебно у утилитаризму.

Реч „сентијентност” (енгл. sentience) користи се за превођење различитих концепата у азијским религијама. У научној фантастици, овај појам се понекад користи као синоним за „сапијентност”, „самосвест” или „свест”.

Сентијентност у филозофији Термин „сентијентност” први пут су сковали филозофи 1630-их година за концепт способности осећања, изведен из латинског sentiens (осећање). У филозофији, различити аутори праве различите дистинкције између свести и сентијентности. Према Антонију Дамасију, сентијентност је минималистички начин дефинисања свести, која иначе уобичајено и збирно описује сентијентност плус додатне карактеристике ума и свести, као што су креативност, интелигенција, сапијентност, самосвест и интенционалност (способност мишљења о нечему). Ове додатне карактеристике свести можда нису неопходне за сентијентност, која представља капацитет за осећање сензација и емоција.

Свест Према Томасу Нејџелу у његовом раду „Како је бити слепи миш?” (енгл. What Is It Like to Be a Bat?), свест се може односити на способност било ког ентитета да има субјективна перцептивна искуства, или како их неки филозофи називају, „квалија” — другим речима, способност поседовања стања у којима постоји осећај како је то бити у њима. Неки филозофи, посебно Колин Магин, верују да физички процес који изазива настанак свести никада неће бити схваћен, што је позиција позната као „нови мистеријанизам”. Они не поричу да је већина других аспеката свести подложна научном истраживању, али тврде да квалија никада неће бити објашњена. Други филозофи, као што је Данијел Денет, тврде да квалија није смислен концепт.

Што се тиче свести животиња, Кембричка декларација о свести (енгл. Cambridge Declaration on Consciousness), јавно проглашена 7. јула 2012. на Универзитету у Кембриџу, наводи да многе животиње које нису људи поседују неуроанатомске, неурохемијске и неурофизиолошке супстрате свесних стања, и да могу испољавати интенционална понашања. Декларација напомиње да сви кичмењаци (укључујући рибе и гмизавце) имају овај неуролошки супстрат за свест, и да постоје снажни докази да га имају и многи бескичмењаци.

Феноменална насупрот афективној свести Дејвид Чалмерс тврди да се сентијентност понекад користи као скраћеница за феноменалну свест, капацитет да се има било какво субјективно искуство, али да се понекад односи на ужи концепт афективне свести, капацитет за доживљавање субјективних стања која имају афективну валенцу (тј. позитиван или негативан карактер), као што су бол и задовољство.

Количник сентијентности Концепт количника сентијентности увео је Роберт А. Фрејтас Млађи крајем 1970-их. Он дефинише сентијентност као однос између брзине обраде информација сваке појединачне процесорске јединице (неурона), тежине/величине једне јединице и укупног броја процесорских јединица (израженог као маса). Предложен је као мера за сентијентност свих живих бића и рачунара од једног неурона до хипотетичког бића на теоријској рачунарској граници целог универзума. На логаритамској скали креће се од −70 до +50.

Источне религије

Источне религије, укључујући хиндуизам, будизам, сикизам и ђаинизам, признају нељудска бића као сентијентна (осећајна) бића. Израз осећајна бића је превод различитих санскртских појмова (јанту, баху јана, џагат, сатва) и „конвенционално се односи на масу живих бића подложних илузији, патњи и поновном рођењу (Самсара)”.Getz, Daniel A. (2004). "Sentient beings"; cited in Buswell, Robert E. (2004). . Volume 2. New York, USA: Macmillan Reference USA. (Volume 2): pp.760 Повезан је са концептом ахимсе, ненасиља према другим бићима.

У ђаинизму, многе ствари су обдарене душом, џива, што се понекад преводи као ’сентијентност’. Неке ствари су без душе, аџива, као што су столица или кашика. Постоје различита рангирања џива на основу броја чула која поседују. Вода је, на пример, осећајно биће првог реда, јер се сматра да поседује само једно чуло, чуло додира.

Сентијентност у будизму је стање поседовања чула. У будизму постоји шест чула, при чему је шесто субјективно искуство ума. Сентијентност је једноставно свесност пре настанка сканди. Дакле, животиња се квалификује као осећајно биће. Према будизму, могућа су осећајна бића сачињена од чисте свести. У Махајана будизму, који укључује Зен и тибетански будизам, концепт је повезан са Бодисатвом, просветљеним бићем посвећеним ослобођењу других. Први завет Бодисатве гласи: „Осећајна бића су безбројна; заклињем се да ћу их ослободити.” У традиционалном тибетанском будизму, биљке, камење и други неживи објекти описују се као носиоци духовне виталности или облика ’сентијентности’.Keiji, Nishitani (ed.). 9.2: p.72. Kyoto: Eastern Buddhist Society; cited in Dumoulin, Henrich (author); Heisig, James (translator); and Knitter, Paul (translator) With an Introduction by Victor Sogen Hori. Bloomington, Indiana, USA: World Wisdom, Inc.

Добробит животиња, права и сентијентност

мини|Хоботница путује са шкољкама сакупљеним ради заштите. Упркос томе што су еволуирале независно од људи током више од 600 милиона година, хоботнице показују различите знаке сентијентности. Уједињено Краљевство је 2023. године признало хоботнице, заједно са свим другим главоношцима и декаподним раковима, као сентијентне. Сентијентност је централни концепт у покрету за права животиња, који датира још од познатог списа Џеремија Бентама у Уводу у начела морала и законодавства: „Питање није: Могу ли да разумују? нити: Могу ли да говоре? већ: Могу ли да пате?”

Ричард Д. Рајдер дефинише сентијентизам широко као став према којем ентитет има морални статус ако и само ако је сентијентан. У специфичнијој терминологији Дејвида Чалмерса, Бентам је уски сентијентиста, јер његов критеријум за морални статус није само способност доживљавања било какве феноменалне свести, већ специфично способност доживљавања свесних стања са негативном афективном валенцом (тј. патње). Заговорници добробити и права животиња често се позивају на сличне капацитете. На пример, документарни филм Земљани тврди да иако животиње немају све жеље и способност разумевања као људи, оне деле жеље за храном и водом, склоништем и друштвом, слободом кретања и избегавањем бола.Monson S (2005), "Earthlings".

Заговорници добробити животиња обично тврде да сентијентна бића треба да буду заштићена од непотребне патње, док заговорници права животиња предлажу скуп основних права за животиње, као што су право на живот, слободу и слободу од патње.

Гари Франционе такође заснива своју аболиционистичку теорију права животиња, која се значајно разликује од Сингерове, на сентијентности. Он тврди да: „Сва сентијентна бића, људска или нељудска, имају једно право: основно право да не буду третирана као власништво других.”Francione, Gary. Official blog

Ендру Линзи, британски теолог, сматра да хришћанство треба да посматра сентијентне животиње према њиховој унутрашњој вредности, а не према њиховој корисности за људе.

Године 1997. концепт сентијентности животиња унет је у основни закон Европске уније. Правно обавезујући протокол придодат Уговору из Амстердама признаје да су животиње „сентијентна бића” и захтева од ЕУ и њених држава чланица да „поклоне пуну пажњу захтевима добробити животиња”.

Показатељи сентијентности мини|Експерименти сугеришу да пчеле могу показати оптимистично расположење, укључити се у игру и стратешки избегавати претње или штетне ситуације осим ако је награда значајна. Ноцицепција је процес којим нервни систем детектује и одговара на потенцијално штетне надражаје, што доводи до осећаја бола. Укључује специјализоване рецепторе назване ноцицептори који осећају оштећење или претњу и шаљу сигнале у мозак. Ноцицепција је широко распрострањена међу животињама, чак и међу инсектима.

Присуство ноцицепције указује на способност организма да детектује штетне надражаје. Даље питање је да ли начин на који се ови штетни надражаји обрађују у мозгу доводи до субјективног искуства бола. Да би одговорили на то, истраживачи често траже понашајне знаке. На пример, „ако пас са повређеном шапом цвили, лиже рану, шепа, смањује притисак на шапу док хода, научи да избегава место где се повреда догодила и тражи аналгетике када су понуђени, имамо разумне основе да претпоставимо да пас заиста доживљава нешто непријатно.” Избегавање болних надражаја осим ако је награда значајна такође може пружити доказ да избегавање бола није само несвесни рефлекс (слично као што људи „могу изабрати да притисну врелу кваку врата да би побегли из запаљене зграде”).

Сентијентне животиње Животиње као што су свиње, кокошке и рибе обично се признају као сентијентне. Постоји већа неизвесност у вези са инсектима, а налази о одређеним врстама инсеката можда нису применљиви на друге.

Историјски гледано, рибе се нису сматрале сентијентним, а њихова понашања су често посматрана као „рефлекси или сложени, несвесни одговори типични за врсту” на њихово окружење. Њихова несличност са људима, укључујући одсуство директног еквивалента неокортекса у њиховом мозгу, коришћена је као аргумент против сентијентности. Џенифер Жаке сугерише да веровање да рибе не осећају бол потиче као одговор на политику из 1980-их која је имала за циљ забрану праксе „ухвати и пусти” (енгл. catch and release). Опсег животиња које научници сматрају сентијентним или свесним прогресивно се проширио, сада укључујући животиње као што су рибе, јастози и хоботнице.

Дигитална сентијентност

Дигитална сентијентност (или вештачка сентијентност) значи сентијентност вештачке интелигенције. Питање да ли вештачка интелигенција може бити сентијентна је контроверзно.

Заједница истраживача вештачке интелигенције не сматра сентијентност (то јест, „способност осећања сензација”) важним истраживачким циљем, осим ако се не може показати да свесно „осећање” сензације може учинити машину интелигентнијом него само примање улаза са сензора и њихова обрада као информација. Стјуарт Расел и Питер Норвиг су 2021. године написали: „Ми смо заинтересовани за програме који се понашају интелигентно. Појединачни аспекти свести — свесност, самосвест, пажња — могу бити програмирани и могу бити део интелигентне машине. Додатни пројекат прављења машине свесном на тачно онај начин на који су то људи није онај за који смо опремљени да га преузмемо.” Заиста, водећи уџбеници вештачке интелигенције уопште не помињу „сентијентност”.Leading AI textbooks in 2023:

Дигитална сентијентност је од значајног интереса за филозофију ума. Функционалистички филозофи сматрају да се сентијентност тиче „узрочних улога” које играју ментална стања, која укључују обраду информација. У овом погледу, физички супстрат ове обраде информација не мора бити биолошки, тако да не постоји теоријска препрека за могућност сентијентних машина. Међутим, према физикализму типа, физичка конституција је важна; и у зависности од врста физичких система потребних за сентијентност, може или не мора бити могуће да одређене врсте машина (као што су електронски рачунарски уређаји) буду сентијентне.