Убити птицу ругалицу () је јужњачко готички роман америчке књижевнице Харпер Ли објављен 1960. године. Постао је тренутно успешан након објављивања; у Сједињеним Америчким Државама је широко читан у средњим и основним школама. Убити птицу ругалицу је освојио Пулицерову награду годину дана након изласка, и постао је класик модерне америчке књижевности. Радња и ликови су делимично засновани на запажањима Харпер Ли о њеној породици, комшијама и догађају који се десио у близини њеног родног града Монровила у Алабами 1936. године, када је имала десет година.
Упркос томе што се бави озбиљним питањима силовања и расне неједнакости, роман је познат по својој топлини и хумору. Атикус Финч, отац нараторке, послужио је као морални херој многим читаоцима и као модел интегритета за адвокате. Историчар Џозеф Креспино објашњава: „У двадесетом веку, Убити птицу ругалицу је вероватно најчитанија књига која се бави расом у Америци, а њен главни лик, Атикус Финч, најтрајнија фиктивна слика расног херојства.” Као јужњачко готички и образовни роман, примарне теме Убити птицу ругалицу укључују расну неправду и губитак невиности. Научници су приметили да Ли такође обрађује питања класе, храбрости, саосећања и родних улога на Дубоком Југу. Поуке из књиге наглашавају толеранцију и осуђују предрасуде. Упркос својим темама, Убити птицу ругалицу био је мета кампања за уклањање из јавних школа, често оспораван због употребе расних увреда. Године 2006. британски библиотекари су књигу рангирали испред Библије као ону коју „свака одрасла особа треба да прочита пре него што умре”.Pauli, Michelle (2. 3. 2006). „Harper Lee tops librarians' must-read list”, Guardian Unlimited. Приступљено 13. фебруара 2008.
Реакције на роман су се знатно разликовале након објављивања. Упркос броју продатих примерака и његовој широкој употреби у образовању, књижевна анализа дела је оскудна. Ауторка Мери Макдона Мерфи, која је прикупила индивидуалне утиске о роману од неколико аутора и јавних личности, назива књигу „запањујућим феноменом”.Zipp, Yvonne (7. 7. 2010). „Scout, Atticus & Boo”, The Christian Science Monitor. Приступљено 10. јула 2010. Адаптиран је у истоимени филм награђен Оскаром 1962. године у режији Роберта Малигана, по сценарију Хортона Фута. Од 1990. године, представа заснована на роману се изводи сваке године у родном граду Харпер Ли.
Убити птицу ругалицу је била једина објављена књига Харпер Ли све док 14. јула 2015. није објављен роман Иди постави стражара, ранија радна верзија романа Убити птицу ругалицу. Ли је наставила да одговара на питања о утицају свог дела све до своје смрти у фебруару 2016. године. Била је веома затворена када је у питању њен приватни живот, а последњи интервју новинарима је дала 1964. године.
Биографска позадина и објављивање Рођена 1926. године, Харпер Ли је одрасла у јужњачком граду Монровилу у Алабами, где је постала блиска пријатељица са писцем Труманом Капотеом, који ће убрзо постати познат. Похађала је Колеџ Хантингдон у Монтгомерију (1944–45), а затим је студирала право на Универзитету у Алабами (1945–49). Док је била на колеџу, писала је за студентске књижевне часописе: Huntress на Хантингдону и хумористички часопис Rammer Jammer на Универзитету у Алабами. На оба колеџа је писала кратке приче и друга дела о расној неправди, што је у то време била ретко спомињана тема на тим кампусима.Shields, pp. 79–99. Године 1950. Ли се преселила у Њујорк, где је радила као службеница за резервације летова; тамо је почела да пише збирку есеја и кратких прича о људима у Монровилу. У нади да ће бити објављена, Ли је 1957. године представила своје писање књижевном агенту којег јој је препоручио Капоте. Уредница у издавачкој кући J. B. Lippincott, која је откупила рукопис, саветовала јој је да напусти посао у авио-компанији и посвети се писању.
Донације пријатеља омогућиле су јој да годину дана несметано пише. Након што је завршила прву радну верзију и вратила је Липинкоту, рукопис, који је у том тренутку носио наслов „Иди постави стражара”, доспео је у руке Терезе фон Хохоф Тори, професионално познате као Теј Хохоф. Хохоф је била импресионирана: „Искра правог писца блештала је у свакој линији”, касније је испричала у корпоративној историји Липинкота, али како је Хохоф видела, рукопис никако није био спреман за објављивање. Био је, како га је описала, „више низ анегдота него потпуно осмишљен роман.” Током наредне две и по године, водила је Ли из једне верзије у другу све док књига коначно није добила свој коначни облик.
Након што је наслов „Стражар” одбијен, преименована је у „Атикус”, али ју је Ли преименовала у Убити птицу ругалицу како би одразила да прича превазилази портрет само једног лика. Књига је објављена 11. јула 1960. године.Shields, p. 129. Уреднички тим у Липинкоту упозорио је Ли да ће вероватно продати само неколико хиљада примерака.Shields, p. 14. Године 1964. Ли се присетила својих очекивања везаних за књигу када је рекла:
Никада нисам очекивала било какав успех са 'Ругалицом.' … Надала сам се брзој и милосрдној смрти од стране критичара, али у исто време, помало сам се надала да ће се некоме допасти довољно да ми пружи охрабрење. Јавно охрабрење. Надала сам се малом, као што рекох, али добила сам прилично много, а на неки начин ово је било једнако застрашујуће као брза, милосрдна смрт коју сам очекивала.
Уместо „брзе, милосрдне смрти”, часопис Reader's Digest Condensed Books одабрао је књигу за делимично прештампавање, што јој је одмах донело широку читалачку публику.Shields, p. 242. Од оригиналног објављивања, књига никада није престала да се штампа.Johnson, Casebook p. xii
Сиже Прича, коју приповеда Џин Луиз „Скаут” Финч, одвија се током три године (1933–1935) у време Велике кризе у измишљеном граду Мејкомбу, у Алабами, седишту округа Мејкомб. Скаут, која на почетку књиге има шест година, живи са старијим братом Џеремијем, званим Џем, и њиховим оцем удовцем Атикусом, средовечним адвокатом. Такође имају црну куварицу, Калпурнију, која је годинама са породицом и помаже Атикусу у одгајању деце.
Џем и Скаут се спријатеље са дечаком по имену Чарлс Бејкер Харис, званим Дил, који сваког лета посећује Мејкомб да би боравио код своје тетке. Троје деце су престрашени, али и фасцинирани њиховим комшијом, повученим Артуром „Буом” Редлијем. Одрасли становници Мејкомба оклевају да причају о Буу, а многи га нису видели годинама. Деца хране машту једни других гласинама о његовом изгледу и разлозима зашто остаје сакривен, те маштају о томе како да га извуку из куће. Након два лета пријатељства са Дилом, Скаут и Џем откривају да им неко оставља мале поклоне у дрвету испред имања Редлијевих. Неколико пута мистериозни Бу чини гестове наклоности према деци, али, на њихово разочарање, никада се не појављује лично. Једног дана, Буов старији брат се појављује и изненада затвара скровиште где је Бу остављао изрезбарене фигурице и ситнице за децу.
Судија Тејлор именује Атикуса да брани Тома Робинсона, црнца оптуженог за силовање младе белкиње, Мејеле Јуел. Иако многи грађани Мејкомба то не одобравају, Атикус пристаје да брани Тома најбоље што уме. Друга деца задиркују Џема и Скаут због Атикусових поступака. Скаут долази у искушење да се потуче како би одбранила очеву част, иако јој је он рекао да то не чини. Једне ноћи, Атикус се суочава са групом људи намераваних да линчују Тома. Скаут, Џем и Дил се неочекивано појављују, а Скаут нехотице разбија менталитет руље препознавши и разговарајући срчано са оцем једног из разреда, што наводи потенцијалне линчере да се разиђу.
Атикус не жели да Џем и Скаут буду присутни на суђењу Тому Робинсону. У приземљу нема слободних места, али велечасни Сајкс, пастор Калпурнијине цркве, позива Џема, Скаут и Дила да гледају са балкона за обојене. Атикус доказује да Мејела Јуел и њен отац, Боб, лажу. Открива се да је Мејела набацивала Тому, због чега ју је отац претукао. Грађани називају Јуелове „белим смећем” којем не треба веровати, али порота ипак осуђује Тома. Џемова вера у правду је озбиљно пољуљана. Атикус се нада да ће успети да поништи пресуду, али Том не може да га погледа у лице пре него што га одведу. У року од 24 сата након покушаја линчовања и завршетка суђења, јављено је да је Том покушао да побегне из затвора. Упуцан је и убијен.
Упркос томе што је Том осуђен и убијен, Боб Јуел на крају осећа понижење због догађаја на суђењу. Атикус објашњава да је уништио Јуелов последњи трун кредибилитета. Јуел се заклиње на освету, пљујући Атикусу у лице, покушавајући да провали у кућу судије и претећи удовици Тома Робинсона. Коначно, док се Џем и Скаут враћају кући у мрачној ноћи после школске приредбе, Јуел насилно напада Џема. Џем у борби ломи руку и пада у несвест, али усред конфузије, неко притиче деци у помоћ. Тајанствени човек носи Џема кући, где Скаут схвата да је то Бу Редли.
Шериф Тејт стиже у кућу Финчових, након што је открио да је Јуел мртав од убода ножем. Атикус верује да је Џем одговоран, али Тејт је сигуран да је то био Бу. Шериф говори Атикусу да ће, како би заштитио Буа, пријавити да је Јуел једноставно пао на сопствени нож током напада. Бу моли Скаут да га отпрати до куће, и она радо пристаје. Након што се поздрави са њим на улазним вратима, он нестаје и Скаут га више никада неће видети. Стојећи на трему Редлијевих, Скаут замишља живот из Буове перспективе.
Аутобиографски елементи Ли је рекла да Убити птицу ругалицу није аутобиографија, већ пре пример како би аутор „требало да пише о оном што зна и пише истинито”.„Harper Lee,” in American Decades. Gale Research, 1998. Ипак, неколико људи и догађаја из њеног детињства паралелни су са онима фиктивне Скаут. Амаса Колман Ли, њен отац, био је адвокат сличан Атикусу Финчу. Године 1919. бранио је двојицу црнаца оптужених за убиство. Након што су осуђени, обешени и унакажени,Shields, pp. 120–121. више никада није узео кривични случај. Отац Харпер Ли је такође био уредник и издавач новина у Монровилу. Иако је више подржавао расну сегрегацију од Атикуса, у каснијим годинама је постепено постајао либералнији.Shields, pp. 122–125. Иако је Скаутина мајка умрла када је она била беба, Ли је имала 25 година када је умрла њена мајка, Френсис Канингам Финч. Њена мајка је била склона нервном обољењу због којег је била ментално и емоционално одсутна.Shields, pp. 40–41.
Ли је лик Дила засновала на Труману Капотеу, свом пријатељу из детињства, тада познатом као Труман Персонс.Krebs, Albin. „Truman Capote Is Dead at 59; Novelist of Style and Clarity”, The New York Times, August 26, 1984, p. 1. Баш као што је Дил током лета живео у суседству са Скаут, Капоте је живео поред Ли са својим теткама док му је мајка боравила у Њујорку.Fleming, Anne Taylor (9. 7. 1976). „The Private World of Truman Capote”, The New York Times Magazine. p. SM6. Као и Дил, Капоте је имао импресивну машту и дар за фасцинантне приче. И Ли и Капоте су волели да читају, и на неки начин су били атипична деца: Ли је била ратоборна мушкарача, спремна на тучу, док су се Капотеу ругали због напредног речника и врскања. Она и Капоте су измишљали и одглумљивали приче које су куцали на старој Андервуд писаћој машини коју им је њен отац поклонио. Постали су добри пријатељи када су се обоје осетили отуђено од својих вршњака; Капоте их је називао „људима по страни”.Steinem, Gloria (November 1967). „Go Right Ahead and Ask Me Anything (And So She Did): An Interview with Truman Capote”, McCall's, p. 76. Године 1960. Капоте и Ли су заједно отпутовали у Канзас како би истражили вишеструка убиства која су послужила као основа за Капотеов документарни роман Хладнокрвно убиство.
Низ улицу у којој је Ли живела живела је породица чија је кућа увек била забарикадирана даскама; они су послужили као модел за измишљене Редлијеве. Син те породице је упао у правне невоље и отац га је из срамоте држао код куће 24 године. Био је скривен док га практично нису заборавили; умро је 1952. године.Hile, Kevin S. „Harper Lee” in Authors and Artists for Young Adults, Gale Research 13 (August 1994)