Анекантавада (, „многостраност”) је ђаинистичка доктрина о метафизичким истинама која се појавила у древној Индији. Она наводи да су крајња истина и стварност сложене и да имају више аспеката и тачака гледишта.
Према ђаинизму, ниједна појединачна, специфична изјава не може описати природу постојања и апсолутну истину. Ово знање (Кевала ђнана), додаје се, схватају само Ариханти. Друга бића и њихове изјаве о апсолутној истини су непотпуни, и у најбољем случају представљају делимичну истину. Све тврдње о знању, према доктрини анекантаваде, морају бити квалификоване на много начина, укључујући потврђивање и негирање. Анекантавада је фундаментална доктрина ђаинизма.
Порекло анекантаваде може се пратити до учења Махавире (599–527. п. н. е.), 24. ђаинистичког , и његових претходника. Дијалектички концепти сјадваде („условљена гледишта”) и најаваде („делимична гледишта”) изложени су и илустровани из анекантаваде у средњем веку, пружајући ђаинизму детаљнију логичку структуру и израз. Детаљи доктрине појавили су се у ђаинизму у 1. миленијуму нове ере, из дебата између учењака ђаинистичких, будистичких и ведских школа филозофије.
Анекантавада је такође тумачена као не-апсолутизам, „интелектуална ахимса”, религијски плурализам, као и одбацивање фанатизма који води ка терористичким нападима и масовном насиљу. Неки научници наводе да је модерни ревизионизам покушао да реинтерпретира анекантаваду кроз верску толеранцију, отвореност ума и плурализам. Реч се може буквално превести као „доктрина не-једностраности” или „доктрина о више страна”.
Етимологија Реч анекантавада је сложеница две санскртске речи: anekānta и vāda. Реч anekānta је састављена од три корена: „an” (не), „eka” (један) и „anta” (крај, страна), што заједно значи „не један крај, страна”, „многостраност” или „разноврсност”.Grimes, John (1996) p. 34 Реч vāda значи „доктрина, пут, говор, теза”.Monier Monier-Williams (1899), , Sanskrit English Dictionary with Etymology, , Термин анекантавада научници преводе као доктрину „многостраности”, „не-једностраности”, или „вишеструке усмерености”.
Термин анекантавада се не налази у раним текстовима који се сматрају канонским у светоамбарској традицији ђаинизма. Међутим, трагови доктрина налазе се у коментарима Махавире у овим светоамбарским текстовима, где он наводи да коначно и бесконачно зависе од нечије перспективе. Реч анекантавада сковао је Ачарја Сидасена Дивакар да означи учења Махавире која наводе да се истина може изразити на бесконачне начине. Најранија свеобухватна учења доктрине анекантаваде налазе се у делу Татвартасутра Ачарје Умасвамија, које се сматра ауторитативним за све ђаинистичке секте. У текстовима Дигамбара традиције, „теорија две истине” Кундакунде такође пружа језгро ове доктрине.
Филозофски преглед Доктрина анекантаваде, такође позната као анекантатва, наводи да су истина и стварност сложене и да увек имају више аспеката. Стварност се може искусити, али је није могуће у потпуности изразити језиком. Људски покушаји комуникације су наја, или „делимично изражавање истине”. Језик није истина, већ средство и покушај њеног изражавања. Од истине, према Махавири, језик се враћа, а не обрнуто. На пример, неко може искусити истину укуса, али не може у потпуности изразити тај укус језиком. Сваки покушај изражавања искуства је сјат, или валидан „у неком погледу”, али и даље остаје „можда, само једна перспектива, непотпуно”. На исти начин, духовне истине су сложене, имају више аспеката, језик не може изразити њихову плуралност, али се кроз напор и одговарајућу карму могу искусити.
Премисе анекантаваде код ђаиниста су древне, о чему сведоче њихова помињања у будистичким текстовима као што је Samaññaphala Sutta. Ђаинистичке агаме сугеришу да је Махавирин приступ одговарању на сва метафизичка филозофска питања био „квалификовано да” (сјат). Ови текстови идентификују доктрину анекантаваде као једну од кључних разлика између учења Махавире и Буде. Буда је подучавао Средњи пут, одбацујући екстреме чулног уживања и самомучења, и не заузимајући стране у одређеним метафизичким питањима, као што је да ли Татагата постоји после смрти или не, показујући да су таква питања заснована на погрешним погледима и стога неважећа. Махавира је, насупрот томе, учио своје следбенике да прихвате и „јесте” и „није”, са квалификацијом „из тачке гледишта” и са помирењем ради разумевања апсолутне стварности. Сјадвада (предикациона логика) и Најавада (перспективна епистемологија) ђаинизма проширују концепт анекантаваде. Сјадвада препоручује изражавање анеканте додавањем епитета сјад свакој фрази или изразу који описује природу постојања.
Ђаинистичка доктрина анекантаваде, према Бималу Матилалу, наводи да „ниједан филозофски или метафизички исказ не може бити истинит ако је изречен без икаквог услова или ограничења”. Да би метафизички исказ био истинит, према ђаинизму, он мора укључивати један или више услова (сјадвада) или ограничења (најавада, становишта).
Сјадвада Сјадвада () је теорија условљеног предицирања, чији је први део изведен од санскртске речи сјат (), која је треће лице једнине оптатива санскртског глагола ас (), ’бити’, и која постаје сјад када је праћена самогласником или звучним сугласником, у складу са сандијем. Оптатив у санскрту (раније познат као ’потенцијал’) има исто значење као презент коњунктива (субјунктива) у већини индоевропских језика. Користи се када постоји неизвесност у изјави; не ’то јесте’, већ ’то може бити’, ’неко би могао’, итд.
Сјат се може превести као „можда, може бити, вероватно” (јесте). Употреба глагола ’ас’ у оптативу налази се у старијој литератури ведског доба у сличном смислу. На пример, сутра 1.4.96 Панинијеве Аштадјаји објашњава то као означавање „шансе, можда, вероватно”.
У ђаинизму, међутим, сјадвада и анеканта нису теорија неизвесности, сумње или релативних вероватноћа. Уместо тога, то је „условно да или условно одобравање” било ког исказа, наводе Матилал и други научници. Ова употреба има историјске преседане у класичној санскртској књижевности, а посебно у другим древним индијским религијама (будизам и хиндуизам) са фразом , што значи „нека буде тако, али”, или „одговор који је ’ни да ни не’, привремено прихватајући противниково гледиште за одређену премису”. Традиционално, ову методологију дебате користили су индијски научници да признају противниково гледиште, али да разоружају и ограниче његову применљивост на одређени контекст и убеде противника у аспекте који нису разматрани.
Према Чаритрапрагји, у ђаинистичком контексту сјадвада не значи доктрину сумње или скептицизма, већ значи „многострукост или вишеструке могућности”. Сјат у ђаинизму означава нешто другачије од онога што тај термин значи у будизму и хиндуизму. У ђаинизму, то не означава одговор који је „ни да ни не”, већ означава „многостраност” било ког исказа са седмоструким предицирањем.
Сјадвада је теорија квалификованог предицирања, наводи Колер. Она наводи да све тврдње о знању морају бити квалификоване на много начина, јер је стварност многострана. То се чини систематски у каснијим ђаинистичким текстовима кроз саптибангинаја или „теорију седмоструке шеме”. Изгледа да је ову саптибанги први пут формулисао у ђаинизму светоамбарски учењак Малавадин у 5. или 6. веку нове ере, и оне су:Grimes, John (1996) p. 312 Потврда: syād-asti—на неки начин, јесте, Порицање: syān-nāsti—на неки начин, није, Заједничка али узастопна потврда и порицање: syād-asti-nāsti—на неки начин, јесте, и није, Заједничка и истовремена потврда и порицање: —на неки начин, јесте, и неописиво је, Заједничка и истовремена потврда и порицање: —на неки начин, није, и неописиво је, Заједничка и истовремена потврда и порицање: —на неки начин, јесте, није, и неописиво је, Заједничка и истовремена потврда и порицање: —на неки начин, неописиво је.
Сваки од ових седам предиката наводи ђаинистичко гледиште вишеслојне стварности из перспективе времена, простора, супстанце и модуса. Фраза сјат декларише становиште изражавања – потврду у односу на сопствену супстанцу (дравја), место (кшетра), време (кала) и биће (бава), и негацију у односу на другу супстанцу (дравја), место (кшетра), време (кала) и биће (бава). Тако, за ’ћуп’, у погледу супстанце (дравја) – земљани, једноставно јесте; дрвени, једноставно није. У погледу места (кшетра) – соба, једноставно јесте; тераса, једноставно није. У погледу времена (кала) – лето, једноставно јесте; зима, једноставно није. У погледу бића (бава) – смеђ, једноставно јесте; бео, једноставно није. Реч ’једноставно’ је уметнута у сврху искључивања смисла који није одобрен ’нијансом’; ради избегавања значења које није намеравано.
Према тексту Самантабадре Āptamīmāṁsā (стих 105), „Сјадвада, доктрина условљених предицирања, и кевалађнана (свезнање), су оба осветљивачи супстанци стварности. Разлика између њих је у томе што док кевалађнана осветљава директно, сјадвада осветљава индиректно”. Сјадвада је неопходна и помаже у утврђивању истине, према Самантабадри.
Најавада Најавада () је теорија становишта или тачака гледишта. Најавада је сложеница две санскртске речи—naya („становиште, тачка гледишта, тумачење”) и vāda („доктрина, теза”).Grimes, John (1996) p. 198, 202–03, 274, 301 Наје су филозофске перспективе о одређеној теми и како донети правилне закључке о тој теми.
Према ђаинизму, постоји седам наја или тачака гледишта кроз које се могу донети потпуни судови о апсолутној стварности користећи сјадваду. Ових седам наја, према Умасватију, су:Grimes, John (1996) p. 119, 198–03, 274, 301 Наигама-наја: здрав разум или универзални поглед Самграха-наја: генерички или класни поглед који класификује Вјавахара-наја: прагматичан или појединачни поглед који процењује корисност Риџусутра-наја: линеарни поглед који разматра у садашњем времену Сабда-наја: вербални поглед који именује Самабируда-наја: етимолошки поглед који користи име и утврђује природу Евамбута-наја: поглед стварности који разматра конкретне појединости
Теорија наја појавила се након око 5. века нове ере и прошла је кроз опсежан развој у ђаинизму. Постоји много варијанти концепта најавада у каснијим ђаинистичким текстовима.
Појединачно гледиште назива се наја или делимично гледиште. Према Виџају Џеину, Најавада не пориче атрибуте, квалитете, модусе и друге аспекте; већ их квалификује да буду из одређене перспективе. Наја открива само део тоталитета и не треба је погрешно схватити као целину. Синтеза различитих гледишта се постиже доктрином условљених предицирања (сјадвада).
Џива, променљива душа мини|Махавира није користио реч анекантавада, али његова учења садрже семе концепта (слика из Раџастана, око 1900) Древна Индија, посебно векови у којима су живели Махавира и Буда, била је тло за интензивне интелектуалне дебате, посебно о природи стварности и сопства или душе. Ђаинистичко виђење душе разликује се од оних која се налазе у древним будистичким и хиндуистичким текстовима, а ђаинистичко виђење о џиви и аџиви (сопство, материја) користи анекантаваду.