Војни објекти у Новом Саду чине историјски и урбанистички комплекс фортификацијских, смештајних, ваздухопловних и административних грађевина које су настајале на територији Новог Сада у периоду од краја 17. до средине 20. века. Њихова изградња, трансформација и рушење директно су повезани са променама државних граница и војних управа у Панонској низији. мини|десно|Петроварадинска тврђава, фортификацијски објекат наспрам којег се развијао војни комплекс у Новом Саду. Развој ових објеката може се пратити од изградње Мостобрана (Bruckschanze) 1694. године, преко подизања наменских касарнских комплекса крајем 19. века, до успостављања војног ваздухопловства и изградње командних палата у 20. веку. Ови објекти су пресудно утицали на урбану матрицу града, често ограничавајући или усмеравајући његово ширење. Територија Новог Сада представљала је стратешку тачку на размеђи Хабзбуршке монархије и Османског царства, што је условило интензивну војну изградњу која је трајала више од два века. мини|десно|Мапа Новог Сада из 1745. године на којој се јасно види Мостобран (Brückschanze) на левој обали Дунава (доле), насупрот Тврђаве. Историјски контекст Континуирани урбани развој Новог Сада започиње у последњој деценији 17. века, након протеривања Османлија и почетка изградње савремене Петроварадинске тврђаве. На левој, бачкој обали Дунава, формирано је насеље Петроварадински шанац, које је првобитно служило искључиво као логистичка подршка војној посади тврђаве. Становништво је било подељено на војнике-граничаре и цивиле потчињене жупанијским властима, што је изазивало честе административне сукобе.
Након укидања Подунавске границе 1746. године и добијања статуса слободног краљевског града 1748. године, град добија већу аутономију, али остаје стратешки везан за војску. Једна од главних обавеза града била је обезбеђивање смештаја за војску која је боравила или пролазила кроз град (уконачавање). Овај проблем се деценијама решавао изнајмљивањем приватних кућа, што је представљало значајно финансијско оптерећење за становништво, све док крајем 19. века није донета одлука о изградњи великих касарнских комплекса. мини|десно|План града из 1845. године, непосредно пре бомбардовања у којем је страдала већина објеката. Најтрагичнији моменат у историји односа града и војске догодио се 12. јуна 1849. године током Мађарске револуције, када је град бомбардован са Тврђаве и готово потпуно разорен. Бомбардовање је трајало неколико дана и уништило је две трећине градских зграда, што је означило прекретницу у односима између цивилних власти и војне управе.
Мостобран (Brückschanze) Мостобран (нем. Brückschanze, у локалном говору познат као Брукшанац или Прушанац) био је утврђење на левој обали Дунава, изграђено 1694. године наспрам Петроварадинске тврђаве. Његова примарна функција била је заштита понтонског моста, који је од 1788. године постао сталан. Изградња Мостобрана представљала је почетак организованог насељавања левообалног дела данашњег Новог Сада и била је саставни део фортификацијског система Петроварадинске тврђаве.
Архитектура и организација Утврђење је имало звездолику основу са бедемима окренутим ка копну, док је страна према Дунаву била равна. Унутар бедема налазили су се капија са масивним стубовима, слична капијама на Тврђави, која је представљала главни улаз у утврђење, као и стражара која се налазила иза ње. Смештајни капацитети обухватали су приземне касарне и магацине у којима су биле смештене две чете хусара и једна чета хајдука, што је чинило посаду од укупно 200 до 300 војника. Дуж бедема биле су постављене артиљеријске платформе за одбрану од копнених напада. мини|лево|Београдска капија Петроварадинске тврђаве, пример војне архитектуре 18. века. Посебан објекат унутар утврђења била је Капела Светог Јана Непомука, смештена на обали. Била је посвећена чешком свецу, заштитнику лађара и шупера. Испред капеле стајао је камени стуб за мерење водостаја који је служио за праћење нивоа Дунава. Око Мостобрана је важила забрана градње у зони познатој као „шус-линија” (нем. Schuss-linie) у пречнику од 500 метара, како би се обезбедио брисани простор за деловање артиљерије. Упркос забрани, временом су у близини ницале ниске куће и радионице, а са јужне стране је ископан канал за отпадне воде, касније заштићен „Јерменским насипом”.
Војна посада и свакодневни живот Мостобран је био стално настањен војном посадом која је имала задатак да штити прелаз преко Дунава и контролише приступ Петроварадинској тврђави. Војници су живели у скученим условима у приземним касарнама, а њихове породице често су становале у околним насељима. Утврђење је имало и економску функцију јер је контролисало царинске приходе од трговине која је прелазила преко моста.
Рушење Формирањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Мостобран губи војни значај. Уговором из 1922. године између градских власти и Команде Прве армијске области, објекат је уступљен граду. Заузврат, град је војсци предао две новоизграђене касарне, аеродром, базу речне флотиле и плацеве за официрске станове.
Рушење је поверено новосадским предузимачима Јоци Первазу и Андрији Брезовцу током 1920-их година, у склопу припрема за изградњу Моста краљевића Томислава. Капела Св. Јана Непомука срушена је јер се налазила на месту прилазног навоза за нови мост. Уговор о рушењу потписан је 1. децембра 1923. године, а радови су завршени исте године. На месту некадашњег Мостобрана данас се налазе Кеј жртава рације и прилаз Варадинском мосту.
Касарне У последњој деценији 19. века, градске власти су, суочене са високим трошковима изнајмљивања приватних кућа за војску, одлучиле да подигну кредит од 430.000 форинти код Мађарског земљишно-кредитног завода. Овим средствима изграђена су два велика касарнска комплекса која су потом изнајмљивана војсци, што је требало да реши вишедеценијски проблем уконачавања војске код приватних лица.
Касарна „Војвода Бојовић” Изграђена је 1895. године као Пешадијска касарна у продужетку тадашњег Лебарског сокака (касније Милетићева улица). Због изградње овог објекта, улица је добила назив Улица касарне (мађ. Laktanya utca), а данас носи име Улица војводе Бојовића. Првобитно названа Пешадијска касарна, у Краљевини Југославији добија име „Краљ Петар”, а данас је позната као касарна „Војвода Бојовић”, чиме су промене назива одражавале политичке и државне промене кроз које је пролазила територија Новог Сада. Комплекс се састоји од три слободностојеће двоспратнице које прате регулацију улица Војводе Бојовића, Вука Караџића и Лукијана Мушицког, формирајући затворено двориште или „војнички круг”. Главна управна зграда у Улици војводе Бојовића има правоугаону основу са централним испустом. Улаз је наглашен портиком са масивним стубовима и „француским балконом” изнад којег је троугаони фронтон. Фасада је хоризонтално рашчлањена јаким кордонским венцима, а сокл је обложен каменом. Зграда у улици Лукијана Мушицког карактеристична је по сецесијским орнаментима изнад прозора који представљају утицај архитектонског стила са почетка 20. века.
Унутрашње двориште касарне било је опремљено за војне вежбе и парадне смотре, са простором за смештај коња и војне опреме. Приземља зграда била су резервисана за заједничке просторе попут кухиња, трпезарија и оружарница, док су на спратовима били смештајни капацитети за војнике.
Касарна „Арчибалд Рајс” мини|лево|Хонведска касарна (данас касарна „Арчибалд Рајс” у Футошкој улици) на разгледници из 1900. године. Изграђена је 1894—1895. године као Хонведска касарна у Футошкој улици. Извођач радова био је новосадски предузимач Имре Кицвегер. Касарна је током историје мењала називе у складу са политичким околностима, носећи имена „Надвојвода Јозеф” у доба Аустроугарске, затим „Краљ Александар I” у Краљевини Југославији, „Маршал Тито” у СФРЈ, све до данашњег назива „Арчибалд Рајс”.
Земљиште за градњу експроприсано је од футошког властелина, грофа Рудолфа (Рихарда) Котека. Властелин је, незадовољан процењеном вредношћу од 25.000 форинти, покренуо судски спор против града и као надокнаду добио додатни воћњак. Процес експропријације трајао је од 1872. до 1883. године и био је праћен бројним судским поступцима. Укупна површина главног објекта била је 1.960 m². Кицвегер је објекат завршио за мање од две године, али је дошло до спора око квалитета радова и исплате хонорара, који је решен тек 1900. године. Спор се односио на квалитет употребљених материјала и извођење одређених архитектонских детаља који нису били у складу са првобитним пројектом.
У залеђу касарне је 1947. године, према пројекту архитекте Ђорђа Табаковића, надограђена зграда површине 850 m² за потребе Војне школе. Ова надоградња била је део послератне обнове и модернизације војних капацитета у граду.
Војни аеродром „Југовићево” Војни аеродром у Новом Саду, на локалитету „Сајлово” (данас Југовићево), био је један од пионирских центара ваздухопловства у југоисточној Европи. Његова историја обухвата период од 1913. до средине 1950-ih година и представља значајан део развоја војног ваздухопловства на Балкану. мини|десно|Стамбено насеље Југовићево, изграђено на простору некадашњег војног аеродрома.
Период Аустроугарске (1913—1918) На иницијативу Генералштаба Аустроугарске војске, град је 1912. године уступио 150 јутара земље за изградњу аеродрома. Поред тога, град је обезбедио додатних 5.000 форинти за хитне радове. Званично је отворен аеромитингом („Крилатићка утакмица”) 11. маја и 12. маја 1913. године, којем је присуствовао надвојвода Јозеф.
Аеродром је био база 5. К.у.К. авијатичког одреда. Првобитна инфраструктура састојала се од травнатих писта димензија приближно 800 x 300 метара и 11 дрвених хангара постављених у близини данашњег Сајлова. Током 1916. године дрвени хангари су замењени сталним зиданим објектима, радионицама и касарнама. Изграђено је укупно 13 хангара, управна зграда, радионице за поправку авиона, барутане и смештајни капацитети за официре и пилоте. Током Првог светског рата одавде су вршена извиђања територије Краљевине Србије, а аеродром је служио као важна логистичка база за операције на југоисточном фронту.
Период Краљевине (1918—1941) Након рата, аеродром преузима „Српска авијатика” у новембру 1918. године, запленивши 16 исправних аустроугарских авиона, чиме Нови Сад постаје центар војног ваздухопловства нове државе. До 1936. године, када се сели у Земун, овде је било седиште Команде ваздухопловства Војске Краљевине Југославије, као и дом елитног 1. ваздухопловног пука. Након што је командант пука, потпуковник Јован Југовић, погинуо у авионском удесу у Прагу 24. септембра 1926. године, аеродром 1927. године званично добија име „Југовићево”. Југовић је био рођен у Новом Саду и сматран је једним од најбољих пилота Краљевине.
Инфраструктура је значајно унапређена изградњом шест зиданих хангара који су заменили старе дрвене, као и подизањем школског центра за резервне официре, извиђаче и механичаре. Посебну занимљивост представљао је „Црни хангар”, који је служио као својеврсни први музеј ваздухопловства за чување старих авиона. У непосредној близини аеродрома је 1923. године основана Фабрика авиона „Икарус”, што је додатно учврстило позицију града као ваздухопловног центра. Аеродром је био и место друштвених окупљања; од 1926. до 1936. године, на рођендан престолонаследника Петра, одржавана су такмичења за „Краљев пехар” која су привлачила хиљаде гледалаца, а 1926. године ту су изведени и први падобрански скокови у Југославији.
Други светски рат и гашење Током Априлског рата 1941. године, аеродром је бомбардовала немачка авијација, уништивши већину стационираних авиона. Током окупације користиле су га мађарске и немачке снаге, при чему су Немци 1941. године изградили бетонску писту дугу 800 метара. Савезници су аеродром жестоко бомбардовали током 1944. године, посебно 28. августа, када је уништен већи део инфраструктуре. Након ослобођења у октобру 1944. године, аеродром су користиле Црвена армија и јединице НОВ Југославије за завршне операције.