Pacifastacus leniusculus или сигнални ракови су врста ракова која је пореклом из Северне Америке. Уведени су у Европу 1960-их како би допунили северноевропске риболове Astacus astacus, који су били угрожени плаштевом болешћу ракова, али је касније откривено да и сами сигнални ракови преносе ову болест. Као последица тога, сигнални ракови се сада сматрају инвазивном врстом широм Европе, Јапана и Калифорније, потискујући домаће врсте у тим регионима.

Опис и екологија Припадници ове врсте обично су дуги 6–9 цм, иако су могуће величине до 16–20 цм. Карактеристична бела до бледо плаво-зелена мрља се налази близу шарке канџе, подсећајући на беле заставице које су сигналисти користили за усмеравање возова — по чему је врста добила своје уобичајено име.

Животни циклус овог рака је типичан за породицу Astacidae. Сезона парења се одвија у јесен, током које женка произведе око 200 до 400 јајашаца. Она их носи испод свог репа све док не буду спремна за излегање у наредно пролеће. Након излегања, младунци пролазе кроз три фазе развоја, уз двоструко мењање оклопа, пре него што могу да напусте мајку. Полна зрелост се достиже након две до три године, а животни век може да траје до 20 година.

Сигнални рак је сваштојед, са исхраном која се углавном састоји од детритуса. Одрасли могу да се прилагоде различитим нивоима салинитета, врстама подлоге и присутности водене вегетације.

Природна распрострањеност Ова врста је ендемична за Северну Америку западно од Роки планина, укључујући канадску покрајину Британска Колумбија, као и државе САД Вашингтон, Орегон и Ајдахо. Уведен је у Калифорнију 1912. године у слив реке Сан Лоренцо и одатле се брзо проширио кроз целу државу. Једини аутохтони рак који је остао у Калифорнији (осим Pacifastacus leniusculus klamathensis, подврсте сигналног рака за коју се верује да је аутохтона у сливу реке Кламат у северној Калифорнији) је Шаста рак (Shasta crayfish или Pacifastacus fortis), из округа Шаста, Калифорнија, где се улажу напори да се спречи инвазија сигналног рака. Унутар Северне Америке, такође је уведен у Неваду, а популације у Јути могу бити последица увоза. Такође је пронађен на Аљасци, конкретно на острву Кодијак, у реци Баскин и језеру Баскин. Наведен је као врста која није угрожена на Црвеној листи МСОП-а.

Интродукција у Европу Од 1907.године, куга ракова, заразна болест изазвана воденом плесни Aphanomyces astaci, оштетила је залихе домаћег европског рака Astacus astacus. Пошто је сигнални рак заузимао сличну еколошку нишу у свом изворном подручју, увожен је 1960-их у Шведску и Финску како би омогућио рекреативни и комерцијални лов на ракове. У то време, сигнални рак није био препознат као преносилац куге ракова. Све америчке врсте преносе инфекцију, али она је смртоносна само за јединке које су већ под неким стресом. За све европске врсте, инфекција је брзо фатална.

Сигнални рак је сада најраспрострањенији страни рак у Европи, присутан у 25 земаља, од Финске до Велике Британије и од Шпаније до Грчке. Први пут је уведен у Велику Британију 1976. године и сада је широко распрострањен по британској копненој територији, северно до Морeјског залива. Такође је примећен на Острву Мен, али не и у Ирској,последњој европској земљи без страних ракова.

У Европи, ракови ове врсте су укључени на листу инвазивних страних врста од интереса за Унију (листа Уније) од 2016. године. Ово подразумева да се ова врста не може увозити, размножавати, транспортовати, комерцијализовати или намерно ослобађати у животну средину у целој Европској унији.

Галерија

Референце

Спољашње везе https://www.gbif.org/species/2226990 https://www.inaturalist.org/taxa/237616

Категорија:Invazivni zglavkari