Вилијам Добни Нордхаус (енг. William Nordhaus) (Албукерки, Њу Мексико; 31. мај 1941) је амерички економиста. Поседује звање Стерлинг професора економије на Универзитету Јејл најпознатији по свом раду у економском моделирању и климатским променама. Заједно са Пол Ромером судобитник је Нобелове награде за економске науке 2018. године. Награду је добио за „интеграцију климатских промена у дугорочној макроекономској анализи”.
Едукација и каријера
Нордхаус је рођен у Албукеркију, савезна држава Њу Мексико, као син Вирџиније Ригс и Роберта Џ. Нордхауса, који је био суоснивач жичаре Сандиа Пик (енг. Sandia Peak). Роберт Џ. Нордхаус потицао је из немачко-јеврејске породице – његов отац, Макс Нордхаус (1865–1936), емигрирао је из Падерборна 1883. године и постао управник компаније The Charles Ilfeld Company у Албукеркију.
Нордхаус је завршио Филипсову академију (енг. Phillips Academy) у Андоверу, а потом је дипломирао и постао магистар на Јејлу 1963. односно 1972. године, где је био члан удружења Skull and Bones. Такође поседује сертификат Института за политичке студије (1962) и докторат са MIT-а (1967). Био је гостујући стипендиста на Clare Hall, Кембриџ, током 1970–1971. године. Члан је факултета на Јејлу од 1967. године, и то на Катедри за економију и на Школи за заштиту животне средине.
Нордхаус је такође служио као проректор универзитета од 1986. до 1988, као и потпредседник за финансије и администрацију од 1992. до 1993. Члан је Брукингс (енг. Brookings) панела за економску активност од 1972. године. Током Картерове администрације, од 1977. до 1979, Нордхаус је био члан Савета економских саветника.
Нордхаус је изабран у Америчко филозофско друштво 2013. године. Био је председник одбора директора Федералне резервне банке Бостона између 2014. и 2015. године.
Нордхаус живи у Њу Хејвену, у савезној држави Конектикат, са супругом Барбаром, социјалним радником која је недавно отишла у пензију из Дечијег студијског центра Јејла
Доприноси економији и проучавању климатских промена Нордхаус је аутор или уредник више од 20 књига. Једно од његових раних дела је изузетно популаран уводни уџбеник Economics, који је коауторисао са Полом Самуелсоном. Иако је уџбеник првобитно био Самуелсонов пројекат, Нордхаус је радио на њему од 12. до 19. издања (најновијег), почев од 1985. године. Књига је први пут објављена 1948. и од тада се појавила у деветнаест различитих издања и седамнаест различитих језика. Деценијама је била најпродаванији уџбеник економије и и даље је веома популарна. Economics је називана „канонским уџбеником”, а развој мејнстрим економске мисли праћен је кроз поређење деветнаест издања у периоду 1948–2010.
Нордхаус је такође написао више књига о глобалном загревању и климатским променама, једној од својих главних области истраживања. Те књиге укључују Managing the Global Commons: The Economics of Climate Change (1994), која је освојила награду Publication of Enduring Quality Удружења еколошких и ресурсних економиста 2006. године. Друге значајне књиге су Warming the World: Economic Models of Global Warming (2000), коауторисана са Џозефом Бојером; The Climate Casino: Risk, Uncertainty, and Economics for a Warming World; и The Spirit of Green: The Economics of Collisions and Contagions in a Crowded World (2021).
Године 1972, Нордхаус је, заједно са колегом, професором економије на Јејлу Џејмсом Тобином, објавио рад Is Growth Obsolete? у којем је представљена Мера економске добробити (MEW), односно Индекс одрживе економске добробити (ISEW), као први покушај развоја еколошког рачуноводства.
Нордхаус је такође познат по својој критици савремених мера националног дохотка. На пример, у једном чланку из 1996. године он је написао:
„Ако желимо да добијемо прецизне процене раста реалних прихода током последњег века, морамо некако да конструишемо ценовне индексе који узимају у обзир огромне промене у квалитету и распону добара и услуга које конзумирамо, који на неки начин упоређују услуге коња са аутомобилом, Пони експреса са факс-апаратом, индиго папира са фотокопир апаратом, мрачних и усамљених ноћи са ноћима проведеним уз телевизију, и мождане хирургије са магнетном резонанцом.”
Економиста Филип Палда сумира значај Нордхаусовог увида када пише:
„Практична поука која произилази из ове фасцинантне студије о осветљењу јесте да је начин на који меримо индекс потрошачких цена озбиљно манљив. Уместо да директно стављамо добра и њихове цене у индекс, треба да сведемо сва добра на њихове саставне карактеристике. Потом треба да проценимо како се ова добра најбоље могу комбиновати да би се минимизирао трошак конзумирања тих карактеристика. Такав приступ омогућио би нам да укључимо нова добра у индекс потрошачких цена без бриге о томе да ли је индекс данас упоредив са оним од пре десет година када добро није постојало. Такав приступ би такође омогућио владама да прецизније израчунају стопу по којој треба повећати социјалну помоћ и друге видове подршке. Тренутно, такве процене имају тенденцију да прецене трошкове живота јер не узимају у обзир начин на који повећање квалитета снижава новчани трошак одржавања одређеног животног стандарда.”
Нордхаус је писао о економији климатских промена. Он је творац модела DICE и RICE, интегрисаних проценских модела који проучавају узајамно деловање економије, потрошње енергије и климатских промена. У делу Reflections on the Economics of Climate Change (1993) он пише:
„Човечанство се коцка са природним окружењем кроз мноштво интервенција – убризгавајући у атмосферу трагове гасова попут стакленичких гасова или хемикалија које уништавају озон, спроводећи масивне промене у коришћењу земљишта као што је крчење шума, исцрпљујући мноштво врста у њиховим природним стаништима, док истовремено ствара трансгене организме у лабораторији, и акумулирајући довољно нуклеарног наоружања да уништи људске цивилизације.”
Према моделима климатских промена које је Нордхаус развио, сектори економије који у великој мери зависе од неуправљаних екосистема – то јест од природних падавина, отицања или температура – биће генерално најосетљивији на климатске промене. Пољопривреда, шумарство, рекреација на отвореном и активности у приобалним подручјима спадају у ову категорију. Нордхаус веома озбиљно схвата потенцијално катастрофалне последице климатских промена.
Године 2007, Нордхаус, који је спровео више студија о економији глобалног загревања, критиковао је Стернов извештај због коришћења ниске дисконтне стопе, написавши:
„Недвосмислени закључци Извештаја о потреби за изузетно хитним деловањем неће издржати замену дисконтних претпоставки које су у складу са данашњим стањем на тржишту. Стога су кључна питања климатске политике – колико, колико брзо и по којој цени – и даље отворена. Извештај даје информације, али не одговара на ова фундаментална питања.”
Године 2013, Нордхаус је председавао комитетом Национално истраживачког савета који је објавио извештај у којем се умањује утицај субвенција за фосилна горива на емисије гасова стаклене баште.
Године 2015, Нордхаус је објавио чланак у којем је представио свој концепт „климатског клуба”. Ова публикација је постала широко дискутабилна и често цитирана унутар и ван економије. Он то замишља као коалицију земаља које желе да усвоје строже политике ублажавања климатских промена. Климатски клуб уводи цену угљеника за државе чланице и наплаћује накнаду на увоз добара из земаља које нису чланице и немају слично увођење цене угљеника. Тврди се да би механизам прилагођавања угљеника на граници (CBAM) Европске уније могао постати климатски клуб. Рад из 2025. у часопису Econometrica утврдио је да климатски клуб какав Нордхаус заступа, са граничним таксама које одвраћају од „шверцања” емисија, „може постићи 33–68% глобално оптималног смањења емисија угљеника, у зависности од иницијалне коалиције (ЕУ, ЕУ + САД или ЕУ + САД + Кина).”
У интервјуу за Neue Zürcher Zeitung из јануара 2020, Нордхаус је изјавио да је постизање циља од 2 °C из Париског споразума немогуће, наводећи „да ће чак и ако направимо најбржи могући заокрет ка нултим емисијама, CO₂ наставити да се акумулира у атмосфери, јер не можемо једноставно да угасимо нашу економију.” Тврдио је и да у овој процени није усамљен, истичући да је половина симулација дошла до истог закључка. Такође је приметио да је циљ од два степена постављен без разматрања трошкова његовог постизања.
Почасти
Научне и инжењерске академије Међу бројним признањима, он је члан Националне академије наука Сједињених Америчких Држава, Америчког филозофског друштва и изабрани члан (fellow) Америчке академије уметности и наука. Од 1999. године је страни члан Краљевске шведске академије инжењерских наука. Године 2020. додељена му је Награда Данијел Патрик Мојнихан, коју додељује Америчка академија политичких и друштвених наука.
Америчко економско удружење Године 2004, Нордхаус је проглашен за истакнутог члана (Distinguished Fellow) Америчког економског удружења (AEA), заједно са Џорџом П. Шулцом и Вилијамом А. Броком. У пратећем саопштењу AEA наведено је да је, између осталог, познат по свом „таленту да поставља велика питања о мерењу економског раста и благостања и да на њих одговара једноставним, али креативним увидима”, укључујући његов пионирски рад о политичком пословном циклусу, начине коришћења података из националних рачуна дохотка ради израде економских мера које одражавају боље здравље, повећање слободног времена и очекиваног животног века, као и конструисање интегрисаних економских и научних модела ради утврђивања ефикасног пута за суочавање са климатским променама. Године 2013. Нордхаус је постао изабрани председник AEA, а функцију председника удружења обављао је од 2014. до 2015. године.
Нобелова меморијална награда за економију Нордхаусу је 2018. године додељена Нобелова меморијална награда за економске науке, коју је поделио са Полом Ромером. Образлажући разлоге за доделу награде Нордхаусу, Краљевска шведска академија наука посебно је истакла његове напоре у развоју „интегрисаног модела процене, односно квантитативног модела који описује глобалну међузависност економије и климе. Његов модел интегрише теорије и емпиријске резултате из физике, хемије и економије. Нордхаусов модел је данас широко распрострањен и користи се за симулацију заједничке еволуције економије и климе.
Многи медији који су извештавали о Нордхаусовој награди истакли су да је он припадао раној генерацији економиста који су прихватили порез на угљеник као пожељан метод одређивања цене угљеника. Неки климатски научници и коментатори били су разочарани доделом Нобелове награде Нордхаусу због његовог залагања за знатно ниже порезе на угљеник по тони у односу на већину научника, као и због његове раније историје заговарања ниских пореза на угљеник.
Оцене Нобелова фондација је описала рад Вилијама Нордхауса на следећи начин: „Налази Вилијама Нордхауса баве се интеракцијама између друштва, економије и климатских промена. Средином 1990-их, он је створио квантитативни модел који описује глобалну међузависност економије и климе. Нордхаусов модел се користи за испитивање последица интервенција климатске политике, на пример пореза на угљеник. Поред тога, у саопштењу о додели Нобелове награде наведено је да је Нордхаус „значајно проширио домет економске анализе конструисањем модела који објашњавају како тржишна економија интерагује са природом.” „У оцени овог рада, Линт Бараж сумира његов утицај, наводећи да тај „корпус рада такође представља науку у њеном најбољем издању: интегративну преко дисциплина, визионарску по обиму, али постепену у напретку, транспарентну и усмерену ка стварању знања за добробит човечанства.”