Јоханес Андреас Гриб Фибигер (23. април 1867 – 30. јануар 1928) био је дански лекар и професор анатомске патологије на Универзитету у Копенхагену. Добитник је Нобелове награде за физиологију или медицину 1926. године „за откриће карцинома Spiroptera“. Тврдио је да је показао да ваљкасти црв, који је назвао Spiroptera carcinoma (али се исправно зове Gongylonema neoplasticum), може изазвати рак желуца ( карцином сквамозних ћелија ) код пацова и мишева. Касније се показало да су његови експериментални резултати били случај погрешног закључка.
Док је радио на Институту за патолошку анатомију Универзитета у Копенхагену, Фибигер је 1907. године открио нове ваљкасте црве код дивљих пацова. Сумњао је да су ваљкасти црви одговорни за рак желуца код тих пацова. Године 1913. известио је да може експериментално да изазове рак код здравих пацова користећи ваљкасте црве. Његово откриће се у то време сматрало „највећим доприносом експерименталној медицини“. Године 1926. номинован је за Нобелову награду за физиологију или медицину заједно са Кацусабуром Јамагивом , који је експериментално изазвао карцином премазивањем сировог угљеног катрана на унутрашњој површини зечјих ушију 1915. године. Међутим, сматрани су незаслуженима, па награда за 1926. годину није додељена. Следеће године, Фибигер је сам ретроспективно изабран за Нобелову награду за 1926. годину.
Након његове смрти, независна истраживања су доказала да G. neoplasticum не може изазвати рак. Тумори и рак које је изазвао Фибигер били су последица недостатка витамина А. Историјска реевалуација Фибигерових података открила је да је погрешно заменио неканцерозне туморе са канцерогеним туморима. Ерлинг Норби, који је био стални секретар Краљевске шведске академије наука и професор и председник катедре за вирусологију на Каролинском институту , 2010. године је прогласио Фибигерову Нобелову награду „једном од највећих грешака које је направио Каролински институт“.
Фибигерова метода истраживања дифтерије сматра се пореклом важне методологије истраживања у медицини познате као контролисано клиничко испитивање.
Биографија Фибигер је рођен у Силкеборгу, Мидтјиланд, Данска. Био је други син Кристијана Лудвига Вилхелма Фибигера и Елфриде Фибигер ( рођене Милер). Његов отац је био локални лекар, а мајка књижевница. Име је добио по свом ујаку, који је био свештеник и песник. Његов отац је умро од унутрашњег крварења када је имао три године, након чега се породица преселила у Копенхаген где је његова мајка зарађивала за живот писањем. Његова мајка је тамо основала прву кулинарску школу, Копенхагенску кулинарску школу.
Његов ујак, по коме је добио име, подржавао је Фибигера у његовом образовању. Године 1883, са 16 година, положио је матуру и уписао се на Универзитет у Копенхагену да студира зоологију и ботанику. Самостално се издржавао предајући и радећи у лабораторијама. Дипломирао је 1883. године. Наставио је са студијама медицине и стекао је диплому медицине 1890. године. Неколико месеци радио је као лекар у различитим болницама, а такође је наставио да студира код Роберта Коха и Емила Адолфа фон Беринга у Берлину. Између 1891. и 1894. године био је асистент Ц.Ј. Саломонсена на Одељењу за бактериологију Универзитета у Копенхагену. Од 1894. године придружио се Краљевском данском војном медицинском корпусу , где је служио до 1897. године. Током војне службе завршио је докторску дисертацију под називом „ Истраживање бактериологије дифтерије“ . Универзитет у Копенхагену му је доделио докторат 1895. године. Наставио је истраживање дифтерије у болници Блегдамс у Копенхагену, радећи као млађи лекар. Године 1897. именован је за просектора на Институту за патолошку анатомију Универзитета у Копенхагену. Унапређен је у редовног професора, а на крају и у директора 1900. године. Такође је био шеф Лабораторије за клиничку бактериологију војске (од 1890. до 1905. године), и директор Централне лабораторије војске и лекар консултант Војно-медицинске службе 1905. године.
Фибигер је умро од срчаног застоја у Копенхагену 30. јануара 1928.
Доприноси Истраживање дифтерије Фибигерово докторско истраживање било је на дифтерији. Развио је ефикаснију методу узгоја бактерија у лабораторијским условима. Открио је да постоје два различита облика (соја) бацила дифтерије ( Corynebacterium diphtheriae ) који производе два различита симптома, сада названа назофарингеална и кутана дифтерија. Такође је произвео крвни серум против ове болести. Био је познат по свом методолошком систему истраживања. Један од његових експеримената из 1898. године у којем је тестирао крвни серум на дифтерију неки сматрају првим контролисаним клиничким испитивањем. Док је радио као млађи лекар у болници Блегдамс, тестирао је свој серум против дифтерије на стотинама (484) пацијената. Као што би се то радило у савременим клиничким испитивањима, одвојио је пацијенте третиране серумом од нелечених и открио да је више нелечених пацијената умрло него лечених. Према чланку у часопису „The British Medical Journal“ из 1998. године:
Фибигеров експеримент из 1898. године био је прво клиничко испитивање у којем је коришћена случајна расподела и истакнута као кључни методолошки принцип. Ово пионирско побољшање методологије, у комбинацији са великим бројем пацијената и ригорозним планирањем, спровођењем и извештавањем, чини испитивање прекретницом у историји клиничких испитивања. Истраживање рака и паразитологије Док је проучавао туберкулозу код лабораторијских пацова, Фибигер је 1907. године пронашао туморе код неких дивљих пацова сакупљених из Дорпата (званично Тарту, сада у Естонији). Пацови са тумором желуца ( папиломом ) такође су имали нематоде и њихова јаја. Открио је да су неки тумори метастатски (канцерозни). Поставио је хипотезу да нематоде изазивају рак желуца. Након година истраживања, експериментално је 1913. године показао да нематода може изазвати рак желуца. Објавио је своје откриће у серији од три рада, а такође их је представио на Краљевској данској академији наука и књижевности (Académie Royale des Sciences et des Lettres de Danemark) и на Трећој међународној конференцији за истраживање рака (Troisième Conférence Internationale pour l'Étude du Cancer) у Бриселу исте године. Знао је да је нематода нова врста и привремено ју је назвао Spiroptera carcinom 1914. године. Са Хјалмаром Дитлевсеном из Зоолошког музеја Универзитета у Копенхагену, описао ју је као Spiroptera ( Gongylonema ) neoplastica 1914. године. Дитлевсен је ревидирао опис 1918. године и дао коначно валидно име Gongylonema neoplasticum. Али Фибигер никада није користио формално научно име и упорно је користио Spiroptera carcinoma.
Фибигеров експеримент је био први који је показао да хелминти могу изазвати рак и да се рак (тумор) може експериментално изазвати. Његово откриће је поткрепљено експериментом два јапанска научника Кацусабура Јамагиве и Коичија Ичикаве 1918. године. Јамагива и Ичикава су демонстрирали индуковање рака ( карцинома ) код зечева. Показали су да је релативно лако изазвати рак фарбањем катрана на унутрашњу површину уха. Бројни независни експерименти су касније потврдили канцерогени ефекат катрана код мишева. Са таквим доказима, Фибигеров рад се сматрао прекретницом у проучавању рака.
Лични живот Фибигер је био ожењен Матилдом Фибигер (1863–1954). Матилда је била његова рођака која је дошла да помогне мајци у послу док је он студирао медицину. Венчали су се 4. августа 1894. Фибигер је боловао од рака дебелог црева, а месец дана након што је добио Нобелову награду, преминуо је од срчаног удара 30. јануара 1928. због погоршања рака. Иза њега су остали супруга и двоје деце.
Контроверза око Нобелове награде Номинација и избор Фибигер је номинован за Нобелову награду за физиологију или медицину 18 пута од 1920. године. Године 1926, добио је две номинације заједно са Кацусабуром Јамагивом. Фолке Хеншен и Хилдинг Бергстранд су именовани од стране Нобеловог комитета за оцењиваче. Нису се сложили око међусобног закључка. Хеншен је био за номинацију и закључио је да је „експериментални карцином достојан Нобелове награде. Стога би требало да буде праведно да се награда подели између Јоханеса Фибигера, проналазача експерименталног карцинома спироптера, и Кацусабура Јамагиве, проналазача експерименталног карцинома катрана“. Али Бергстранд се томе успротивио, закључивши да се „експериментална потврда раније познате чињенице... [односи се на распрострањеност рака међу димњачарима и фабричким радницима, већ утврђена медицинска чињеница у то време у овом случају не може разматрати... да се у овом тренутку не може наћи много подршке за могућност да ће рад Фибигера и Јамагиве имати велики значај у решавању загонетке рака. Под таквим околностима не сматрам ова открића достојним Нобелове награде.“ Нобелов комитет није могао да донесе коначну одлуку и одлучио је да не додели награду за 1926. годину. Следеће године, Фибигер је добио седам номинација, а Јамагива је тада искључен. Уместо тога, била су још два номинована, Ото Хајнрих Варбург и Јулијус Вагнер-Јаурег . Поред Хеншена и Бергстранда, за трећег оцењивача је именован Ејнар Хамерстен. О Фибигеру, Бергстранд је био истог мишљења, Хамерстен је био за. Стога су три номинована препоручена за награду. Нобелов комитет је одлучио да награду за 1926. годину заједнички додели Фибигеру и Варбургу, а награду за 1927. годину Вагнер-Јаурегу. Међутим, ауторитет у Каролинском институту није се сложио са препоруком за Варбурга из неоткривених разлога, и Фибигер је постао једини добитник. Варбургу је награда на крају додељена 1931.
Постхумна критика и оповргавање Фибигерово откриће није оспоравано током његовог живота. Једину озбиљну критику су упутили Ф. Д. Булок и Г. Л. Роденбург. Године 1918, они су тврдили да су канцерогени тумори настали у Фибигеровим експериментима слични неканцерозним туморима. Такви тумори се лако развијају у епителним ћелијама. Фибигер се бранио рекавши: „Не може се, дакле, сумњати у то да су ови тумори прави карциноми, а чињеница да се могу јавити код млађих животиња не умањује наше право да их сврстамо међу праве малигне неоплазме.“
Тек након Фибигерове смрти, значај витамина А у развоју рака је у потпуности схваћен. Фибигер је користио пацове који су храњени исхраном без витамина А. Утврђено је да сам недостатак витамина А може изазвати туморе и рак. Паразити су само изазвали иритацију ткива (хроничну упалу) која је довела до оштећених ћелија у рак; свака иритација ткива могла је изазвати туморе. Главни изазов је дошао од Ричарда Дагласа Пасија , са својим колегама А. Лизом и Џ. К. Ноксом. Они су 1935. године објавили ново откриће да S. carcinoma не изазива рак код пацова. Закључили су да је Фибигер вероватно помешао метаплазију (неканцерозни тумор) са малигном неоплазијом (прави рак). Године 1937, В. Крамер је експериментално показао да Фибигерови тумори нису канцерогени. Коначно оповргавање показали су Клод Р. Хичкок и Е. Т. Бел. Године 1952, поновили су Фибигерове експерименте користећи напредну микроскопију и хистологију и коначно показали да тумори узроковани бактеријом G. neoplasticum код пацова нису канцерогени и да су тумори првенствено узроковани недостатком витамина А.
Такође се тврди да је искључивање Јамагиве била још једна грешка. Јамагивин рад је постао примарна основа за индуковање тумора у истраживању рака. Због тога, неки сматрају да је Фибигерова Нобелова награда незаслужена, посебно зато што Јамагива није добио награду. Водич за Нобелове награде у истраживању рака Енциклопедије Британике помиње Јамагивин рад као прекретницу без помињања Фибигера.Guide to Nobel Prize. Britannica.com. Retrieved on 25 September 2010.
Иако G. neoplasticum није канцероген, сада је утврђено да други хелминтски паразити као што су Schistosoma haematobium, Opisthorchis viverrini и Clonorchis sinensis изазивају рак код људи.
Референце Категорија:Дански лекари