мини|Злочин агресије осмислио је совјетски правник Арон Трајнин након немачке инвазије на Совјетски Савез током Другог светског рата. На слици: Стаљинград у рушевинама, децембар 1942.
Злочин агресије или злочин против мира је планирање, иницирање или извршење чина агресије великих размера и озбиљности употребом државне војне силе. Дефиниција и обим овог злочина су контроверзни. Римски статут садржи исцрпан списак аката агресије који могу довести до индивидуалне кривичне одговорности, а који укључују инвазију, војну окупацију, анексију употребом силе, бомбардовање и војну блокаду лука. Уопштено говорећи, извршење чина агресије је злочин руководства који могу починити само они који имају моћ да обликују државну политику агресије, за разлику од оних који је извршавају.
Филозофски основ за неисправност агресије налази се у теорији праведног рата, према којој је вођење рата без праведног разлога за самоодбрану неправедно. Након немачке инвазије на Совјетски Савез током Другог светског рата, совјетски правник Арон Трајнин изнео је први успешан предлог за криминализацију агресије. Повеља Међународног војног трибунала предвидела је кривичну одговорност за вођење агресивног рата, што је био главни фокус Нирнбершког процеса. Осталим учесницима у Другом светском рату суђено је за агресију у Финској, Пољској, Кини, на накнадним нирнбершким суђењима и Токијском процесу. Нико није кривично гоњен за агресију ни пре ни после 1940-их година.
Постоје случајеви који чине дефиницију посебно нејасном, попут „рата против тероризма”, који је по дефиницији штета иницирана од стране државе. Овај случај може представљати употребу постојећих правних и друштвених оквира за „конструисање окружења у којем је применљивост релевантних међународних норми била или озбиљно ограничена или неизвесна”, и тиме оправдати чињеницу агресије.
Опште је прихваћено да злочин агресије постоји у међународном обичајном праву. Дефиниције и услове за вршење надлежности над овим злочином од стране Међународног кривичног суда усвојиле су 2010. године на Ревизионој конференцији у Кампали државе чланице суда. Агресија је криминализована према статутарном праву неких земаља и може се гонити под универзалном надлежношћу.
Агресија је један од основних злочина у међународном кривичном праву, поред геноцида, злочина против човечности и ратних злочина. Године 1946. Међународни војни суд пресудио је да је агресија „врховни међународни злочин” јер „садржи у себи нагомилано зло целине”. Стандардно гледиште је да је агресија злочин против државе која је нападнута, али се такође може сматрати злочином против појединаца који су убијени или повређени као резултат рата.
Позадина
Теорија праведног рата
Ратовање је део људског искуства од почетка људске историје. Криминализација агресије је новијег датума и потиче из периода након Другог светског рата, али идеја о агресији као тешком моралном преступу и кршењу међународног поретка датира много раније. Теорија праведног рата је током векова сматрала да је рат вођен ради територијалног проширења неправедан, а да се праведни ратови воде само ради самоодбране или одбране савезника од такве агресије. Филозофски основ за криминализацију агресије потиче од теоретичара из 18. века Емера де Ватела, иако Вател није предвидео формална суђења за агресију, већ једноставно погубљење преступника. Рани модерни теоретичари праведног рата сматрали су агресију првим злом почињеним против друге земље, а не првим војним ударом. Хуго Гроције, који се често сматра оснивачем међународног права, видео је главно зло агресије у кршењу права појединаца. Године 1815. Наполеон је стављен ван закона „као непријатељ и нарушилац мира у свету” у ономе што се сматрало „изузетком од општих правила права народа”.
Први светски рат и међуратни период
мини|Губитак живота и штете од рата наводе се као разлог за незаконитост агресије. На слици: поглед из ваздуха на рушевине Воа у Француској, 1918.
Након Првог светског рата, Уједињено Краљевство и Француска предложиле су кривично гоњење цара Вилхелма II за агресију. У говору одржаном на 11. новембар 1918., британски премијер Дејвид Лојд Џорџ навео је губитак „живота милиона најбољих младих људи у Европи” и „напад на међународно право који је укључен у инвазију на територију независне земље без њеног пристанка” као злочин за који неко треба да сноси одговорност. Предложено кривично гоњење наишло је на неодобравање правосуђа и одбиле су га Сједињене Америчке Државе.
Уместо тога, Друштво народа имало је мандат одржавања међународног мира. Међуратни уговори који су криминализовали агресију били су предложени, али нису ратификовани, и није било напретка ка криминализацији агресије. Агресивни рат је постајао све више делегитимизован, али се није сматрао незаконитим према међународном обичајном праву. Иако Келог-Бријанов пакт из 1928. није садржао никакву сугестију да је рат кривично дело, цитиран је као преседан за кривично гоњење немачких и јапанских лидера за вођење агресивних ратова након Другог светског рата.
Други светски рат
Инвазије током Другог светског рата довеле су до новог размишљања о агресији. Совјетски криминолог Арон Трајнин развио је идеје које су коришћене за криминализацију агресивног рата, иако није привукао међународну пажњу све до 1943. Други који су давали сличне предлоге били су Херш Лаутерпахт, Марсел де Бер и Богуслав Ечер. Трајнин је тврдио да, иако материјална и политичка одговорност лежи на држави, кривична одговорност за агресивни рат припада појединцима који врше власт. Окривио је Адолфа Хитлера, његов кабинет, владине званичнике, Нацистичку партију и немачке индустријалце за акте агресије против Совјетског Савеза, које је описао као „најгнуснији злочин”. Владе у егзилу представљене у Лондонској међународној скупштини лобирале су за формални међународни трибунал са надлежношћу над актима агресије. Године 1944. Трајнин је предложио да се нацистичким лидерима може судити или пред трибуналом или „политичком пресудом победничких демократских држава”. У то време, Совјетски Савез је и даље себе сматрао рањивим на међународну агресију, што је мотивисало његов интерес за криминализацију агресије.
Иако није било много тога у међународном кривичном праву на чему би се могло радити, Министарство рата Сједињених Држава саставило је правни оквир за Нирнбершки процес за десет месеци. Неки истакнути креатори политике Сједињених Држава сматрали су да погубљење без суђења компромитује принципе савезника и да би формална суђења пред међународним судом дала легитимитет. На Лондонској конференцији 1945, победнички Савезници одлучили су да криминализују агресију и суде својим пораженим непријатељима, иако су на конференцији изнете сумње да су ратови агресије били незаконити према обичајном праву. И Совјетски Савез, који је извршио инвазију на балтичке државе и Пољску према тајним протоколима Пакта Рибентроп—Молотов, и западне земље, које су планирале инвазију на Норвешку, били су свесни да би такође могли бити оптужени за акте агресије, па су ограничили дефиницију злочина против мира на акције својих поражених непријатеља током Другог светског рата.
Судска пракса
Скоро сва суђења за злочине против мира одржана су између новембра 1945. и новембра 1948, иако су се у неким случајевима, као што је Румунија, продужила и на 1949. годину; нико није кривично гоњен за агресију пре или после тога. Судови су се суочили са изазовом, прво доказивања криминалности аката агресије, а друго повезивања таквих аката са појединцима.
Суђења за ратну одговорност у Финској
Године 1939. Совјетски Савез је напао Финску, што је довело до мировног споразума под неповољним условима 1940. године. Током Настављеног рата, Финска је успела да поврати своју уступљену територију и напредовала даље у подручја Совјетског Савеза која никада нису била део Финске. Године 1944. рат се окренуо против Финске, која је потписала примирје под још неповољнијим условима. Савезничка контролна комисија у Финској инсистирала је на одржавању суђења за агресију током другог рата, јер је примирје захтевало финску сарадњу у суђењу оптуженима за ратне злочине. Закон којим је основан трибунал утврдио је кривичну одговорност за оне који су „на значајан начин допринели уласку Финске у рат... или спречили мир” између 1941. и 1944. године. Суђено је осморици људи: ратном председнику Ристу Ритију, шесторици чланова кабинета и финском амбасадору у Немачкој, али не и генералима. За разлику од других спецификација злочина против мира, финска суђења теретила су оне који су ушли у владу након 1941. и одбили мировне понуде Совјетског Савеза. Првобитно је седам особа осуђено, а амбасадор је ослобођен; пресуда је ревидирана како би се сви оптужени осудили на строже казне, до десет година затвора са принудним радом. Осуђеници су третирани благо у затвору и сви су пуштени до 1949. године.
Међународни војни суд
мини|Главни тужилац Роберт Х. Џексон (за говорницом)
Нирнбершка повеља дефинисала је злочине против мира као:
Међународни војни суд сложио се са тужилаштвом да је агресија најтежа оптужба против оптужених, наводећи у својој пресуди да, пошто је рат уопште зло: „Иницирати агресорски рат, стога, није само међународни злочин; то је врховни међународни злочин који се разликује од других ратних злочина само по томе што садржи у себи нагомилано зло целине.” Ове речи, које је првобитно написао британски судија Роберт Рајт, широко су цитиране. Пресудом је утврђено да је постојала смишљена завера за извршење злочина против мира, чији су циљеви били „нарушавање европског поретка какав је постојао од Версајског мировног споразума” и „стварање Велике Немачке изван граница из 1914. године”.
Планирање агресије праћено је до Хитлерове књиге Мајн кампф из 1925. године и конкретних тајних састанака одржаних 5. новембра 1937, 23. маја 1939, 22. августа 1939. и 23. новембра 1939. Суд је разматрао планирање аката агресије против Аустрије и Чехословачке, као и агресивне ратове против Пољске, Данске и Норвешке, Белгије, Холандије и Луксембурга, Југославије, Грчке, и Совјетског Савеза, као и објаву рата Сједињеним Државама и претходно подстицање јапанске агресије против Сједињених Држава. Иако суд није донео пресуду о актима агресије који нису рат, то не искључује криминалност агресије за акције мањег обима од Другог светског рата. Свих 22 оптужених терећени су за злочине против мира, а 12 је осуђено: Херман Геринг, Рудолф Хес, Јоахим фон Рибентроп, Вилхелм Кајтел, Алфред Розенберг, Вилхелм Фрик, Валтер Функ, Карл Дениц, Ерих Редер, Алфред Јодл, Артур Зајс-Инкварт и Константин фон Нојрат. Нирнбершка пресуда била је револуционарна, успостављајући међународно кривично право и одбацујући да доктрина државног акта даје имунитет за тако тешке злочине. Оптужени су гоњени чак и за дела која су била легална према домаћем закону. Мишљења о нирнбершким суђењима била су подељена. Док су их неки проглашавали напретком у међународном праву, злочини против мира посебно су били предмет критика као ex post facto закон.
Нирнбершки војни судови
мини|усправно=1| сведочи за тужилаштво током Суђења министарствима, износећи доказе за агресију
Нирнбершки војни судови били су засновани на Закону бр. 10, који је дефинисао агресију на следећи начин: