Ера атентата () или Француска анархистичка кампања напада од 1892. до 1894., био је период у историји Француске и широј историји пропаганде делом (1880–1914), обележен значајним таласом политичког насиља — како од стране француских власти, тако и од стране анархистичких терориста. Његове хронолошке границе протежу се од бомбашког напада у Сен Жермену (11. март 1892) до масакра анархистичких осуђеника (22. октобар 1894). Током овог периода, француска штампа је у великој мери обликовала политички дискурс и јавно мњење, представљајући ова дела као међусобно повезане догађаје који чине прогресивну логику, а не као изоловане инциденте.

Као одговор на значајну репресију коју су анархисти трпели у Француској од Париске комуне (1871), одређени број њих почео је да сматра тероризам легитимним средством освете за ову репресију, циљајући симболе моћи, државне институције и амблематска места буржоаског живота. Током првог дела овог периода, Равашол, Теодил Меније и други анархистички активисти извршили су серију бомбашких напада циљајући оне који су одговорни за судски прогон анархиста — иако никога нису убили, Равашол је осуђен на смрт, поставши мученик за анархистичку ствар.

Као одговор на ове догађаје, француска држава је започела све оштрију репресивну политику, која се генерално показала неефикасном и само додатно радикализoвала анархисте у Француској. Након бомбашког напада на Народну скупштину (9. децембар 1893), започео је велики обрачун који је довео до усвајања прва два „злочиначка закона” (lois scélérates) и почетка широке репресије у јануару и фебруару 1894. Овај талас репресије изазвао је нову серију напада, а у фебруару 1894. године, Емил Анри извршио је бомбашки напад на кафе Терминус, један од првих аката недискриминативног тероризма и значајан догађај у настанку модерног тероризма. Неколико месеци касније, Санте Казерио извршио је последњи напад у овом периоду убивши једну од главних фигура иза репресивне политике, председника Републике Садија Карноа, кога је насмрт избо ножем у Лиону. Период се завршио у октобру 1894. године, када су француске власти организовале масакр дела анархистичких осуђеника депортованих у казнену колонију у Француској Гвајани.

Ера атентата имала је шире последице. Утицала је на анархисте у Француској, који су почели да се окрећу новим облицима организовања као што је анархосиндикализам. Такође је навела Француску да успостави јаче и све координасаније репресивне методе у сарадњи са другим европским силама. Ера је значајно утицала на уметност, посебно на француску књижевност, инспиришући стварање нових књижевних ликова попут Фантомаса. Коначно, њен утицај на појаву и интеграцију тероризма у савремени свет не треба потцењивати.

Општи аспекти

Историографија и хронологија

мини|Карактеризација „Ере атентата” у листу Ле пти журнал као резултат афере Клиши (29. август 1894) Жан Метрон је у својој историји француског анархистичког покрета из 1951. године установио термин Ера атентата за француски период пропаганде делом, односно анархистичких атентата од 1892. до 1894. године. Француска штампа је такође била утицајна у овом специфичном погледу, јер је обликовала наратив пишући чланке који су се понављали — на пример, под насловима „Динамит” или „Анархисти” — што је структурирало јавну перцепцију анархистичког тероризма у Француској током тог периода. Напади нису представљани као изоловани инциденти, већ као делови јединствене, уједињене „Ере атентата” која је следила сопствену унутрашњу логику. Предвиђајући и приказујући нападе као међусобно повезане и неизбежне, штампа је од 1892. учествовала у изградњи дискурса који је могао оправдати безбедносне или репресивне мере усмерене против анархиста, али је такође промовисала специфичан поглед на овај период у оквиру француског јавног мњења.

Будући да је ово био један од најактивнијих периода анархистичких терористичких аката (1880—1914), термин се такође користи метонимијски у науци на енглеском говорном подручју да означи читав тренд таквих напада и ван Француске.

Утврђивање тачне хронологије овог периода је изазовно, али Елен Мијо (Hélène Millot) сматра да је он почео са бомбашким нападом у Сен Жермену у марту 1892. и завршио се масакром анархистичких осуђеника у октобру 1894. године. За Вивијена Буеа, период у питању је шири, протеже се од 1890. до 1894. године, без јасних граница заснованих на догађајима.

Типологија

Према Елен Мијо, анархистички напади овог периода могу се поделити у три главне категорије. Прва категорија, која је најчешћа, укључује нападе који циљају симболе моћи — капитал, извршну, законодавну и судску власт, војску или управљачку класу. Друга категорија састоји се од чинова освете, а трећа се односи на нападе који се уклапају у логику недискриминативног тероризма.

Идеју да су напади који карактеришу овај период били углавном индивидуални чинови критикује Буе, који напомиње да су, напротив, многе нападе организовале мале групе, а не потпуно изоловани милитанти.

Нијансе Према Џону Мериману, када се анализира анархистички тероризам у целини, не сме се заборавити да он представља само минималан део тероризма тог доба. Тако је државни тероризам — који претходи појави револуционарног тероризма — резултирао далеко већим бројем жртава него анархистички тероризам. Током 1890-их, анархисти су широм света убили највише 60 људи и ранили 200. Насупрот томе, Крвава недеља је само један пример државног тероризма. Она је изазвала 15.000 смртних случајева — приближно 260 пута више жртава него анархистички тероризам, и то у једној недељи.

Контекст

Рађање и развој анархизма

мини|300п|Дете радник у француској текстилној индустрији (13 година) — Француска, 1911. У 19. веку, анархистички покрет је добио свој облик. Настао је под истим условима који су видели рађање социјализма и марксизма — наиме, индустријском револуцијом у западној Европи и Сједињеним Америчким Државама, што је довело до масовног руралног егзодуса у урбане центре. Развој тешке индустрије, урбанизације и, шире, капитализма донео је значајне промене у западним друштвима, које су се касније прошириле на цео свет.

У том контексту, бројни мислиоци и револуционари, укључујући Жозефа Прудона (1809–1865), Михаила Бакуњина (1814–1876) и Петра Кропоткина (1842–1921), дефинисали су идеолошки оквир. Иако су њихове идеологије варирале и њихове верзије анархизма се нису нужно слагале у свим тачкама, делили су посвећеност укидању свих облика доминације који се сматрају неправедним. То је укључивало економско, политичко, верско, породично и друге облике угњетавања, у зависности од текстова.

Држава је била примарна мета анархистичке мисли, јер је виђена као ентитет који подржава и спроводи многе од ових доминација путем своје полиције, војске и пропаганде. Трећа француска република, успостављена након пораза Париске комуне, одвратила се од решавања социјалних питања, што је омогућило анархистичком покрету да расте и пусти дубље корене у Француској.

Државна репресија, еволуције и „долазећа освета”

мини|Постхумни портрет Марије Блондо, детаљ илустрације жртава пуцњаве у Фурмију током демонстрација 1. маја 1891. (Л'Анстрансижан илустре). Анархистичко друштвено окружење било је у несигурној ситуацији почетком 1890-их. Било је подвргнуто значајној државној репресији 1870-их, а посебно 1880-их, уз појачан надзор над анархистима, оштрије казне, забрану њихове штампе и бројна суђења усмерена против њих и, шире, крајње левих покрета. Конкретно у Француској, то је довело до значајних трансформација унутар анархистичких кругова, који су се све више радикализовали као одговор на ову репресију и усвојили нове методе организовања. Док су се анархисти раније окупљали у релативно великим групама, покрет је постао затворенији како би избегао полицију, што је довело до нестанка таквих група. Замениле су их понекад безимене групе састављене од само неколико милитаната. Места састанка, која су раније била у салама које су изнајмљивали активисти, променила су се у приватније просторе, као што су домови. Овакав развој догађаја учинио је државни надзор над анархистима компликованијим и, уопштено говорећи, омогућио појаву феномена усамљеног вука у оквиру анархистичких и терористичких акција. Полиција је била затечена овим променама и борила се да прати све нове групе, организације и неформална окупљања која су наставила да се појављују како се репресија појачавала.мини|220п|Приказ хапшења анархисте током Ере атентата, Ле пти журнал (3. јун 1893) са натписом „Анархистичка завера: хапшење”.Поред ових унутрашњих дешавања у оквиру анархистичког покрета у Француској, суседне државе су често поступале слично према анархистима унутар својих граница, што је навело анархистичке милитанте у Европи да развију значајну мобилност. Изгнанство или бекство великог броја њих тако је допринело брзом ширењу и еволуцији њихових идеја широм Европе.

Штавише, репресија је изазвала низ трауматичних реакција унутар анархистичких кругова и међу анархистичким актерима, који су постепено изоловани од других левичарских покрета, као што су социјалисти. У овом репресивном контексту, одређени број анархиста почео је да верује да је освета буржоазији, судијама, полицајцима или било којој другој мети која се сматра одговорном за ово насиље легитимна.

Ова тензија је еруптирала 1. маја 1891. године, током Празника рада, у два кључна догађаја. Први се одиграо у граду Фурми, где су плате текстилних радника пале за 20% током неколико година, што је довело до разговора о покретању штрајка. Група од неколико стотина људи, предвођена Маријом Блондо, окупила се испред цркве у Фурмију, где су наишли на војску. Након сукоба између група, командујући официр је издао наређење да се пуца у масу, зауставивши се тек када су свештеници интервенисали. Десет људи је убила војска, укључујући и једно дете.

Истог дана, мала група анархиста марширала је према Клишију. На путу су наишли на четири полицајца, што је довело до конфронтације. Неки од анархиста ушли су у оближњи бар да купе пиће. Убрзо након тога, полиција је упала у бар како би запленила оно што је сматрала „побуњеничким симболом” — црвену заставу коју је носила група. Размењена је ватра. Три члана групе, Анри Декамп, Шарл Дардар и Луј Левеје, одбили су да се предају и ударени су сабљама. Затим су одведени у полицијску станицу Клиши, где су пребијани пиштољима и шутирани пре него што су остављени без медицинске помоћи или воде. У августу, током суђења, тужилац је тражио смртну казну за сву тројицу. Двојица су добила оштре казне — пет и три године затвора. мини|„Велики страх дркаџија високе класе”, насловна страна листа Пер пенар, која говори о крађи 35 кг динамита коју су извели Равашол, Субер, Жас-Беал и Шарл Симон. Ова два догађаја додатно су радикализовала анархисте у Француској. Група у 15. арондисману Париза почела је себе да назива „Освета за Фурми”. У децембру 1891. године, први анархистички напад је осујећен када су три бомбе откривене у полицијској станици у Клишију. Жан Грав, и сам сведок периода, описао је шок који је изазвала афера Клиши међу анархистима, пишући:

Догађаји

Март—јул 1892: Равашол и Меније

Први напади

мини|Приказ последица бомбашког напада у Сен Жермену у листу L'Illustration (19. март 1892). Дана 29. фебруара 1892. године, бомбашки напад је циљао елитну резиденцију у улици Сен Доминик, не изазвавши ни жртве ни значајну штету. Изнад свега, као одговор на аферу Клиши, мала група анархиста — укључујући Франсоа Равашола, Розали Субер, Жозефа Жас-Беала и Шарла Симона — одлучила је да предузме акцију и убије судију одговорног за судски прогон оптужених, Едмона Беноа. Током ноћи између 14. и 15. фебруара 1892, Равашол и други анархисти успели су да украду 30 килограма динамита из каменолома у Соази сир Сену, што им је омогућило да користе овај арсенал за припрему напада.