Љубав, губитак и оно што сам носила (енгл. Love, Loss, and What I Wore) је позоришна представа коју су написале Нора и Дилија Ефрон, заснована на истоименој књизи из 1995. године ауторке Ајлин Бекерман. Представа је структурисана као низ монолога и користи ротирајућу поставу од пет главних глумица. Тематски, монолози обрађују односе међу женама и њихов однос према одећи, при чему се гардероба користи као „временска капсула” женског живота, одражавајући успомене, емоције и искуства.
Представа је први пут изведена у оквиру летње серије уметничког програма у Гилд холу у Ист Хамптону, у Њујорку, током лета 2008. године. Након тога је почетком 2009. извођена као добротворна серија у позоришту DR2 у Њујорку. Крајем исте године постављена је као комерцијална оф-бродвејска продукција у позоришту Вестсајд у Њујорку, где је постала друга најдуговечнија представа у историји тог позоришта.
Представа и њена глумачка екипа добиле су позитивне критике, а продукција је освојила награду Drama Desk за јединствено позоришно искуство 2010. године, као и награду публике Broadway.com за омиљену нову оф-бродвејску представу.
Љубав, губитак и оно што сам носила изведена је на свих шест континената и у више од осам земаља. Национална турнеја у Сједињеним Америчким Државама започела је у септембру 2011. године у Чикагу, а у јануару 2012. представа је имала репризно извођење у Паризу.
Позадина и развој Нора Ефрон била је сценаристкиња, редитељка и продуценткиња, најпознатија по писању сценарија за романтичне комедије. За оригинални сценарио три пута је била номинована за награду Оскар, за филмове Силквуд (1983), Кад је Хари срео Сали (1989) и Бесани у Сијетлу (1993).
Ауторка је пет књига које су постале бестселери, као и позоришног комада Имагинарни пријатеља из 2002. године, у којем је фикционализовала антагонистички однос између Лилијан Хелман и Мери Макарти. Повремено је писала сценарије заједно са својом сестром, сценаристкињом и продуценткињом Дилијом Ефрон, с којом је сарађивала на филмовима Стигла вам је пошта (1998), Hanging Up (2000) и Bewitched (2005).
Нора Ефрон је написала увод за књигу Љубав, губитак и оно што сам носила (1995) ауторке Ајлин Бекерман, у којој је одмах препознала драмски потенцијал. Истицала је да се лично поистовећује са причама у књизи, јер она „није о моди, већ о томе шта нам одећа заиста значи, о оним тренуцима када преко ње непрестано покушавамо да пронађемо сопствени идентитет”. Убрзо након објављивања, Ефрон је поклонила осам примерака књиге својим пријатељицама за Божић, а затим је одлучила да напише сопствену драмску адаптацију. За потребе драме, Нора и Дилија Ефрон послале су електронском поштом позив 100 жена да поделе своје личне приче.
Монолози у представи у великој мери потичу из Бекерманине књиге, али су сестре Ефрон у њих уткалe и искуства својих пријатељица, укључујући глумицу Рози О’Донел. Један од најзапаженијих монолога у оригиналној продукцији заснован је на књизи Норе Ефрон Осећам се лоше због свог врата из 2006. године.
Радња Главни лик по имену Џинџи (Gingy) делује као наратор представе. Представа почиње сценом у којој она скицира различите делове своје гардеробе који у њој буде најјаче успомене. Током представе, она преплиће своју животну причу са осталима, описујући три брака, мајчинство и губитак детета, при чему је свака прекретница у њеном животу обележена одређеним комадом одеће. Њена животна прича приказује се од детињства, почев од искустава у извиђачкој униформи, па све до позних година.
Поред ње, остале глумице тумаче различите типове ликова: једна представља заводницу, друга осетљиву чланицу банде из Чикага, трећа храбру жену која се суочава са раком, а четврта зрелију жену коју прогањају живописна сећања. Једна од њих, по имену Хедер, као млада бира „паметне” ципеле уместо високих потпетица, али у каснијим годинама развија склоност према потпетицама. Лик чланице банде, пак, показује фасцинацију амблемима на џемперима и њиховим дизајнером.
Међу 28 прича које се изводе, посебно се издвајају анегдоте о утицају поп иконе Мадоне („свака Американка млађа од 40 која каже да се никад није обукла као Мадона, или лаже, или је амишка”), о несигурности у пробним кабинама („ја сам осмица; увек сам била осмица”) и о укусима мајки („не разумем, могла би да изгледаш тако лепо кад би се потрудила”). Три лика понекад наступају као трио, али све глумице имају и појединачне монологе.
Los Angeles Times посветио је посебну пажњу једној епизоди о две матурске хаљине: конзервативној, небеско плавој хаљини за млађу матуру са „штребером” и изазовној, црној мини хаљини за завршну матуру са пожељним момком. Та два модна избора симболишу идентитетску кризу лика који каже:
„Ствар је у томе што никада нисам сасвим знала која сам од те две особе, девојка коју нико скоро и не позове на матуро, или она која иде са згодним момком. Сваки пут кад бих мислила да знам, испало би да сам она друга. Зато мислим да сам се и удала, да, ето, прекинем ту конфузију.”
The New York Times је као најемотивније издвојио три приче: о жени која је после силовања избацила миниће из ормара, али наставила да носи омиљене чизме; о нервози због венчанице; и о жени која је одлучила да тетоважом украси реконструисану дојку. Исти текст описује и хумористични монолог посвећен црној одећи као вечитом избору, „Понекад купим нешто што није црно, обучем то и одмах ми је жао.”
Остале приче укључују сећање на хаљину купљену за састанак са мушкарцем који се касније оженио другом; неугодности изазване еластичним грудњацима („монобуб” ефекат); дилеме око показивања „деколтеа за прсте на ногама”; популарни Juicy Couture тренерки сет као модни симбол Калифорније; избор одеће у погрешном дану месеца; и анегдоту о затвореном љубавнику и стратешки исцепаним панталонама.
Историја продукције
Почетне добротворне поставке Представа Љубав, губитак и оно што сам носила први пут је изведена 2. августа 2008. године у Дому заједнице Бриџхамптон као добротворни догађај у корист обнове позоришта / гилдске сале Џона Друа у Ист Хемптону, Њујорк. Режију је потписала Карен Лин Карпентер, а у главним улогама наступиле су Линда Лавин, Карин Квакенбуш, Лесли Критцер, Кети Наџими и Сара Чејс.
Након тога, продуценткиња Дарил Рот организовала је серију добротворних понедељних извођења у корист организације Dress for Success, која пружа подршку женама са ниским примањима, омогућавајући им да набаве пословну одећу и добију стручну помоћ у тражењу посла. И ове представе режирала је Карен Лин Карпентер.
Серија од седам понедељних читања одржана је у периоду од 2. фебруара до 9. марта 2009. године у оф-оф-бродвеј позоришту DR2. Свака од првих седам изведби имала је другачију глумачку поставу. Први ансамбл у позоришту DR2 чиниле су Маријан Селдес, Џој Бехар, Кејти Финеран, Хедер Бернс и Луси Девито.
Међу учесницама оригиналних читања биле су и бројне познате глумице, укључујући Тајн Дејли, која је за њујоршку продукцију креирала лик нараторке Џинџи, као и Рози О’Донел, Саманту Би, Ронди Рид, Америку Фереру, Деби Мејзар, Марло Томас, Блајд Данер, Кристина Лати, Паркер Поузи, Џули Вајт, Кели Бишоп, Сару Џонс, Виан Кокс и Кристен Виг.
Оф-бродвејска продукција Представа Љубав, губитак и оно што сам носила изведена је оф-бродвеј први пут 21. септембра 2009. године, у оквиру три узастопна циклуса, од којих је сваки трајао по четири недеље и имао потпуно нову поставу од пет глумица.
Званична премијера одржана је 1. октобра 2009. у позоришту Вестсајд у Њујорку. У првој постави наступиле су Тајн Дејли, Рози О’Донел, Саманта Би, Кејти Финеран и Наташа Лион. Ротирајућа глумачка екипа касније је укључивала Мери Брдсонг, Кристин Ченоует, Луси Девито, Џејн Линч, Реју Перлман, Мери Луиз Вилсон и Риту Вилсон. Ченоует је у последњој од почетне три четворонедељне поставке заменила Финеран.
Продукција је, као и претходне, била у корист организације Dress for Success, а режију је потписала Карен Лин Карпентер. Сценографију је осмислила Џо Виниарски, костиме Џесика Јан, расвету Џеф Кројтер, дизајн звука Волтер Трарбах, а шминку Марија Верел. Продуцент је била Дарил Рот, а копродуцент Александар Фрејзер.
Сценска поставка била је једноставна: пет глумица у црном седеле су на ивици сцене, читајући текст са музичких постоља по потреби, док су оригинални цртежи Ајлин Бекерман били приказани на картонским таблама окаченим о вешалицу десно од глумице која је тумачила Џинџи.
Представа је наставила са комерцијалним приказивањем у позоришту Вестсајд као отворена продукција, са стратегијом ротирајућих четворонедељних глумачких постави. Овај модел омогућио је ангажовање познатијих глумица, што је Нора Ефрон објаснила речима:
„Поново бирамо глумице како бисмо добиле заиста сјајне жене да играју по четири недеље. Врло је тешко убедити одличне глумице да раде оф-бродвеј шест месеци, јер хонорар није велики, али можете их добити на месец дана.”
Током извођења у овој продукцији наступиле су бројне познате глумице, међу којима: Керол Кејн, Дебра Монк, Џанин Гарофало, Френ Дрешер, Мелиса Џоан Харт, Брук Шилдс, Викторија Кларк, Алисaн Фрејзер, Товах Фелдшу, Лорета Свит, Мери Теста, Ники Блонски, Дона МекКени, Би Смит и Марла Мејплс.
До октобра 2011. године представа је постала друга најдуговечнија у историји позоришта Вестсајд.
Продукција је 2010. године освојила награду Drama Desk за јединствено позоришно искуство и награду публике Broadway.com за омиљену нову оф-бродвејску представу. Тајн Дејли и Рози О’Донел номиноване су за награду Drama League за изузетно глумачко остварење, док су Тара Рубин, Мери Сугарман, Ерик Вудол и Лаурен Штуцел номиновани за награду Artios Друштва кастинг директора Америке, у категорији најбоље кастинг режије за оф-бродвејску комедију или мјузикл.
Хиљадита изведба одржана је 15. марта 2012. године, а продукција је затворена 25. марта 2012. после укупно 1.013 извођења. Током читавог трајања представе смењивало се 32 глумачке поставе и укупно 120 глумица. Последњу поставу чиниле су Сијера Богес, Џојс Ван Патен, Карин Квакенбуш, Ерика Ватсон и Али Вокер.
Национална турнеја у Сједињеним Државама Редитељка Карен Лин Карпентер режирала је националну турнеју представе Љубав, губитак и оно што сам носила, која је започела у септембру 2011. године у Чикагу, у Бродвејском позоришту у Вотер Тауер Плејсу.
Продуцент турнеје у Чикагу била је Дарил Рот. У првој постави наступиле су Нора Дан, Фелиција Филдс, Рони Гева, Кејти О’Брајен и Барбара Робертсон, која је тумачила лик Џинџи.
Иако је првобитно било планирано да представа у Чикагу траје до 23. октобра 2011. године, због великог интересовања извођења су најпре продужена до 4. децембра, затим и до 1. јануара 2012. године.
Након чикашке продукције, национална турнеја је настављена наступима у другим градовима, које је предводила оф-бродвејску поставка из децембра 2011. године, у којој су играле Дејзи Иган, Соња Манзано и Лорета Свит.
Остале продукције Након успешног оф-бродвејског приказивања, представа Љубав, губитак и оно што сам носила постављена је у позоришту Гефен у Лос Анђелесу. Извођења су трајала од 12. маја до 19. новембра 2010. године и обележена су обарањем рекорда посећености у том театру. Као и у Њујорку, глумачке поставе су се ротирале.
Међу глумицама које су наступале у Лос Анђелесу биле су Тајн Дејли, Керол Кејн, Луси Девито, Реја Перлман, Ненси Тревис, Бони Френклин, Мередит Бакстер, Флоренс Хендерсон, Мариса Џарет Винокур, Марија Кончита Алонсо, Кристин Лати, Џени О’Хара, Лорен Хатон, Харит Харис, Тери Гар, Мими Роџерс и Сели Страдерс. Већина првобитне поставе Гефен продукције претходно је наступала у оф-бродвејској верзији. Режију лосанђелешке поставке потписала је Џени Саливен, док је Керол Кејн тумачила лик Џинџи у премијерном извођењу у Лос Анђелесу.
До краја 2010. године представа је изведена у Њујорку, Лос Анђелесу, Торонту и Буенос Ајресу, а касније је добила бројне продукције широм света.