Тики култура је амерички уметнички, музички и забавни покрет инспирисан полинежанском, меланежанском и микронежанском културом, као и океанијском уметношћу. Утицајне културе на тики културу укључују Аустралазију, Меланезију, Микронезију, Полинезију, Карипска острва и Хаваји. Име потиче од Тики, маорског назива за првог човека, често представљеног у облику хеј-тики, привеска и важне таонга. Европљани су често присвајали хеј-тики као комерцијализовану амајлију за срећу, одакле и потиче назив тики културе. Иако се Пацифичка острва простиру на преко и обухватају много различитих, неповезаних култура, религија и језика, неки сматрају да је тики естетика спојена у једну „фантазију транс-пацифичких култура” и „колонијалну носталгију”. Због тога, као и због поједностављеног погледа на Пацифик који ова естетика заузима, тики култура се често показала као контроверзна.
Тики култура се у почетку проширила на декорацију тематских барова и ресторана, удовољавајући америчком виђењу јужног Пацифика. Са тики резбаријама и сложеним, примамљиво названим алкохолним пићима, на крају је утицала и на рекреацију у домовима. Постала је један од примарних, иако индиректних, начина на који је култура Новог Зеланда утицала на културу Сједињених Држава. Почевши у Калифорнији 1930-их, а затим се проширивши по свету, тики култура је била инспирисана сентименталном привлачношћу идеализованог јужног Пацифика, посебно Полинезије, виђеног кроз искуства туриста и холивудских филмова, укључујући прелепе пејзаже, забрањену љубав и потенцијалну опасност. Временом је селективно укључивала више културних елемената (и замишљених аспеката) из других региона, као што је југоисточна Азија. Иако декор и амбијент у овим објектима углавном црпе утицаје из полинежанске културе, коктели су инспирисани тропским пићима и састојцима карипске кухиње.
Тики култура се временом мењала, под утицајем Другог светског рата и непосредног искуства које су стотине хиљада америчких војника стекле током тог сукоба. Временом је њена привлачност избледела, а и култура и тема у угоститељству доживеле су пад. Почетком 21. века дошло је до ренесансе интересовања за тики културу, укључујући и ограничен комерцијални препород. Поред тога, привукла је људе заинтересоване за коктеле, историју, урбану археологију и ретроизам. Међутим, присвајање домородачких пацифичких култура све се више оспорава као културно неосетљиво или расистичко.
Име Тики је први човек у маорској митологији, а такође и дрвена слика њега.
Реч „тики” се користила за описивање стила тропских острва јужног Пацифика почев од касних 1930-их, употреба која је „непозната језицима Пацифика”., Рано је примењена на „тики пунч”, „тики собе”, „тики бакље” и тако даље. До 1950-их, ресторани су често користили ту реч да опишу полинежански тематске „тики барове” и „тики собе”.
Термин „тики култура” појавио се 1990-их да би описао оживљавање стила. (August 1993),
Порекло мини|Рајска птица (1932)
Тики култура је почела на крају прохибиције 1933. године отварањем Дон Бичкомбера (), полинежанског тематског бара и ресторана у Холивуду, Калифорнија. Власник је био Ернест Рејмонд Бомонт-Гант, младић из Тексаса и Њу Орлеанса који се са оцем бавио кријумчарењем рума и тврдио да је пловио већим делом Тихог океана. Име ресторана је касније промењено у Дон Бичкомбер (), а Бомонт-Гант је легално променио име у Дон Бич. Његов ресторан је нудио кантонску кухињу и егзотичне коктеле и пунчеве од рума, са декором од запаљених бакљи, намештаја од ратана, цветних леја и јарких тканина које су изгледале као слике из популарних филмова који су помагали у подстицању жеља просечног Американца да путује Пацификом.
мини|десно|Насловна страна менија ресторана Дон Бичкомбер
Године 1936, власник ресторана из Оукланда, Калифорнија, Виктор Бержерон, јео је у ресторану Дон Бичкомбер. Бержерон је рекао: „Отишли смо на место звано Јужна мора... и чак посетили Дон Бичкомбера у Холивуду. У ствари, чак сам купио неке ствари од Дон Бичкомбера. Када сам се вратио у Оукланд, рекао сам жени шта сам видео, и сложили смо се да променимо име нашег ресторана и наш декор.” Преименовани ресторан, као и његов нови надимак, постали су Трејдер Вик. Бержерон је усвојио нову личност на начин да имитира Бичову театралност и даље одржава илузије Холивуда, говорећи људима да је нога коју је изгубио због туберкулозе била последица напада ајкуле.
Други ресторани попут Клифтонове кафетерије такође су почели да уводе величанствене декорације засноване на нетрадиционалним и „кичастим” темама. Клифтонова је темељно преуређена 1939. године и постала је Клифтонова Јужна мора (). Екстеријер и ентеријер су били украшени са 12 водопада, вулканским каменом и тропским биљем. Наводно је имала чак и „вулкан који бљује шербет”.
Декор унутрашњости и спољашности ресторана често је био пажљиво креиран са украсима из целог света. Џозеф Стивен Крејн, власник каснијег ресторана Луау (), започео је свој мени списком места порекла грађевинског материјала. То је укључивало не само Хаваје, већ готово све делове Океаније, као и намештај из Хонгконга и „шкољке које једу људе” из Индијског океана.
Рани тики ресторани, иако се тада нису тако звали, покушавали су да балансирају између стварности и мита о ономе што су стварали, признајући да је већи део тога био холивудски хокус-покус, али истовремено покушавајући да створе атмосферу аутентичности. На менијима Крејновог каснијег ресторана писало је: „Управо сте прешли преко палубе у други свет – у део Раја – или је то илузија коју ми из ЛУАУ-а надамо да ћемо створити. И заиста, то је више од илузије, јер у авантури коју ћете доживети има аутентичности... И храна и пиће припремају се под неупоредивим вођством једног и јединог др Фу Фонга... Наши специјалитети од пића, Острвске симфоније ретких и истакнутих румова, неодољиво захтевају ваше највеће поштовање, које се најбоље показује спорим и побожним испијањем.”
Филмови жанра Јужних мора који су претходили овом периоду укључују Беле сенке на јужним морима (1928), Трговац љубављу (1928) и Рајска птица (1932). Бич је често комуницирао са филмским звездама, позивајући их у свој дом на вечере налик на луау и спријатељивши се са глумцима као што је Кларк Гејбл.
Хеј Тики је објављен 1935. године, а рецензија у The New York Times-у описала је радњу као „о ћерки поглавице која је проглашена табуом и предодређена да буде невеста бога рата”. Наслов је приписан значењу „љубавна амајлија”, у вези са хеј-тики привесцима који се понекад повезују са плодношћу. Венчање на Ваикикију, са Бингом Крозбијем и Мартом Реј у главним улогама, објављен је 1937. године са популарном песмом „Blue Hawaii”, као и Њена љубав у џунгли 1938. године, са Дороти Ламур у главној улози.
мини|Кафетерија Клифтонова Јужна мора
У време када је прекоокеански цивилни ваздушни саобраћај Чајна клиперима још увек био редак, Матсон Лајн је такође наставио са својим агресивним рекламним кампањама промовишући лежеран, али и даље егзотичан острвски начин живота, предвођен познатим фотографима као што су Едвард Стајхен и Антон Брил, и са глумицама попут Џинкс Фолкенберг (касније у филмовима Душо флоте и Ноћи Тахитија). Матсон је ангажовао уметнике да дизајнирају незаборавне меније за успомену на путовања.
Између реклама Матсон Лајна, нових ресторана и сталне филмске експозиције, тема је почела да живи свој живот. Светска изложба у Калифорнији 1939. године – Међународна изложба Златна капија – први пут је у Сједињеним Државама прославила полинежанску културу. Централна тачка изложбе био је „Пацифички спектакл”, који је углавном приказивао робу нација које се граниче са Тихим океаном. На церемонији отварања, председник Френклин Рузвелт говорио је о пријатељству и испреплетеним судбинама Сједињених Држава и пацифичких земаља, што је осећање које је делимично физички симболизовано постављањем гигантске статуе Пасифике, богиње Тихог океана, високе 80 стопа. Други светски рат ће увелико тестирати те амбиције.
После Другог светског рата мини|усправно|Тики резбарије су почеле да играју значајнију улогу после Другог светског рата
Када су се амерички војници вратили кући након завршетка Другог светског рата 1945. године, донели су са собом приче и сувенире из времена проведеног на јужном Пацифику, што је помогло да се учврсти популарност онога за шта је Холивуд припремио терен да Дон Бич створи. Сам Бич је био ветеран Другог светског рата, и он је измислио коктел , што је Морзеовом азбуком за „В” (за победу). Жене су носиле фризуре „ролне победе” (), а људи су били расположени за славље.
Узбуђење око експедиције Кон-Тики Тора Хејердала 1947. године, праћено књигом 1948. и филмом 1950. године, помогло је у промоцији тропских истраживања. Што је важно у контексту тики културе, успешно је убацило реч „тики” у популарни амерички лексикон на великом нивоу (Хавајци нису користили реч „тики”, већ „киʻи”). Хејердалов рад је такође проширио митологију теме да укључи западну обалу Јужне Америке у оно што је постало све већа мешавина културних мотива, како стварних тако и замишљених. Статуе са Ускршњег острва (моаи) такође су постале иконичне објављивањем његове књиге Аку-Аку.
Стивен Крејн из ресторана Луау искористио је фасцинацију јавности Хејердалом и даље следио стопе Бича и Бержерона изградивши ланац тики ресторана у партнерству са хотелима Шератон под називом Кон-Тики луке. Крејну се генерално приписује и то што је тики довео у први план декорација у таквим ресторанима и баровима, истакнуто постављајући њихов лик на насловне стране менија, кутије шибица, улазе и друге ознаке. Теме јужног Пацифика наставиле су све више да лутају у још даље замишљено царство мистериозног „тикија”.
мини|алт=Емил и Нели се држе за руке док их Емилово двоје деце посматра.|Сцена из Јужног Пацифика Џејмс Миченер је освојио Пулицерову награду 1948. године за своју збирку кратких прича, Приче са јужног Пацифика, која је заузврат била основа за Јужни Пацифик, мјузикл из 1949. године Роџерса и Хамерстајна који је укључивао песму „Bali Ha'i” о мистичном тропском острву. Ресторан Бали Хај отворен је неколико година касније на Шелтер Ајланду у Сан Дијегу, представљајући своју вештачку тики маскоту и препознатљиви коктел, Мистер Бали Хај.
Поред ветерана Другог светског рата који су се враћали, неколико других фактора допринело је експлозији тики културе у Америци средином века. Послератна Америка доживела је успон средње класе као економске снаге. Ово, заједно са све већом доступношћу путовања, посебно новоуспостављеним цивилним ваздушним саобраћајем до Хаваја (који је био заустављен током рата), помогло је да се расположиви приход нације усмери на све што је тропско. Као што је Матсон Лајн радио са својим бродовима, авио-компаније су агресивно рекламирале летове потрошачима.
Дон Бич се преселио на Хаваје, где је касније живео на броду-кући и био покретачка снага иза стварања Међународне пијаце у Ваикикију 1956. године. Тамо је отворио Дон Бичкомбер, заједно са баром Дагер (), и направио канцеларију у кућици на дрвету на врху огромног банијан дрвета која је надгледала комплекс од више зграда и колиба са сламнатим крововима које су продавале разноврсну робу из целог тропског света. И други тики барови су се отворили на Хавајима, у почетку са домородачким барменима који нису препознавали наводно хавајска пића која су амерички туристи тражили. Хавајски бармен Хари Ји створио је иконични Блу Хаваји коктел 1957. године. На крају, Бич и његова бивша жена имали су најмање 25 ресторана у ланцу Бичкомбер. Бержерон и његов Трејдер Вик имали су још више, почевши од прве франшизе у Сијетлу (Аутригер) 1949. године, а затим су имали локације широм света. Франшиза Стивена Крејна се такође проширила, а „мали и средњи” тики барови су цветали од 1950-их до 1960-их широм земље у различитим облицима и величинама.