У друштвеној теорији, метанаратив (такође главни наратив или велики наратив; или ) је свеобухватни наратив о мањим историјским наративима, који друштву нуди легитимацију кроз очекивано остварење (још увек неостварене) главне идеје. Термин је популаризовао француски филозоф Жан-Франсоа Лиотар 1979. године. Метанаратив се сматра темељним концептом постмодернизма.J. Childers/G. Hentzi eds., R. Appignanesi/C. Garratt, Jean-François Lyotard,
Главни наратив и синонимни изрази попут метанаратива такође се користе у наратологији у значењу „приче унутар прича”, како је то сковао теоретичар књижевности Жерар Женет.
Примери главних наратива могу се наћи у америчким средњошколским уџбеницима, према научнику Дерику Олдриџу: „наставни планови и програми историје су доминирани таквим херојским и слављеничким главним наративима као што су они који приказују Џорџа Вашингтона и Томаса Џеферсона као херојске 'очеве осниваче', Абрахама Линколна као 'Великог ослободиоца', и Мартина Лутера Кинга Млађег као месијанског спаситеља Афроамериканаца”.
Етимологија
„Мета” је грчка реч за „изнад” или „преко”; „наратив” је прича коју карактерише њено приповедање (на неки начин се саопштава).The Meta-Narrative. "Lesson 1: What is a Meta-Narrative?". YouTube. October 11, 2013.
Иако је први пут употребљен раније у 20. веку, термин је доживео пробој захваљујући Жан-Франсоа Лиотару 1979. године, са његовом тврдњом да је постмодерно доба прецизно окарактерисано неповерењем у „велике наративе” (попут идеја о прогресу, просветитељству, еманципацији и марксизму) који су чинили суштински део модерности. Метанаратив може бити повезан и често се користи као синоним за метафикцију, али постоји разлика. Метафикција наглашава или открива фикционалност наратива, док метанаратив не подрива фикцију.
Лиотарова теза
У делу Постмодерно стање: Извештај о знању (1979), Лиотар наглашава растући скептицизам постмодерног доба према наводној универзалности („тотализујућој природи”) метанаратива и њиховом ослањању на неки облик „трансцендентне и универзалне истине”:Lyotard, Jean-François. Introduction:The Postmodern Condition: A Report on Knowledge", 1979: xxiv–xxv.
Лиотар и други постструктуралистички мислиоци (попут Мишела Фукоа) ово виде као углавном позитиван развој. Они тврде да покушаји конструисања великих теорија неоправдано занемарују природни хаос и неред универзума, као и моћ појединачног догађаја.
Веб-сајт Sociology.org.uk наводи да није јасно да ли Лиотаров рад описује глобално стање скептицизма према метанаративима у постмодерности, или прописује такав скептицизам. Лиотарови критичари наглашавају да метанаративи и даље играју главну улогу у постмодерном свету.
Лиотаров предлог
Лиотар је предложио да метанаративи треба да уступе место , или скромнијим и „локализованим” наративима, који могу „збацити” велики наратив стављањем у фокус појединачног догађаја.Nouvet, p. xvi Позајмљујући из дела Витгенштајна и његове теорије о „моделима дискурса”,, Routledge, Лиотар конструише своју визију прогресивне политике, утемељене на коегзистенцији читавог низа различитих и увек локално легитимисаних језичких игара; вишеструких наратива који суживе. Лиотар се ослањао на Витгенштајнов појам језичке игре како би открио вишеструкост значења која се налазе у различитим контекстима, укључујући и утицај значења на наше разумевање истине. Кључни концепти Лиотарове тезе укључују:
Скептицизам према универзалним истинама, заснован на постмодернистичкој критици јединственог наратива који може обухватити све аспекте људског живота и искуства; Фрагментација знања или „мали наративи” који су скромнији, фрагментиранији и специфични за одређене контексте.
Постмодернисти покушавају да замене метанаративе фокусирањем на специфичне локалне контексте, као и на разноликост људског искуства. Они се залажу за постојање „вишеструкости теоријских становишта”, Rowman & Littlefield, уместо за велике, свеобухватне теорије.
Критика Лиотарове тезе
Јоханес Вилем Бертенс и Дуве Фокема тврдили су да је, уколико је један од Лиотарових циљева била наука, погрешио мислећи да се наука ослања на велики наратив за друштвену и епистемолошку валидацију, уместо на акумулацију многих мањих наративних успеха.J. W. Bertens/D. Fokkema,
Сам Лиотар је такође критиковао научни садржај своје тезе и назвао је „једноставно најгором од свих мојих књига”., 3rd series,, No. 1, Milan: Edizioni Amadulo
У наратологији и комуникацији
Метанаратив има специфичну дефиницију у наратологији и теорији комуникације. Према Џону Стивенсу и Робин Мекалум, метанаратив је „глобална или тотализујућа културна наративна шема која уређује и објашњава знање и искуство” . . – прича о причи, која обухвата и објашњава друге „мале приче” унутар концептуалних модела који те „мале приче” састављају у целину. Постмодерни наративи често намерно ремете формулисана очекивања која такви културни кодови пружају,J. W. Bertens/D. Fokkema, указујући тиме на могућу ревизију друштвеног кода.
У комуникацији и стратешкој комуникацији, главни наратив (или метанаратив) је „трансисторијски наратив који је дубоко укорењен у одређеној култури”., Главни наратив је, дакле, посебна врста наратива, који се дефинише као „кохерентан систем међусобно повезаних и секвенцијално организованих прича које деле заједничку реторичку жељу да реше сукоб успостављањем очекивања публике у складу са познатим путањама своје књижевне и реторичке форме”.
Конзорцијум за стратешку комуникацију такође одржава веб-сајт о главним наративима.
Други су повезали метанаративе са главним заплетима (masterplots), „понављајућим скелетним причама које припадају културама и појединцима и играју снажну улогу у питањима идентитета, вредности и разумевања живота”., , Cambridge Introductions to Literature , 236.
Види још
Референце
Литература
Спољашње везе
Категорија:Метанаративи Категорија:Књижевна критика Категорија:Модернизам