Хрвати своје поријекло прате до сеоба дијела старих Словена ка југу у 6. и 7. вијеку н. е, предање које подржавају антрополошке, генетске и етнолошке студије. Међутим, археолошки и други историјски докази о сеоби Словена, о карактеру старосједелачког становништва на територији данашње Хрватске и о њиховим међусобним односима указују на различите историјске и културне утицаје.
Етногенеза Хрвата Дефиниција етногенезе Хрвата почиње дефиницијом етницитета, према којем је етничка група друштвено дефинисана категорија људи који се међусобно идентификују на основу заједничког предачког, друштвеног, културног или другог искуства, и која показује одређену трајност током дужег временског периода. У случају Хрвата, нема сумње да се у раном средњем вијеку одређена група идентификовала етнонимом Хрвати и да су је тако идентификовали и други. Такође, имала је политичку конотацију, наставила да се шири и од касног средњег вијека експлицитно се поистовјећивала са нацијом, иако не у тачном значењу као савремена модерна нација.
У случају данашње хрватске нације, неколико компоненти или етапа утицало је на њену етногенезу: старосједелачка праисторијска компонента, која датира из каменог доба, прије 40.000 година, и млађа неолитска култура попут Данилске, која датира из периода 4700—3900. године п. н. е. и енеолитска култура попут Вучедолске, датира из периода 3000. и 2200. године п. н. е. протоисторијска компонента, која укључује древне народе попут Илира (укључујући Далмате и Либурне у приморској и Панонце у континенталној Хрватској); келтски или келтско-илирски народи, као што су Јаподи, и Скордисци, такође су једно вријеме живјели на простору континенталне Хрватске. У 4. вијеку п. н. е. постојало је и неколико грчких колонија на јадранским острвима и обали. Римска историјска компонента, која обухвата мјешавину древних Илира и римских колониста и легионара; у то вријеме су на граници римске Далмације привремено насељени били Јазиги, сарматско (иранско) племе. Касноантичка-раносредњовјековна историјска компонента, из периода Сеобе народа, коју су започели Хуни, а која је на простору Хрватске у првој етапи обухвата Визиготе и Свебе, који се ту нису дуго задржали, и Остроготи, Гепиди и Лангобарди, који су образовали краткотрајног Остроготско краљевство (493—553. н. е.). У другој етапи догодиле су се велике словенске сеобе у југоисточну Европу, често повезане са дјеловањем Авара. Средњовјековна-нововјековна историјска компонента, која обухвата присуство Мађара/Угара, Италијана/Млечана, Нијемаца/Саса и других. Послије 14. вијека, због црне смрти и османских освајања, хрватски етноним се проширио са историјских хрватских земаља на западну Славонију, што је довело до тога да Загреб постане пријестоница Краљевине Хрватске и да се уклопи у етногенезу становништва те територије. Османска освајања изазвала су многе сеобе народа на Балкану и у Хрватској, попут сеоба , али су предстојећи свјетски ратови и друштвени догађаји такође утицали на хрватску етногенезу.
Стари историјски извори мини|десно|Долазак Хрвата на Јадран, дјело Отона Ивековића из 1905. године.
Помен етнонима Хрват за одређено племе прије 9. вијека још увијек није у потпуности потврђен. Према спису „О управљању царством” византијског цара Константина VII из 10. вијека, скупина Хрвата одвојила се од Бијелих Хрвата () који су живјели у Бијелој Хрватској и стигла својевољно, или по позиву византијског цара Ираклија (вл. 610—641), у Далмацију гдје су се борили против Авара и побиједили их, и на крају основали сопствену кнежевину. Према легенди сачуваној у спису, предводила су их петорица браће Клукас (), Лобелос (), Косенцес (), Мухло () и Хрбатос (), као и двије сестре Туга () и Буга (), док је њихов архонт (кнез) у то вријеме био Поргин отац, а кршени у током Поргине владавине у 7. вијеку. То је документовано у 30. и 31. поглављу списа „О управљању царством”.
Стари историјски извори не дају тачну индикацију етногенезе ових раних Хрвата. Константин не поистовјећује Хрвате са Словенима, нити указује на разлике међу њима. Јован Скилица у свом дјелу „Мадридски Скилица” идентификује Хрвате и Србе као Ските. Монах Нестор у својој „Повијести минулих љета” поистовјећује Бијеле Хрвате са дуж Висле, док је остале Хрвате укључио у . Љетопис попа Дукљанина поистовјећује Хрвате са Готима који су остали послије Тотилиног освајања Далмације. Слично, Тома Архиђакон у свом дјелу „” помиње да је седам или осам племена, која је назвао Лингонци (), стигло из Пољске и населило се у Хрватској под Тотилиним вођством.
Историја истраживања Етноним Хрват, као и петоро браће и двије сестре , често се сматра да немају словенско поријекло, али су опет прилично посебни да би били плод маште Константина VII. Стога је поријекло раних Хрвата прије и у вријеме доласка у данашњу Хрватску, као и њихов етноним, била вјечна тема историографије, лингвистике и археологије. Међутим, теорије су често биле разрађене ненаучним терминима, поткријепљене специфичним идеолошким намјерама, а често и политичким и културним намјерама тог времена. Оваква тумачења су нанијела велику штету одређеним теоријама и стварној научној заједници. Требало би озбиљно размотрити да ли се поријекло раних хрватских племена може сматрати и поријеклом хрватске нације и може ли се тврдити да су Хрвати, који су данас нација, постали тек када су хрватска племена стигла и асимилирала друго становништво на територији данашње Хрватске.
Словенска теорија мини|десно|Распрострањеност хрватског етнонима у средњем вијеку и претпостављени путеви сеоба Хрвата означени стрелицама унутар распона словенске керамичке , према раду из 1979. године. мини|десно|Правци сеобе Бијелих Хрвата из Бијеле Хрватске.
Словенска теорија, у екстремном облику позната и као пансловенска теорија, о идеји да су Словени дошли у Илирик из Пољске датира најмање из 12. вијека. Развојем хрватске историографије од 17. вијека, она је разрађена у реалистичким оквирима и сматрали су Хрвате једном од словенских група која су се населила у својој данашњој домовини током периода Сеобе народа. Дјело Константина VII посебно је истраживао , историчар из 17. вијека, који је закључио да су Хрвати дошли из Бијеле Хрватске са друге стране Карпата, у „Сарматији” („Пољској”, смјештајући их у источну Галицију), с чиме се историчари данас углавном слажу.
Крајем 19. вијека, најзначајнији утицај на будући историографију имали су Фрањо Рачки и интелектуални и политички круг око Јосипа Јураја Штросмајера. Поглед Фрање Рачког на заједнички долазак Хрвата и Срба у „дјелимично празан дом”, уклапао се идеолошки југословенство и пансловенство. Идеје Рачког је даље развио историчар Фердо Шишић у свом капиталном дјелу „Повијест Хрвата у вријеме народних владара” из 1925. године. Дјело се сматра каменом темељцем за каснију историографију. Међутим, у првој и другој Југославији, пансловенска (чистословенска) теорија је била посебно истакнута због политичког контекста и власти су признавале као једину званичну теорију, док су друге теорије које су приписивале несловенско поријекло и компоненте занемариване и одбациване, па чак и њихове присталице, такође из политичких разлога, биле су прогоњене (Милан Шуфлај, , Иво Пилар). Званична теорија је такође занемаривала неке историјске изворе, попут списа Константина VII, и истицала је да су Хрвати и Срби исти словенски народ који је стигао у једној и истој сеоби, и да су били невољни да узму у обзир стране елемент у тим одвојеним друштвима. Било је југословенских научника попут Ферда Шишића и Наде Клаић, који су дозвољавали ограничено несловенско поријекло одређених елемената у хрватској етногенези, али су они обично повезивани са Аварима и Бугарима. Главна тешкоћа пансловенске теорије био је хрватски етноним, који није могао бити изведен из словенског језика.
Словенска теорија о сеоби из Закарпатја или Малопољске у 7. вијеку остаје главна историографска и археолошка теорија. Према опсежним фолклорним и другим студијама , словенство Хрвата је несумњиво, као и опстанак неких старосједелачких елемената, док је иранско поријекло етнонима најмање вјероватно. Са овим закључком сложили су се и други научници попут Иве Голдштајна и Џона ван Антверпа Фајна.
Аутохтоно-словенска теорија Аутохтоно-словенска теорија датира још из хрватске ренесансе, када су је заступали Винко Прибојевић и . Нису имали сумње да хрватски језик припада словенској породици језика, али су сматрали да су Словени старосједеоци у Илирику и да су им преци стари Илири. Теорија се развила међу далматинским хуманистима, а разматрали су је и рани модерни писци, попут Матије Петра Катанчића, Мавра Орбина и Павла Ритера Витезовића. Ову културну и романтичарску идеју посебно је заговарао национални Илирски покрет, којег је предводио Људевит Гај у 19. вијеку.
Према аутохтоном моделу, домовина Словена била је на подручју бивше Југославије, а они су се ширили ка сјеверу и западу, а не обрнуто, што је „потпуно неодрживо”. Ревизија теорије, коју је развио Иван Мужић 1989, тврди да се сеоба Словена са сјевера догодила, али да је стварни број словенских досељеника био мали и да је аутохтони етнички супстрат преовладао у формирању Хрвата, али то противрјечи и не одговара на питање о присуство преовлађујућег словенског језика, друштвени и језичку ситуацију која је формирала предсловенско становништво је тешко реконструисати, посебно ако се прихвати теорија да је аутохтоно становништво било преовлађујуће у вријеме доласка Словена, али да је прихватило језик и културу словенских досељеника који су били у мањини. Претпоставке да су Илири били етнолингвистички хомоген ентитет одбачене су у 20. вијеку, а према научницима који подржавају хипотезу о словенској прапостојбини у сливу Дунава, сматра се да су нека прасловенска племена постојала чак и прије словенске сеобе у југоисточну Европу. Међутим, ова теорија је научно дискредитована и одбачена, јер садржи антисловенски став.
Конструктивистичка теорија касне сеобе „Конструктивистичку” теорију касне сеобе први пут је заступао 1977. године. Теорија је покушала да пружи комбиновани одговор на касну појаву хрватског етнонима у историјским изворима (свако тек од средине 9. вијека) и недостатак археолошких налаза из 7. и 8. вијак који би посвједочили масовну сеобу раних Словена. Иако је Маргетић касније одбацио сопствену теорију, прихватила ју је Нада Клаић, тврдећи да су Хрвати учествовали у Франачко-аварском рату под франачким вођством и да су почетком 9. вијека стигли из Карантаније у Далмацију, коју су већ насељавали други Словени. Касније је теорија утицала на идеолошку изложбу „Хрвати и Каролинзи” (2000) и стварање нове теорије о сеоби Хрвата као словенских вазала Франака крајем 8. и почетком 9. вијека током коју су изнијели , Анте Милошевић и Владимир Сокол, сваки са различитим и углавном „културно-историјским” приступима. Нпр, Анчић је видио везу у етнонимима и топонимима између Полабије и западног Балкана, као и појаву каролиншке војне опреме у 9. вијеку, а Милошевић је тврдио да су се К-типа нордијског (викиншког) поријекла из друге половине 8. вијека, појавили су се у залеђу источној Јадрана са сеобом Хрвата на југ (под каролиншким надзором). Слично аутохтоној теорији, она заступа идеју да су Словени (уједно и Хрвати) дошли као мањина међу бројнијим старосједелачким становништвом без већег дисконтинуитета (осим Сокола који је био отворен за масовну сеобу Хрвата).До 2018, основна парадигма изложбе из 2000. успјела је да преобликује постјугословенску научну перцепцију о византијском и каролиншком утицају на западном Балкану (дајући већи значај овом другом), али није упио да постигне национални и међународни успјех међу научницима који нису учествовали у изложби о дискусији о поријеклу и сеоби Хрвата.