Клариса Харлоу Бартон (Оксфорд, 25. децембар 1821 — Глен Еко, 12. април 1912) била је америчка медицинска сестра и оснивачица Америчког Црвеног крста. Током Америчког грађанског рата радила је као болничка медицинска сестра, а била је и учитељица и службеница у заводу за патенте. Будући да у то време формално образовање за медицинске сестре није било широко доступно, своје знање је стекла самосталним учењем. Истакла се хуманитарним радом и залагањем за грађанска права у периоду када жене још увек нису имале бирачко право. Године 1973. уврштена је у Националну кућу славних жена.
Рани живот Клариса Харлоу Бартон рођена је 25. децембра 1821. године у Оксфорду, Масачусетс, малој пољопривредној заједници. Име је добила по насловном лику из романа Clarissa Самјуела Ричардсона. Њен отац, капетан Стивен Бартон, био је члан локалне милиције и градски већник, који је утицао на ћеркино родољубље и хуманитарни дух. Служио је под командом генерала Ентонија Вејна током насилног протеривања домородачких народа са северозапада. Такође је био заговорник прогресивних идеја у региону Оксфорда. Њена мајка била је Сара Стоун Бартон.
Године 1825, када је имала три године, Бартон је почела да похађа школу заједно са својим братом Стивеном, где је показала изузетне способности у читању и правопису. Током школовања се зближила са Ненси Фитс, својом једином другарицом из детињства, јер је у младости била изразито стидљива.
Од 1832. године, са десет година, Бартон је две године неговала свог брата Дејвида, који је задобио тешку повреду главе након пада са крова амбара. Током његове неге, научила је да даје лекове и примењује тадашње медицинске праксе, укључујући пуштање крви пијавицама. Дејвид се касније у потпуности опоравио.
Родитељи су покушали да је охрабре да буде друштвенија тако што су је уписали у Високу школу пуковника Стоуна, али је она постала још повученија и депресивна, због чега је престала да једе. Вратили су је кући како би повратила здравље.
По повратку, њена породица се преселила како би помогла удовици њеног рођака, која је након супругове смрти остала сама са четворо деце и имањем. Бартон је помагала у одржавању и поправци куће у којој је њена породица требало да живи. Када су радови завршени, осетила је забринутост да не постане терет породици. Да би избегла осећај беспослености, почела је да проводи време са својим мушким рођацима, учествујући у њиховим активностима, попут јахања. Након што се повредила, њена мајка је одлучила да је усмери ка традиционално женским вештинама, позвавши једну рођаку да јој помогне у томе.
Да би је подстакли да превазиђе стидљивост, родитељи су је убедили да постане учитељица. Школовала се на Клинтон либералном институту у Клинтону, Њујорк. Прву учитељску лиценцу стекла је 1839. године, са 17 година. Водила је успешну кампању за реорганизацију школских округа, што је омогућило деци радника да стекну образовање.
Рана каријера Бартон је 1838. године постала учитељица и наредних једанаест година предавала у школама у и око Оксфорда, Масачусетс. Била је успешна у свом послу, посебно у раду са дечацима, јер је у детињству уживала у друштву својих рођака и браће, што јој је помогло да их лакше разуме и дисциплинује.
Након смрти своје мајке 1851. године, породични дом је затворен, а Бартон је одлучила да настави образовање, фокусирајући се на писање и језике на Клинтон либералном институту у Њујорку. Тамо је стекла бројна пријатељства која су јој проширила видике о друштвеним питањима тог времена. Директор института препознао је њене изузетне способности и ценио њен рад, а њихово пријатељство је касније прерасло у романтичну везу. Као писац, Бартон је користила јасан и прецизан језик, а њени радови су служили као користан извор информација за локалне државне званичнике.
Док је предавала у Хајтстауну, сазнала је да у суседном граду Бордентауну нема јавних школа. Године 1852. добила је уговор да оснује прву бесплатну школу у Њу Џерзију. Школа је постигла велики успех, а након годину дана запослила је још једну учитељицу како би заједно подучавале преко 600 ученика. Обе су годишње зарађивале по 250 долара. Овај успех подстакао је град да уложи скоро 4.000 долара у изградњу нове школске зграде. Међутим, по завршетку изградње, школски одбор је на место директора поставио мушкарца, сматрајући да жена није прикладна за вођење тако велике установе. Бартон је деградирана на позицију „женског помоћника“ и радила је у тешким условима све док није доживела нервни слом и здравствене проблеме, након чега је поднела оставку.
Године 1855. преселила се у Вашингтон, где је почела да ради као службеник у Заводу за патенте Сједињених Америчких Држава. Била је прва жена која је добила значајно чиновничко место у федералној влади, уз плату једнаку мушким колегама. Три године била је изложена злостављању и клеветама од стране мушких службеника. Под политичким притиском против запошљавања жена у владиним институцијама, њена позиција је сведена на кописту, а 1858. године, током администрације Џејмса Бјукенана, отпуштена је због својих републиканских ставова, названих „црначки републиканизам“.
Након избора Абрахама Линколна, проведавши три године код рођака и пријатеља у Масачусетсу, вратила се у Завод за патенте у јесен 1860. године, сада као привремени кописта, у нади да ће тиме отворити пут већем броју жена у државној служби.
Амерички грађански рат 19. априла 1861. године, побуна у Балтимору довела је до првог проливања крви у Америчком грађанском рату. Жртве, припадници 6. Масачусетске милиције, пребачене су након насиља у недовршену зграду Капитола у Вашингтону, где је Бартон у то време живела. Желећи да помогне својој земљи, Бартон је похитала на железничку станицу како би дочекала повређене војнике и бринула се о четрдесеторо њих. Многи су били рањени, гладни и без икаквих залиха, осим оних које су носили са собом. Бартон је лично донела медицински материјал и неопходне намирнице како би им помогла.
Брзо их је препознала, јер је са некима од њих одрастала, а неке је чак и подучавала. Заједно са неколико жена, пружала је неопходну помоћ болесним и рањеним војницима, доносећи им одећу, храну и медицински материјал. Током тог периода, научила је како да складишти и дистрибуира медицинске залихе, као и како да пружи емоционалну подршку војницима, одржавајући њихов морал. Читала им је књиге, писала писма њиховим породицама, разговарала са њима и пружала им утеху.
Бартон је препознала своју улогу у војној служби и започела своју мисију прикупљања медицинских залиха за војнике Уније. Пре него што је добила дозволу да директно дистрибуира залихе на бојном пољу, користила је сопствени дом као складиште и, уз помоћ неколико пријатеља, делила потребне материјале почетком 1862. године, упркос противљењу у Ратном одсеку и међу војним хирурзима.
Друштво женске помоћи (Ladies' Aid Society) слало је завоје, храну и одећу, који су касније дистрибуирани током рата. У августу 1862. године, Бартон је коначно добила дозволу од интенданта Данијела Ракера да ради на првој линији фронта. Њен рад подржали су многи који су веровали у њену мисију, а најзначајнији међу њеним заштитницима био је сенатор Хенри Вилсон из Масачусетса. мини|244x244п|Споменик Клари Бартон на националном бојном пољу Ентитам, са црвеним крстом направљеним од цигле из куће у којој је рођена. Након прве битке код Бул Рана, Бартон је објавила оглас у новинама у Масачусетсу тражећи донације, а одговор јавности био је изузетно велик. Примила је огромну количину залиха, које је потом распоређивала по терену. Радила је на чишћењу пољских болница, превијању рањеника и припреми хране за војнике у близини неколико битака, укључујући битку на планини Сидар, другу битку код Бул Рана, битку код Ентитама и битку код Фредериксбурга.
Бартон је пружала помоћ и војницима Уније и заробљеним војницима Конфедерације. Ипак, залихе нису увек биле доступне. Током битке код Ентитама, морала је да користи кукурузне љуске као завоје због недостатка медицинског материјала. Њена одлучност да остане уз војнике и помаже им била је непоколебљива. Касније је изјавила: „Остаћу овде све док било ко остане и радићу шта год буде потребно. Можда ћу морати да се суочим са опасношћу, али никада нећу осетити страх. Док наши војници могу да стоје и боре се, ја могу да стојим, храним их и негујем.“
У априлу 1863. године, Бартон је пратила свог брата Дејвида у Порт Ројал у Јужној Каролини, након што је он именован за интенданта у Морнарици Уније. Тамо је остала до почетка 1864. године. Док је боравила у Јужној Каролини, спријатељила се са истакнутом аболиционисткињом и феминисткињом Франсис Дејна Баркер Гејџ, која је радила на образовању бивших робова (Порт Ројал експеримент).
Бартон је такође постала блиска са енглеском глумицом Џин Маргарет Дејвенпорт, која је живела у том подручју са својим супругом, генералом Уније Фредериком В. Лендером. Бартон је пружала медицинску помоћ војницима афроамеричког 54. Масачусетског пука након њиховог напада на Форт Вагнер. Такође је отпутовала на острво Морис како би неговала војнике Уније, а пратила ју је црнкиња по имену Бетси, која је радила под њеним надзором.
Њен рад на острву Морис прекинут је након што јој је генерал Квинси Адамс Гилмор неочекивано наредио да евакуише своју станицу, што је довело до сукоба између њих двоје. У Порт Ројалу, Бартон је упознала официра Уније, пуковника Џона Џ. Елвела. Историчар Стивен Б. Оутс тврди да су Бартон и Елвел били у романтичној и интимној вези.
Године 1864. Унијски генерал Бенџамин Батлер именовао је Клару Бартон за „главну госпођу“ болница на фронту Армије Џејмса. Један од најстрашнијих тренутака које је доживела био је када је метак пробио рукав њене хаљине, али је за длаку промашио њу и убио војника којем је пружала помоћ.
Бартон је стекла надимак „Флоренс Најтингејл Америке“ због своје пожртвованости у збрињавању рањеника. Позната је и као „Анђео бојног поља“, назив који је добила након што је помогла исцрпљеном хирургу на дужности након битке код планине Сидар у Северној Вирџинији у августу 1862. године. Поноћним доласком у пољску болницу са великом количином залиха, спасила је многе тешко рањене војнике. Овај надимак заслужила је и својом континуираном подршком војницима на бројним бојиштима, укључујући Ферфакс станицу, Шантији, Харперс Фери, Саут Маунтин, Ентитам, Фредериксбург, Чарлстон, Петерсбург и Колд Харбор.
Послератни период После завршетка Америчког грађанског рата, Клара Бартон открила је да хиљаде писама упућених ратном министарству, у којима су родбина и пријатељи трагали за несталим војницима, нису добила одговор јер су ти војници били сахрањени у небележеним гробовима. Многи војници били су означени као „нестали“. Подстакнута овим открићем, Бартон је контактирала председника Линколна и затражила дозволу да званично одговори на неодговорена питања. Дозвола је дата и тако је започела акција под називом „Трагање за несталим људима“.
Након рата, Бартон је отворила Канцеларију за нестале војнике у Вашингтону. Канцеларија је имала задатак да пронађе или идентификује војнике који су погинули или нестали у акцији. Бартон и њени помоћници написали су 41.855 одговора на упите и помогли у проналажењу више од 22.000 несталих војника. Током лета 1865. године, Бартон је помогла у проналажењу, идентификацији и правилном сахрањивању 13.000 особа које су умрле у логору за ратне заробљенике у Андерсонвилу, на југу Џорџије, који је био конфедерални логор. Она је наставила овај посао наредне четири године, сахрањујући 20.000 више унијонских војника и означавајући њихове гробове. Конгрес је на крају одобрио 15.000 долара за овај пројекат.
Амерички Црвени крст мини|253x253п|Клара Бартон око 1866. године