Исламска архитектура обухвата архитектонске стилове зграда повезаних са исламом. Обухвата и секуларне и религиозне стилове од ране историје ислама до данас. Исламски свет обухвата широко географско подручје које се историјски креће од западне Африке и Европе до источне Азије. Одређене сличности деле исламски архитектонски стилови у свим овим регионима, али су током времена различити региони развили сопствене стилове према локалним материјалима и техникама, локалним династијама и покровитељима, различитим регионалним центрима уметничке продукције, а понекад и различитим верским опредељењима.
На рану исламску архитектуру утицала је римска, византијска, иранска и месопотамска архитектура и све друге земље које су освојене током раних муслиманских освајања у седмом и осмом веку.: "As the Arabs did not have an architectural tradition suited to the needs of a great empire, they adopted the building methods of the defeated Sassanian and Byzantine empires. Because they ruled from Syria, Byzantine influence was stronger, although Sassanian elements became increasingly important.": "Thus, it is increasingly being recognized that the mutual Roman–Byzantine architectural heritage of the Mediterranean, which had played an important role in the formation of early Islamic art, continued to mediate the shared histories of European and Islamic art long after the medieval period." Даље на истоку, било је утицаја кинеске и индијске архитектуре, док се ислам ширио на јужну и југоисточну Азију. Касније су развијене изразите карактеристике у виду грађевина и у декорацији површина исламском калиграфијом, арабескама и геометријским мотивима. Измишљени су нови архитектонски елементи као што су минарети, мукарне и вишекрилни лукови Уобичајени или важни типови зграда у исламској архитектури укључују џамије, медресе, гробнице, палате, хамама (јавна купатила), суфијске хоспиције (нпр. текије или завије), фонтане и себиље, комерцијалне зграде (нпр. караван-сараји и базари) и војне утврде.
Рана историја (до 10. века)
Порекло мини| Пророкова џамија, која стоји на месту прве Мухамедове џамије у Медини. Данашња зграда је резултат многих реконструкција и проширења све до савременог доба.|200x200п Исламска ера је почела формирањем ислама под Мухамедовим вођством у Арабији током раног 7. века. Прва џамија је била грађевина коју је Мухамед саградио у Медини 622. године, одмах након његове хиџре (сеобе) из Меке, што одговара месту данашње Пророкове џамије (al-Masjid an-Nabawi). Обично се описује као његова кућа, али је можда од почетка била осмишљена да служи као центар заједнице. Састојала се од једноставне дворишне конструкције зидане непеченом циглом, правоугаоног, скоро квадратног тлоцрта, димензија око 53 пута 56 метара. На северној страни дворишта, у правцу молитве ( кибла ), који је у почетку био према Јерусалиму, стајао је засјењени тријем ослоњен на стабла палми. Када је кибла 624. године окренута ка Меки, на јужној страни је додан сличан портик, окренут према граду. Мухамед и његова породица живели су у одвојеним просторијама које су биле припојене џамији, а сам Мухамед је сахрањен у једној од ових просторија након своје смрти 632. У остатку 7. века и у 8. веку џамија је више пута проширена тако да укључује велику молитвену салу са равним кровом подржану стубовима (хипостилна сала), са централним двориштем. Објекат је постао један од главних модела за ране џамије изграђене на другим местима. Научници се углавном слажу да је, осим Мухамедове џамије/куће, архитектура Арапског полуострва изгледа имала само ограничену улогу у формулисању касније исламске архитектуре.
Пре почетка арапско-муслиманских освајања у 7. веку, две главне силе на Блиском истоку и у источном медитеранском свету биле су Византијско (Источноримско) царство и Сасанидско царство. Обе империје су неговале своје главне архитектонске традиције. На границама између ова два царства – у пустињским и степским регионима Сирије, Палестине, Месопотамије и северне Арабије – биле су две арапске племенске државе клијенти: Лакхмиди, који су били клијенти Сасанијана и имали су главни град у Ал-Хири (у данашњи Ирак) и Гасанида, који су били клијенти Византинаца и штитили су њихове источне границе Ове две арапске династије биле су значајни заштитници архитектуре у својим регионима. Њихова архитектура није добро проучена због оскудице препознатљивих остатака данас, али су позајмили и прилагодили архитектуру својих византијских и сасанидских сузерена. Неке од њихових грађевина су познате из археолошких налаза или историјских текстова, као што су Лакхмидске палате Хаварнак и Ал-Садир у ал-Хири, Гасанидска црква са мозаичким украсима у Нитилу (близу Мадабе ) и Гасанидска сала за публику уграђена у каснију сеоску резиденцију Омајада у Русафи. Култура и архитектура Лакхмида и Гасанида су вероватно одиграли накнадну улогу у преношењу и филтрирању архитектонских традиција сасанидског и византијског/римског света каснијим арапским исламским династијама које су успоставиле своје политичке центре у истим регионима.Yāsamīn Zahrān. (2009). The Lakhmids of Hira: Sons of the Water of Heaven. Stacey International.
Када су се рана арапско-муслиманска освајања проширила са Арапског полуострва у 7. веку и напредовала широм Блиског истока и северне Африке, на освојеним територијама су основани нови гарнизонски градови, као што су Фустат у Египту и Куфа у данашњем Ираку. Централне саборне џамије ових градова грађене су у хипостилском формату. У другим градовима, посебно у Сирији, нове џамије су основане претварањем или заузимањем делова постојећих цркава у постојећим градовима, као на пример у Дамаску и Хами. Ове ране џамије нису имале мунаре, иако су мала склоништа можда била изграђена на крововима како би заштитили мујезина док је езан.
Омајадско и Абасидско доба мини| Део фасаде Мшата из доба Омајада, сада у Музеју Пергамона у Берлину, из палате у близини Амана Омајадски калифат (661–750) комбиновао је елементе византијске и сасанидске архитектуре, али је архитектура Омајада увела нове комбинације ових стилова. Поновна употреба елемената класичне римске и византијске уметности је и даље била очигледна јер је политичка моћ и покровитељство били усредсређени у Сирији, бившој римској/византијској провинцији. Чини се да су неке бивше структуре Гасанида поново коришћене и модификоване током овог периода. Међутим, дошло је до значајне количине експериментисања пошто су Омајадски покровитељи регрутовали занатлије из целог царства, а архитектама је било дозвољено, или чак подстицано, да мешају елементе из различитих уметничких традиција и да занемаре традиционалне конвенције и ограничења. Делимично као резултат тога, Омајадска архитектура се одликује обимом и разноврсношћу украса, укључујући мозаике, зидно сликарство, скулптуру и резбарене рељефе. Док су фигуралне сцене биле нарочито присутне у споменицима као што је Кусаир 'Амра, нефигурални украси и апстрактније сцене постали су веома популарни, посебно у религиозној архитектури.
Омајади су први додали михраб дизајну џамије. Први михраб се наводно појавио у Мухамедовој џамији у Медини када ју је обновио ал-Валид И 707. године. Чини се да је представљало место на коме је Посланик стајао док је водио молитву. Ово је скоро одмах постало стандардна карактеристика свих џамија. У хипостилним џамијама Омајади су такође увели традицију да „наос” или пролаз испред михраба буду шири од осталих, деле просторију за молитву дуж њене централне осе. Неколико великих раних споменика исламске архитектуре изграђених под Омајада укључују Куполу на стени у Јерусалиму (градитеља калифа Абд ел Малик) и Велику џамију у Дамаску (саградио је ал Валид I). Џамију Ел Акса на Харам ал-Шарифу у Јерусалиму, коју је такође обновио ал Валид I, заменивши ранију једноставну структуру изграђену око 670. И џамија ал-Акса и Велика џамија у Дамаску имале су хипостилну дворану и куполу изнад простора испред михраба, и обе су биле утицајне на дизајн каснијих џамија на другим местима. Један број палата из овог периода је такође делимично опстао или је откопан од стране археолога у модерно доба. Потковичасти лук се први пут појављује у архитектури Омајада, да би касније еволуирао до свог најнапреднијег облика у Ал Андалузу (Иберијско полуострво). мини|Зидови и минарет Велике џамије у Самари коју су изградили Абасиди у 9. веку На абасидску архитектуру Абасидског калифата (750–1513) посебно је утицала сасанидска архитектура, која је садржала елементе присутне још од древне Месопотамије. Запажени су и други утицаји попут древне согдијске архитектуре у централној Азији. Ово је делимично био резултат померања политичког центра калифата даље на исток у нови главни град Багдад, у данашњем Ираку. Карактеристике из периода касног Омајада, као што су сводови, резбарене штукатуре и осликана зидна декорација, настављене су и разрађене у периоду Абасида. Све абасидске џамије су пратиле план дворишта са хипостилним халама. Најранија је џамија коју је калиф ел Мансур саградио у Багдаду (од када је уништена). Док је порекло минарета неизвесно, верује се да су се први прави минарети појавили у овом периоду. Неколико абасидских џамија изграђених почетком деветог века имале су торњеве мунаре које су стајале на северним крајевима зграде, наспрам централног михраба. Међу најпознатијим од њих је минарет Малвиа, самостална кула са "спиралном" формом изграђена за Велику џамију у Самари.
Рани регионални стилови мини|Подручје михраба и максуре Велике џамије у Кордоби, коју је џамији додао ел Хакам IIкрајем 10. века Након збацивања Омајадског калифата 750. године од стране Абасида, нова грана династије Омајада успела је да преузме контролу над Ал-Андалусом 756. године, стварајући Кордобски емират и достигавши врхунац своје моћи током калифата у Кордоби у 10. век. Велика џамија у Кордоби, изграђена 785–786, означава најранији велики споменик маурске архитектуре на Иберијском полуострву (Ал-Андалус). Овај стил архитектуре успостављен у Ал-Андалусу такође је у великој мери делио са архитектуром западне северне Африке (Магреб), из које ће касније настати империје у региону и допринети његовој уметничкој еволуцији. Оригинална Велика џамија у Кордоби била је позната по својој јединственој хипостилној дворани са низовима двослојних двобојних лукова, који су се понављали и одржавали у каснијим проширењима зграде. Џамија је више пута проширена, са проширењем ел Хакама II (р. 961–976) уводећи важне естетске иновације као што су испреплетени лукови и ребрасте куполе, које су имитиране и разрађене у каснијим споменицима у региону. Изградњом Мадинат ел Захра, нове престонице и монументалног града-палате у 10. веку, створен је и важан комплекс краљевске архитектуре и покровитељства. Мањи споменици, као што су рани облик џамије Каравиииин у Фезу (данашњи Мароко) и џамија Баб ел Мардум у Толеду, показују распрострањеност истих стилских елемената широм региона.
Након свог почетног врхунца моћи, Абасидски калифат се у 9. веку делимично поделио на регионалне државе које су биле формално послушне калифима у Багдаду, али су биле де фацто независне. Аглабиди у Ифрикији (отприлике данашњи Тунис) били су и сами значајни покровитељи архитектуре, одговорни за обнову и Велике џамије у Каируану (коју је првобитно основао Укба ибн Нафи 670. године) и џамије Заитуна у Тунису у већини њихових садашњих облика, као и за изградњу бројних других објеката у региону. У Египту је Ахмад ибн Тулун успоставио краткотрајну династију, Тулуниде, и себи изградио нову престоницу и нову џамију, познату као Ибн Тулун џамија, која је била завршена 879. Био је под јаким утицајем абасидске архитектуре у Самари и остаје један од најистакнутијих и најбоље очуваних примера архитектуре из 9. века из Абасидског калифата. мини|Баб ел Футух капију коју је изградио Фатимид вазир Бадр ел Џамали