мини|Мапа Пољске 1757, Тобијас Мајер Најважнија појава која се одиграла у земљама Пољске у раном средњем веку, као и у другим деловима средње Европе, био је долазак и трајно насељавање западнословенских или лехитских народа. Словенске миграције на просторе савремене Пољске почеле су у другој половини 5. века нове ере, око пола века након што су ове територије напустила германска племена бежећи од Хуна. Први таласи надолазећих Словена населили су се у близини горњег тока Висле и на другим местима у земљама данашње југоисточне Пољске и јужне Мазовије. Долазећи са истока, из горњег и средњег региона реке Дњепар,For genetic evidence see Krzysztof Rębała et al. досељеници су првенствено долазили из западног огранка раних Словена познатих као Склавени,Byzantine historian Jordanes, Getica а од њиховог доласка класификовани су као Западни Словени и Лехити, који су најближи преци Пољака.

Одатле се ново становништво распршило на север и запад током 6. века. Словени су живели од узгоја усева и углавном су се бавили земљорадњом, али су се бавили и ловом и сакупљањем јестивих биљака и животиња из дивљине. Сеобе су се дешавале када су се дешавале дестабилизујуће инвазије таласа људи и војски са истока, као што су Хуни, Авари и Мађари, на источну и средњу Европу. Ово кретање словенских народа према западу делимично је олакшано претходним исељавањем германских народа ка сигурнијим областима западне и јужне Европе. Досељени Словени су формирали разне мале племенске организације почев од 8. века, од којих су се неке касније удружиле у веће, државне. Почев од 7. века, ове племенске јединице су изградиле многе утврђене објекте са земљаним и дрвеним зидовима и насипима. Неки од њих су били развијени и насељени, други су имали веома велику празну површину унутар зидина.

До 9. века, Западни Словени су населили балтичку обалу у Померанији, која се касније развила у трговачку и војну силу. Дуж обале су се налазили остаци скандинавских насеља. Најважније од њих је вероватно било трговачко насеље и поморска лука Трусо,Truso by Marek Jagodziński of the Archeological-Historical Museum in Elbląg, from Pradzieje.pl web site која се налазила у Пруској. Сама Пруска је била релативно незахваћена словенским миграцијама и остала је насељена балтичким старим Прусима. У исто време, племе Вислана са седиштем у Кракову и околини, контролисало је велико подручје на југу, које су развили и утврдили са многим упориштима.

Током 10. века, лехитски западни Пољани (Polanie, „људи отворених поља“) су се показали од одлучујућег историјског значаја. Првобитно смештени у централној пољској низији око Гиеча, Познања и Гњезна, Пољани су прошли кроз период убрзане изградње утврђених насеља и територијалног ширења почев од прве половине 10. века. Под војводом Мјешком I из династије Пјаста, проширена пољска територија је преобраћена у хришћанство 966. године, што се генерално сматра рођењем пољске државе. Савремени називи царства, „држава Мјешко“ или „држава Гњезно“, убрзо су одбачени у корист „Пољске“, што је превод племенског имена Пољана. Династија Пјаста ће наставити да влада Пољском до касног 14. века.

Порекло словенских народа

Словенски почеци Пољске Порекло словенских народа, који су на пољске земље стигли почетком средњег века као представници прашке културе, сежу до кијевске културе, која се формирала почетком 3. века нове ере и генетски је изведена из пост-зарубинског културног хоризонта и сама је била једна од каснијих пост-зарубинских културних група. Такав етногенетски однос је очигледан између великог становништва кијевске културе и раних (6.–7. век) словенских насеља у базенима Одре и Висле, са прекидом између ових словенских насеља и старијих локалних култура у истом региону, који су престали да постоје, почев од 400–450. године нове ере.

Зарубинска култура десно|мини|275x275пиксел| Средње и источноевропске културе око 100 н.е. Зарубинска култура је приказана како се шири у пост-зарубински хоризонт (црвено), област где се сматра да су се формирали прото-словенски народи. Круг зарубинске културе, који је постојао отприлике од 200. п. н. е. до 150. године н.е, простирао се дуж средњег и горњег Дњепра и његове притоке реке Припјат, али је оставио и трагове насељавања у деловима Полесја и горњег базена реке Буг. Зарубинска култура се развила из милоградске културе у северном делу свог опсега и од локалног скитског становништва у јужнијем делу. Зарубинска култура и њени почеци били су умерено под утицајем латенске културе и цивилизацијских центара подручја Црног мора (трговина са грчким градовима је давала увозне артикле) у ранијим фазама, али не много под римским утицајем касније, а сходно томе и њен економски развој је заостајао за другим културама раног римског периода. Практикована је кремација тела, са људским остацима и погребним даровима, укључујући металне украсе, малог броја и ограничене разноликости, стављаних у јаме.

Кијевска култура Потекла из пост-зарубинских култура и често сматрана најстаријом словенском културом, кијевска култура је функционисала током каснијих римских периода (крај 2. до средине 5. века) северно од огромних територија Черњаховске културе, унутар горњег и средњег базена река Дњепар, Десне и Сејм. Археолошке културне карактеристике кијевских локалитета показују да је ова култура идентична или веома компатибилна (представља исти културни модел) са оном словенских друштава из 6. века, укључујући насеља на територији данашње Пољске. Кијевска култура је позната углавном из насеља; гробнице, укључујући јамске гробове, су малобројне и слабо опремљене. Није пронађено много металних предмета, упркос познатој аутохтоној производњи гвожђа и преради других метала, укључујући технологију премазивања емајлом. Глинене посуде израђиване су без грнчарског точка. Кијевска култура представљала је средњи ниво развоја, између култура средњоевропских и друштава шумских зона источног дела континента. Кијевска култура и сродне групе значајно су се прошириле након 375. године нове ере, када су остроготску државу,Kaczanowski, Kozłowski, p. 243 и шире говорећи черњаховску културу, уништили Хуни.Kaczanowski, Kozłowski, p. 277, 303Kaczanowski, Kozłowski p. 334 Овај процес је додатно олакшан и убрзан, укључивши у то време културе потомака Кијева, када се средином 5. века распала и сама хунска конфедерација.Kaczanowski, Kozłowski, p. 281, 302, 303, 334, 351

Писани извори Источну колевку Словена директно потврђује и писани извор. Анонимни аутор познат као космограф Равене (око 700.) именује Скитију, географску област која обухвата огромна подручја источне Европе, као место „где су генерације Склавена имале своје почетке“. Скитија, која се „далеко протеже и шири“ у источном и јужном правцу, имала је на западном крају, као што се види у време Јорданесовог писања (прва половина до средине 6. века) или раније, "Немце и реку Вислу". Јорданес Словене смешта у Скитију такође.

Алтернативна тачка гледишта Према алтернативној теорији, популарној у ранијем 20. веку и још увек заступљеној данас, средњовековне културе на подручју модерне Пољске нису резултат масовне имиграције, већ су настале из културне транзиције ранијих аутохтоних популација, које би се требале сматрати раним Словенима. Ово схватање је углавном одбачено, пре свега због периода археолошког дисконтинуитета, током кога су насеља изостала или су била ретка, као и због културолошке некомпатибилности касноантичких и раносредњовековних локалитета.

Чланак из 2011. о раним западним Словенима наводи да је прелазни период (релативне депопулације) тешко археолошки проценити. Неки верују да је касноантичка „германска“ популација напустила источну централну Европу и да је замењена Словенима који долазе са истока, други виде „германске“ групе као оне које остају и постају, или већ постоје, Словени. Садашња археологија, каже аутор, „није у стању дати задовољавајући одговор и вероватно су оба аспекта одиграла улогу“. Локални језици у региону не могу се идентификовати археолошким истраживањима, а генетска евалуација остатака кремацијских сахрана није била могућа.

Словенска диференцијација и експанзија; Прашка култура

Колочинска култура, Пенковка култура и култура Праг–Корчак Коначни процес диференцијације култура препознатих као ранословенске, колочинске културе (на територији кијевске културе), пенковске културе (Анти) и прашко-корчачке културе, одвија се крајем 4. и 5. века наше ере. Иза хоризонта пост-Зарубинаца, рани Словени који су се ширили су заузели већи део територија Черњаховске културе и културе Дачанских Карпатских Тумула. Како нису сви ранији становници из тих култура напустили ово подручје, вероватно су унели неке елементе у словенске културе.

Прашка култура се развила у западном делу словенске експанзије у сливовима средњег Дњепра, Припјата и горњег Дњестра до Карпата и у југоисточној Пољској, односно у базену горње и средње Висле. Ова култура је била одговорна за највећи део раста у 6. и 7. веку, а до тада је обухватала и слив средњег Дунава и средње Лабе. Прашка култура врло вероватно одговара Склавенима о којима говори Јорданес, чију област је описао као да се простире на запад до извора Висле. Људи пенковске културе насељавали су југоисточни део, од Северског Доњеца до доњег Дунава (укључујући и регион где су били Анти, а колочинска култура се налазила северно од источније области пенковске културе (слив Горњег Дњепра и Десне). Корчак тип означава источни део прашко-корчачке културе, који је био нешто мање директно зависан од матичне кијевске културе него њене две сестринске културе због своје западне експанзије. Словенска насеља из раног 6. века покривала су површину три пута већу од Кијевског културног региона стотинак година раније.Kaczanowski, Kozłowski, p. 327, 334, 351

Рана насеља, привреда и сахрањивања у Пољској десно|мини|300x300пиксел| Словенске археолошке културе око 700. н.е. У Пољској, најранија археолошка налазишта која се сматрају словенским обухватају ограничен број насеља из 6. века и неколико изолованих гробница. Материјал који је тамо прикупљен састоји се углавном од једноставне, ручно обликоване керамике, типичне за читав ранословенски простор. На основу различитих варијанти ових основних глинених посуда и ретких украса издвајају се три културе.Kaczanowski, Kozłowski, p. 333, 334 Највеће од најранијих словенских насеља (прашке културе) у Пољској које је подвргнуто систематским истраживањима налази се у Бахоржу, округ Жешов, и датира из друге половине 5. до 7. века. Састојало се од 12 скоро квадратних, делимично укопаних кућа, свака површине од 6,2 до 19,8 (у просеку 14,0) квадратних метара. У углу је обично била постављена камена пећ, што је типично за словенске куће тог периода, али се срећу и глинене пећи и централно лоцирана огњишта. У околини је откривено и 45 новијих кућа другачијег типа од 7./8. до 9./10. века.The web site of the Institute of Archeology, Jagiellonian University – BachórzU źródeł Polski, p. 124, Michał Parczewski