мини|десно|250п|Европа и бик (прерушени Зевс)Берлин, Verlag von Neufeld & Henius, 1902 Европа (антгрч. -{Εὐρώπη [Eurốpê]}- — Европа), према Хомеровој Илијади. xiv. 321—22., кћи Феника и Перимеде, али према општем предању које је заступљено код Аполодора,Apollod. iii. 1. § 1 Мосха,Mosch. ii. 7—8 Херодота,Herod, iv. 147. Паусаније,Paus. vii. 4. § 1, ix. 19. § 1. Овидија. ii. 839. и других,Упор. -{Smith's Dict. of Gr. & Rom. Biog. & Myth. (Europa), pp. 108.}- она је кћи феничанског краља Агенора и Телефасе, коју је Зевс, прерушен у у бика, пренео на својим леђима из Феникије на Крит. Хомер. 251. и ХеродотHerod, iv. 45. наводе да је по овој митској феничанској принцези континент Европа добила своје име. Хесиод. 357. и Пиндар. iv. 46. спомињу још две митске личности истог имена, а код ПаусанијеPaus. ix. 39. § 4—5. се оно јавља и као надимак Деметре, дојиље Трофонијеве.

Етимологија

Карл Фридрих Кристијан Хек (; 1794—1877), немачки аристократа и класични филолог, полази од етимологије речи εὐρύωψ /евриопс/, у његово време неразјашњене, настојећи тиме да образложи своју тврдњу по којој Европино име подсећа на месец у пуној фази, који је симболички представљен на новцу у виду девојкиног пуначког лице. Уз то, исти подсећа на »далекосјајну« Телефасу, мајку дотичне, као и на супругу њеног сина Миноја, Пасифају, чије име у преводу значи „она која све обасјава“. Како истиче Хек, ова наведена имена јасно указују на нешто што има везе са лунарним или звезданим, а сама Европа се у свом завичају (Феникији) јавља, као и на Криту, у улози лунарног божанства. Уосталом, како исти тврди, није искључена ни та могућност да је култ феничке богиње месеца приспео на Крит посредством феничких колониста.. i.

Према Џејкобу Брајанту (; 1715—1804), истакнутом енглеском митографу, Европино име је, слично Канопином (Κανοπη /Канопи/), Канофидином (Κανοφις /Канофис/) и Кнуфидином (Κνουφις /Кнуфис/), изведено из Ευρ-Οπη /Еур-Опи/ што има за значење «соларну змију». С овим се слаже и Џорџ Стенли Фабер (; 1773—1854), енглески теолог, који истиче да је данашњи континент Европа добио своје име управо по култу тог божанства.. i.

Руски историчар и библиста, Игор Романович Тантлевски () тврди да Европино име по свој прилици потиче од западносемитске (феничке) речи ‘-{rb}-, што значи «залазак (сунца)», односно «вече», «запад», «мрак», тј. она страна света где залази сунце; док име њеног брата Кадма вероватно потиче од феничког qadm}-, «древни» или «исток»/«источни».-{И. Р. Тантлевский, История,

Како преноси Алексеј Фјодорович Лосев (; 1893—1988), руски филозоф и филолог, Европино име на грчком значи или «крупноока» (у маниру хомеровског — «совоока», «волоока» итд.), или «далекогласна», «она која се чује надалеко». Уз то, како наводи исти, оно се јавља као женски корелат мушког божанства — Зевса Далекогласног, којег су призивали разни хомеровски јунаци, пре свега Одисеј и Телемах, и који је нарочито био везан за Епир.А. Ф. Лосев, Мифология,

Митологија

Мит о Европи је добро познат, пре свега захваљујући томе што су многи извори, како писани, тако и материјални, сачувани, а напослетку и проучени залагањем појединих научника. Како оцењује Јоанис Николаос Своронос (; 1863—1922), истакнути грчки нумизматичар и археолог, међу њима су се посебно истакли следећи: Ото Јан (; 1813—1869), немачки археолог и филолог; Лудолф Едуард Штефани (; 1816—1887), немачки класични археолог и Јоханес Адолф Овербек (; 1826—1895), немачки археолог и историчар уметности.Rev. belge, 1894, 113 sq.

Као што је већ напоменуто, Европа се спорадично помиње у Илијади као ћерка »надалеко чувеног« Феника. Потом се јавља у делима Хесиода, Еумела из Коринта, појединих лиричара и логографа, који су се на њу нарочито осврнули. Код ових каснијих писаца и песника, сачувана је традиција према којој је Европа представљена као кћи Агенора, представника власти из Сидона, метрополе свих древних колонија основаних залагањем Феничана и њима сродних народа. Почев од Хесиода, Европа се сматра за матер не само Миноја и Радаманта, већ и Сарпедона, митског хероја-оснивача Ликије. Представа девојке на бику, која се заснива на једној старој култној слици из Сидона, атестирана је на представама феничанских кованица, а описана је и у предањима истих.. ii.

Мит о отмици

Угледавши лепу краљеву кћи док је ова у друштву својих другарица брала цвеће на обали сидонској или тирској, Зевса је обузела страсна љубав за њом. Не би ли јој пришао, дао се прерушити у браонкасто-плавушкастог (или сјајнобелог) бика, рогова закривљених у облику полумесеца. Тако прерушен, Зевс је понизно пришао девојчици, спустивши се пред њом на колена, притом је гледајући кротко, умиљатим очима. То је Европу, најлепшу и најразузданију од свих присутних, толико очарало, да се усудила попети на његова леђа. Док се успињала молила је другарице да ураде исто. Међутим, тек што је села, бик је стао на ноге, појурио у море и ускочио у таласе. Тамо му је притекао брат, Посејдон, равнајући таласе пред њим и његовим пленом, док су их Тритони и Нереиде, штавише и Афродита, путем пратили. Престрашена и поколебана девојчица гласно је стала јадиковати, држећи се једном руком за рогове а другом придржавајући хаљину да јој се не покваси. Али Зевс ју је успео утешити и однети на Крит. Тамо ју је похађао на обали реке Летеј (Ληθαῖος /Летајос/, данас Ξηροπόταμος /Ксиропотамос/), или код једног извора близу Гортина, под једним платаном који је запамћен по вечно зеленом лишћу; према Лукијану са Самосате,. xv, 3. Зевс је одвео Европу у Диктејску пећину.Roscher's Lexicon Mythol. (Europa), S. 1409-18.

Објашњење мита

Још је у старом веку примећен је покушај да се протумачити и објаснити мит о Европи.Roscher's Lexicon Mythol. (Europa), S. 1416-17. Тако нпр. Херодот преноси једно персијско предање према којем су неки Хелени са Крита у знак одмазде, због отмице аргивске принцезе Ије, отели кћерку тирског краља, Европу.Herod, i. 2. Општем веровању по којем је Европу преко мора пренео бик на својим леђима супротставља се Палефат, наводећи да по његовом мишљењу нити бик нити коњ могу да пређу толико водено пространство, додавши уз то да се ни девојка не би успела на леђа дивљег бика. Да је Зевс хтео, наставља он, да се Европа пребаци на Крит, засигурно би нашао бољи начин. Према његовој верзији, збило се то да је један човек из Кнососа по имену Ταῦρος /Таурос/, који је заратио с Тиром, задобио као ратни плен краљеву кћер, Европу, и поприличан број девојака, тако да се међу ондашњим житељима причало како је Бик (Таурос) отишао с Европом, краљевом кћерком. На основу тога је, како тврди Палефат, обликован мит о Европиној отмици. Сличног еухемеристичног гледишта су и Јован Малала, i, 34. Јован Антиохијски,Ioann. Ant. vi, 15 Евстатије Солунски 35 и браћа Цецес. (Јован и Исак).

Култ

Офиолатреја

Како наводи Џон Батерст Дин (; 1797—1887), енглески парох и антиквар, било да је Брајант праву или не што се тиче етимологије Европиног имена, сасвим је извесно да је култ обожавања змије, Οφιολατρεία /Офиолатреја/, преовлађивао у Европи у најранијем периоду идолатрије. Према општем предању које асоцира на њихово офитско порекло, први житељи Европе били су потомци бића које је било пола људско а пола драконско. Од свих европских земаља, Грчка је била прва која је насељена тим живљем, премда у различитим навратима и из два правца: из Египта и Феникије. Стога се поставља питање, премда оно није од пресудног значаја у овом случају, да ли је вођа прве колоније, Кадмо, био Феничанин или Египћанин.

Самуел Бошар (; 1599—1667), француски теолог, оријенталист и географ, тврди да је Кадмо био вођа Хананаца који су избегли пред победоносним Исусом Навином,. lib. i. c. 18, 19. док је Брајант мишљења да је он у ствари Египћанин који је идентификован са Тотом.

Међутим, као што је малопре напоменуто, само име не говори много. Јер, будући да је прихваћено мишљење да је једно те исто сујеверје било присутно у обема земљама, и пошто се зна да је према Санхунијатону. lib. i. c. 10. Тот био творац феничке као и египатске змијске расе; може се прихватити и једно и друго мишљење, под претпоставком да је свако од њих у праву у линији своје аргументације. А уместо да се име Кадмо приписује појединцу, ваља у овом случају прибећи генерализацији истог. Кадмо може да се односи и на вођу Кадмонита, било да ови долазе из Египта или Феникије. Следствено томе, било би исто толико особа под тим именом колико и колонија под том деноминацијом.

Појава првих ових идолопоклоника, како наводи Дин, описана је у миту о Кадму и Европи, према којем је брат кренуо у потрагу за својом сестром коју је отео Зевс прерушен у бика. Уколико би се Европа узела за персонификацију соларне култне змије, а Кадмо за вођу обожавалаца малопре поменуте, читава прича постаје очигледна. Као што је већ споменуто, Европу је пренео Зевс на Крит где ју је потом узео за супругу Астерије. То би по Дину значило у ствари успостављање култа соларне змије који се затим сјединио са култом небеске војске: Астеријево име изведено је од грчке речи за звезду ἀστὴρ /астер/.

Што се тиче оног дела приче који се односи на бика, Дин упућује на Брајанта према чијем мишљењу то буди алузију на египатског бога Аписа чијим пророчанством је подстакнута миграција. Слични култ је био заступљен и у Сирији и управо по њему је поступао Кадмо, син Феников: у потрази са сестром ишао је за једном кравом.

Хелотије

Да је у Гортину са Крита Европа заузимала неко важније место у култу, може се разабрати преко бројних налаза али и путем аналогије. Носила је надимак Έλλωτίς /Хелотис/ или Έλλωτία /Хелотија/, који је у ранија времена коришћен као назив за сам Гортин, а светковине приређиване у њену част звале су се Хелотије. Приликом овог празника у свечаној поворци је ношен велики миртин венац од двадесет лаката у обиму (који се такође звао έλλωτίς), из чега се с правом дâ закључити да су Хелотије биле пролећне светковине. У венцу су се наводно налазиле Европине кости., S. 4. ff., S. 24. ff.

Како истиче Мартин Персон Нилсон (; 1874—1967), шведски класичар, тешко је растумачити коју је функцију Европа заправо имала, јер се осим критских Хелотија не зна за ниједан други култ приређиван у њену част. У његово време у науци су била заступљена мишљења по којима се она наизменично тумачила као богиња Месеца, или пак Земље. Посвећен јој је био један платан код Гортина на Криту., S. 95. ff. О њему је писало више античких писаца (Теофраст,. i. 15. Плиније,. xii. 11. Варон. i. 7. § 6.) посебно истичући то да му лишће не опада чак ни зими, за разлику од осталих дрвећа чији су се листови слегали свуда наоколо испод светог дрвета. Ова интересантна појава у природи довела је Грке до веровања да се испод круне овог по свему судећи светог дрвета Зевс придружио Европи, прославивши с њом „свети брак“ (ἱερὸς γάμος /Хијерос Гамос/). У његовој близини је извирао поток у којем се Европа окупала након што је извесно време провела са Зевсом. Како дознајемо од Паусаније,Pausan. ii. 38. § 2. нешто слично радила је Хера сваке године у потоку Канатосу код Аргоса, враћајући тим чином девичанство., Bd. 2, S. 445. ff...

Иконографија

Нумизматика

Важност критског новца уопште, како је уочио енглески археолог и оријенталиста Реџиналд Стјуарт Пул (; 1832—1895), огледа се у томе што он илуструје историју једне од најстаријих колевки грчке цивилизације, бацајући не мало светлости на ондашњу величину која сведочи о општој сагласности са традицијом, и исто тако открива нове чињенице које употпуњавају извештаје класичних писаца. Захваљујући њима сачувани су драгоцени подаци о критској митологији, која је обилато прожета култом обожавања природе, попут оног из блиске Аркадије, и која се састоји из чудноватих легенди било оних доспелих из Феникије и са Кипра, као што је она о Европи, или пак оних аутохтоног порекла, као што је она о Талосу.