Џон Сингер Сарџент (; 12. јануар 1856 – 14. април 1925) био је амерички уметник у емиграцији, сматран „водећим сликаром портрета своје генерације“ због својих евокација луксуза из едвардовског доба."While his art matched to the spirit of the age, Sargent came into his own in the 1890s as the leading portrait painter of his generation". Ormond, "At the time of the Wertheimer commission Sargent was the most celebrated, sought-after and expensive portrait painter in the world". Насликао је отприлике 900 уља на платну и више од 2000 акварела, као и небројене скице и цртеже угљем. Његов опус документује путовања широм света, од Венеције до Тирола, Крфа, Блиског истока, Монтане, Мејна и Флориде.
Рођен је у Фиренци од америчких родитеља, школовао се у Паризу, потом се преселио у Лондон, живећи већину свог живота у Европи. Уживао је у међународном признању као сликар портрета. Излагање Портрета госпође Икс 1884. године у Париском салону, требало је да учврсти његов положај сликара портрета у париском високом друштву, али уместо тога резултирало је скандалом. Следеће године након скандала, Сарџент је отпутовао у Енглеску где је наставио успешну каријеру као портретиста.
Од почетка Сарџентов рад карактерише изванредна техника, посебно његова способност цртања четком, што је у каснијим годинама подстицало дивљење, као и критику због наводне површности. Његова наручена дела била су у складу с великим мајсторима портрета, док су његове неформалне студије и пејзажне слике показивале познавање импресионизма. У каснијем животу Сарџент је посветио је већи део своје енергије сликању мурала и раду на пленеру. Историчари уметности углавном су игнорисали уметнике који су сликали племиће и „високо друштво“, као што је то чинио Сарџент, све до краја 20. века.
Младост Пре рођења Џона Сингера Сарџента, његов отац Фицвилијам је био очни хирург у Очној болници Вилс у Филаделфији. Након што је Џонова старија сестра умрла у другој године, његова мајка Мари Њуболд Сингер доживела је нервни слом и пар је одлучио да оде у иностранство да се опорави. Остали су номадски емигранти до краја живота. Иако са седиштем у Паризу, Сарџентови родитељи су се редовно, са сезонама, селили на море и планинска одмаралишта у Француској, Немачкој, Италији и Швајцарској. Док је Марија била трудна, зауставили су се у Фиренци, у Тоскани, због епидемије колере. Тако је Сарџент ту рођен 1856. године. Годину дана касније рођена му је сестра Мери. После њеног рођења, Фицвилијам је невољно поднео оставку на место у Филаделфији и прихватио захтев своје супруге да остану у иностранству.
Скромно су живели од малог наследства и уштеђевине, водећи миран живот са својом децом. Избегавали су друштво и друге Американце, осим пријатеља из света уметности. Још четворо деце рођено је у иностранству, од којих је само двоје преживело детињство. Иако је његов отац био стрпљиви учитељ основних предмета, млади Сарџент био је немирно дете, више заинтересован за активности на отвореном него за учење. Његова мајка је била уверена да ће путовање по Европи и посете музејима и црквама дати младом Сарџенту задовољавајуће образовање. Неколико покушаја да се формално школује није успело, углавном захваљујући њиховом номадском животу. Његова мајка је била способан уметник аматер, а отац је био вешт медицински илустратор. Рано му је давала блокове за цртање и подстицала га. Сарџент је радио на својим цртежима и са одушевљењем је копирао слике бродова из The Illustrated London News и правио детаљне скице пејзажа. Фицвилијам се надао да ће га синовљево занимање за бродове и море довести до каријере поморца.
Са тринаест година, његова мајка је известила да Џон „скицира прилично добро и има изузетно брзо и правилно око. Ако бисмо могли да приуштимо да му држимо заиста добре лекције, ускоро би био прилично добар мали уметник.“ У тринаестој години добио је неке лекције сликања акварела од Карла Велша, немачког сликара пејзажа.Carl Little, The Watercolors of John Singer Sargent, Berkeley: University of California Press,. . Иако његово образовање није било потпуно, Сарџент је израстао у изузетно писменог, космополитског младића, вичног уметности, музици и књижевности. Течно је говорио енглески, француски, италијански и немачки. Са седамнаест година, Сарџент је описан као „својевољан, радознао, одлучан и снажан“ (на мајку), али и стидљив, великодушан и скроман (на оца). Био је добро упознат са многим великим мајсторима из прве руке, као што је написао 1874. године, „Научио сам у Венецији да се неизмерно дивим Тинторету и да га сматрам можда другим само после Микеланђела и Тицијана.“
Обука мини|Ћерке Едварда Дарлија Бојта, 1882, Музеј лепих уметности у Бостону
Покушај студија на Фирентинској академији није успео, јер се школа у то време реорганизовала. По повратку из Фиренце у Париз, Сарџент је започео студије уметности код младог француског портретисте Каролус-Дурана. Након метеорског успона, уметник је био запажен по смелој техници и модерним наставним методама, и његов утицај је био пресудан за Сарџента током периода од 1874. до 1878. године.
Сарџент је 1874. године, у првом покушају положио ригорозан испит потребан за пријем у École des Beaux-Arts, главну уметничку школу у Француској. Похађао је часове цртања, који су укључивали анатомију и перспективу, и добио сребрну награду. Такође, провео је много времена у самосталном учењу, цртао је у музејима и сликао у студију који је делио са Џејмсом Керол Беквитом, који му је постао добар пријатељ, а и веза са америчким уметницима у иностранству. Сарџент је такође узимао лекције од Леона Боната. мини|лево|Фани Ватс, Сарџентова пријатељица из детињства. Прва слика на Париском салону, 1877, Музеј уметности у Филаделфији
Атеље Каролус-Дурана је био прогресиван, одричући се традиционалног академског приступа, који је захтевао пажљиво цртање и сликање у више слојева, у корист alla prima методе рада директно на платну са четком, подстакнутог Дијегом Веласкезом. То је био приступ који се ослањао на правилно постављање тонова боје.. Stewart, Tabori & Chang,
Овај приступ је такође дозволио спонтани процват боје који није везана за доњи цртеж. Значајно се разликовао од традиционалног атељеа Жан-Леон Жерома, у којем су студирали Американци Томас Икинс и Џулијан Алден Вејр. Сарџент је постао најбољи студент у кратком року. Вејр се упознао са Сарџентом 1874. године и приметио да је Сарџент „један од најталентованијих људи које сам икада срео. Његови цртежи су попут старих мајстора, а боја му је подједнако фина.“ Сарџентово изврсно познавање француског језика и његов супериорни таленат учинили су га популарним. Кроз пријатељство са Полом Сезаром Елуом, Сарџент је упознао дивове света уметности, укључујући Дегу, Родена, Монеа и Вислера. мини|An Out-of-Doors Study, 1889, на којој је приказан Пол Сезар Елу како црта са супругом Алис Герин. Музеј Бруклин, Њујорк
Сарџентов рани ентузијазам био јеу сликање пејзаже, а не портрета, што доказују његове бројне скице планина, морских пејзажа и зграда. Стручност Каролус-Дурана у портретирању утицала је на Сарџента. Наруџбине за историјске слике и даље су се сматрале престижнијим, али их је било много теже добити. Портретно сликарство је, с друге стране, био најбољи начин за промоцију уметничке каријере, излагање у Салону и зарађивање за живот.
Први Сарџентов значајан портрет био је портрет његове пријатељице Фани Ватс из 1877. године. То је био и његов први пријем у Салон. Пажњу је посебно скренула добро изведена поза портрета. Његово друго излагање у Салону било је слика Сакупљачи острига из Канкала, импресионистичка слика, коју је направио у два примерка, од којих је један послао у Сједињене Државе. Обе слике су добиле позитивне критике.
Почетак каријере мини|лево| усправно = 1.2|El Jaleo, 1882, Музеј Изабела Стјуарт Гарднер
У доби од 23 године, 1879. године, Сарџент је насликао портрет учитеља Каролус-Дурана. Виртуозни напор наишао је на јавно одобрење и одредио смер у ком ће се кретати његов зрели рад. Приказивање портрета у Париском салону било је и признање његовом учитељу и реклама за поруџбине портрета. О Сарџентовом раном делу, Хенри Џејмс је написао да је уметник понудио „помало „необичан“ спектаклуларан таленат који на самом прагу своје каријере нема више шта да научи.“
По изласку из Каролус-Дурановог атељеа, Сарџент је посетио Шпанију. Тамо је са страшћу проучавао Веласкеза, упијајући мајсторску технику, и скупљајући идеје за будућа дела. Био је одушевљен шпанском музиком и плесом. Путовање је такође поново пробудило његов властити таленат за музику (који је био готово једнак његовом уметничком таленту) и за који је пронашао визуелни израз у свом раном ремек-делу El Jaleo (1882). Музика ће и даље играти важну улогу у његовом друштвеном животу, јер је био вешт клавирски пратилац и аматерских и професионалних музичара. Сарџент је постао снажни заговорник модерних композитора, посебно Габриела Фореа. Путовања у Италију дала су скице и идеје за неколико жанровских слика венецијанских уличних сцена, које су ефективно ухватиле покрете и држања која ће му бити корисна у каснијим портретима.
По повратку у Париз, Сарџент је брзо добио наруџбине за неколико портрета. Његова каријера је покренута. Одмах је показао концентрацију и издржљивост која му је омогућила да стабилно слика наредних двадесет и пет година. Време између поруџбина попунио је сликањем портрета пријатеља и колега. Његови лепи манири, савршен француски језик и велика вештина учинили су га истакнутим међу новијим портретистима и његова слава се брзо проширила. Самопоуздано је поставио високе цене. Био је ментор свом пријатељу Емилу Фуксу ког је учио техник уље на платну.
Радови Портрети Портрети из деветнаестог века мини|усправноt=1.1|лево|Џон Сингер Сарџент у свом студију са Портретом госпође Икс, 1885. Почетком осамдесетих година 19. века Сарџент је редовно излагао портрете у Салону, а то су углавном били портрети жена у целој дужини, попут Мадам Едварда Пејлерона (1880) и Мадам Рамона Суберкасоа (1881). И даље је добијао позитивне критике., John Singer Sargent,. Tate Gallery,
Најбољи Сарџентови портрети откривају индивидуалност и личност особе која позира. Његови најватренији обожаваоци мисле да му у томе парира само Веласкез, који је имао великих утицаја на Сарџента. Утицај шпанског мајстора очигледан је у Сарџентовој слици Кћери Едварда Дарлија Бојта из 1882. године, која подсећа на Веласкезове Мале дворске даме. Као и на многим ранијим портретима, Сарџент самоуверено искушава различите приступе сваком новом изазову, користећи и необичну композицију и запањујуће осветљење. Једно од његових најчешће излаганих и најдражих дела, било је Дама са ружом (1882), портрет Шарлот Баркхарт, блиске пријатељице и могуће романтичне везе.
мини|усправно|Портрет госпође Икс 1884.
Његово најконтроверзније дело Портрет госпође Икс данас се сматра једним од његових најбољих дела, а и уметнику је било омиљено. Изјавио је 1915. године, „Претпостављам да је то најбоље што сам урадио.“ . Када је представљена у Париском салону 1884. године, изазвала је негативну реакцију што је вероватно подстакло Сарџентов одлазак у Лондон. Сарџентино самопоуздање га је навело на покушај ризичног експеримента у портретисању - али се то овог пута неочекивано завршило. Слику није наручила она, него се он је понудио да је слика, за разлику од већине његових портрета које су клијенти тражили. Сарџент је заједничком познанику написао:
Требало му је више од годину дана да заврши слику. Прва верзија портрета госпође Гатро, са чувеним дубоким деколтеом, напудерисаном кожом и арогантно накривљеном главом, имала је намерно спуштену бретелу хаљине са десног рамена, што је укупни ефекат учинило још више смелим и сензуалним. Сарџент је ипак вратио бретелу у очекивани положај преко рамена како би покушао да пригуши скандал, али штета је већ била нанета. Наруџбине у Француској су пресушиле и Сарџент је рекао свом пријатељу Едмунду Госу 1885. године да размишља да одустане од сликања због музике или бизниса.