Хенри V () је историјска драма Вилијама Шекспира, вероватно написана око 1599. године. Говори о енглеском краљу Хенрију V, фокусирајући се на догађаје непосредно пре и после битке код Аженкура (1415), током Стогодишњег рата. У првом Кварто издању () из 1603. објављена је под насловом Историја Хенрија Петог (), што је у првом Фолио издању () из 1623. постало Живот Хенрија Петог ().
Ова драма је завршни део тетралогије, а претходе јој Ричард II, Хенри IV, део први и Хенри IV, део други. Оригинална публика би тако већ била упозната са насловним ликом, који је приказан у драмама о Хенрију IV као необуздан и недисциплинован младић. У Хенрију V, млади краљ је сазрео. Он креће у поход у Француску и, са далеко малобројнијом војском, побеђује Французе код Аженкура.
Дело су на српски језик превели Живојин Симић и Трифун Ђукић 1963. године.Недић, Боривоје: Целокупна дела Виљема Шекспира, V књига. стр. 306. Народна књига, Нолит, Рад, Београд, 1978.
Ликови thumb|upright|Краљ Хенри V
Хор
Енглези Краљ Хенри V Војвода од Глостера — Хенријев брат Војвода од Бедфорда — Хенријев брат Војвода од Кларенса — Хенријев брат Војвода од Ексетера — Хенријев ујак Војвода од Јорка — Хенријев рођак Гроф од Солзберија Гроф од Вестморланда Гроф од Ворика Сер Томас Ерпингам Капетан Гавер — Енглез Капетан Флуелин — Велшанин Капетан Макморис — Ирац Капетан Џејми — Шкот Џон Бејтс, Александер Корт и Мајкл Вилијамс — војници Хералд Пиштољ, Ним и Бардолф — војници, бивши следбеници сер Џона Фалстафа Дечак — бивши паж сер Џона Фалстафа Госпођа Журка — домаћица кафане „Код главе дивљег вепра” и Пиштољева жена Надбискуп кентерберијски Епископ елски
Издајници Гроф од Кембриџа — Хенријев рођак Лорд Скруп Сер Томас Греј
Французи Краљ Француске Краљица Изабела Луј, војвода од Гијене, дофен — њихов син и француски престолонаследник Катарина — њихова ћерка Алиса — Катаринина дворска дама Маршал Француске Војвода од Бурбона / војвода од Бретање (зависно од издања драме) Војвода Орлеански Војвода од Берија Војвода од Бургундије Лорд Рамбур Лорд Гранпре Господин ле Фер — француски војник Монтџој — француски гласник Гувернер Арфлера Француски амбасадори
Војници, слуге, пратиоци и господари
Радња Елизабетанској позорници мањкало је сценографије. Драма започиње Прологом, у којем се Хор (усамљени говорник који се обраћа публици) извињава због ограничења позоришта, желећи да постоји „Муза ватре”, са правим принчевима и краљевством на позорници, како би се праведно приказала прича о краљу Хенрију V. Онда, каже Хор, краљ Хенри би „имао држање Марса”. Хор охрабрује публику да употреби своју „снагу маште” да преброди ограничења позорнице: „Надокнадите наше недостатке мислима својим ... прескачући време и збијајућ дела / година многих у пешчани сат”.
Шекспирове драме су подељене у пет чинова. У Хенрију V, прва два чина се у великој мери баве краљем Хенријем и његовом одлуком о нападу на Француску, пошто су га убедили да је он по рођењу законити наследник француског престола. Француски дофен, син краља Шарла VI, на Хенријеве захтеве одговара потцењивачким и увредљивим поклоном − шаље му тениске лоптице, „као прикладне његовој младости и таштини”.
Хор се поново појављује на почетку сваког чина како би погурао причу напред. На почетку другог чина описује посвећеност земље ратним напорима: „Сва енглеска младеж на ватри је сад ... Младићи продају пашњаке на купе коње и да пођу ... За узором свију хришћанских краљева...” Други чин укључује заверу грофа од Кембриџа и два његова друга, за атентат на Хенрија у Саутхемптону. Хенријево вешто откривање завере и његово сурово поступање према завереницима показују да се променио од ранијих драма (Хенри IV) у којима се појавио. лево|мини|Илустрација III чина, 1. сцена: „Још једном у продор, мили пријатељи!” У трећем чину, Хенри и његове трупе прелазе преко Ламанша да би напали француску луку Арфлер. Хор се поново појављује: „Претпоставите да сте видели ... храбру морнарицу ... И оставите своју Енглеску / Тиху к’о поноћ.” Француски краљ, каже Хор, „нуди му Катарину, кћер своју, а с њом у мираз, неколико малих војводина”. Хенри није задовољан.
Током опсаде Арфлера, Енглези су испрва одбијени, али Хенри их охрабрује једним од најпознатијих Шекспирових говора. „Још једном у продор, мили пријатељи, / На јуриш још једном, или преплавите / Зид лешевима енглеским ....” Након крваве опсаде, Енглези заузимају Арфлер, али Хенријеве снаге су толико исцрпљене да одлучује да не иде на Париз. Уместо тога, он одлучује да се пребаци уз обалу до Калеа. Французи састављају снажну војску и прогоне га.
Окружили су га у близини малог града Аженкура, а у IV чину, ноћ пре битке, знајући да је надјачан, Хенри прерушен лута кроз енглески логор, покушавајући да утеши своје војнике и утврди шта они у ствари мисле о њему. Мучи се моралним теретом краља, тражећи од Бога „да очеличи срца мојих војника”. Долази дневна светлост, а Хенри окупља своје племиће чувеном „говором на дан Светог Криспина” (Чин IV, Сцена 3. 18–67): „Неколицина нас, који смо срећно / На овом месту здружени к’о браћа”.
Наоружани углавном дугим луковима, Енглези изненађују Французе, па и себе, убедљивом победом. Французи су претрпели 10.000 жртава; Енглези, мање од 30. „О Боже, твоја рука је била овде”, каже Хенри. десно|мини|Катарина учи енглески од своје дадиље Алисе на литографији из 1888. (аутор Лаура Алма-Тадема). Чин III, сцена четврта. Пети чин долази неколико година касније, док Енглези и Французи преговарају око „Мира у Троју”, а Хенри покушава да заведе француску принцезу, Катарину од Валоа. Ниједно не говори језик другог, али хумор њихових грешака заправо помаже у постизању његовог циља. Сцена се завршава тако што је француски краљ прихватио Хенрија за наследника француског престола и молитва француске краљице „да Енглези Французе, и Французи Енглезе приме једни друге, Бог говори овај Амен”.
Пре него што се представа закључи, Хор се поново појављује и горко објашњава: „Син врт губи, јер к’о дете краљ оста, / Многи државним управљачем поста, / Енглеска поче да сама крвари.” — подсетник на бурну владавину Хенрија VI у Енглеској, коју је Шекспир претходно изнео на сцену у трилогији представа: Хенри VI, део први, Хенри VI, део други и Хенри VI, део трећи.
Као и у многим другим Шекспировим историјским драмама и трагедијама, појављују се бројни мањи комични ликови, који су контрастирали и понекад коментарисали главни заплет. У овом случају, то су углавном обични војници у Хенријевој војсци, а укључују Пиштоља, Нима и Бардолфа из драма Хенри IV. Војска такође укључује Шкота, Ирца, Енглеза и Флуелина, комично стереотипног велшког војника, чије је име тадашњим Енглезима било веома тешко изговорити. Драма такође накратко говори о смрти сер Џона Фалстафа, Хенријевог отуђеног пријатеља из драма Хенри IV, кога је Хенри одбацио на крају друго дела Хенрија IV.
Извори лево|мини|Издање Холиншедове хронике из 1587. Шекспиров главни извор за Хенрија V, као и за већину његових историјских драма, биле су Хронике Рафаела Холиншеда; објављивање другог издања 1587. године пружа историјску основу за ову представу. Чини се да је и Савез двеју славних породица Ланкастера и Јорка Едварда Хала коришћен, а научници претпостављају да је Шекспир био упознат са песмом Самуела Данијела о грађанским ратовима. Ранија представа непознатог аутора, Познате победе Хенрија V, такође се уопште сматра моделом овог дела.Greer, Clayton A. "Shakespeare's Use of The Famous Victories of Henry V," Notes & Queries. n. s. 1 (June 1954): 238–241.
Датум и текст мини|Прва страница "Живота краља Хенрика Петог", штампана у другом издању Фолија из 1632. године.
На основу очигледне алузије о Есексовој мисији да заустави Тиронову побуну у Ирској, сматра се да драма датира с почетка 1599. године. Хронику Историје краља Хенрија Петог уписао је у Регистар еснафа лондонских издавача 14. августа 1600. продавац књига Томас Павијер; први Кварто објављен је пре краја године — мада од стране Томаса Милингтона и Џона Басбија, а не Павијера. Томас Крид је одрадио штампање.
Q1 (први кварто) Хенрија V је „лош кварто”, скраћена верзија драме која би могла представљати неовлашћену копију или препричан текст. Други кварто, репринт Q1, објавио је 1602. године Павијер; други репринт издан је као Q3 1619, са лажним датумом 1608 — део Лажног Фолио издања () Виљема Џегерда. Најбољи текст први пут је штампан у Првом Фолио издању () 1623. године.
Критика и анализа Однос према рату лево|мини|Битка код Аженкура на савременој минијатури. Читаоци и публика интерпретирали су однос ове драме према рату на неколико различитих начина. С једне стране, чини се да ова драма слави Хенријеву инвазију на Француску и војничку вештину. Алтернативно, може се читати као коментар моралне и личне цене рата. Шекспир представља рат у свој његовој сложености.
Амерички критичар Норман Рабкин описао је драму као слику са два истовремена значења. Он тврди да се дело никада не опредељује за једно гледиште према рату, а Хенри стално мења свој стил говора, говорећи о „силовању и пљачки” током опсаде Арфлера, али о патриотској слави у свом „Говору на дан Светог Криспина”.
Неки критичари повезују величање националистичког поноса и освајања са савременим (у 16. веку) енглеским војним подухватима у Шпанији и Ирској. Хор директно помиње очекиване војне тријумфе Роберта Девероа, другог грофа од Есекса, у петом чину. Сам краљ Хенри V понекад се доживљава као амбивалентни приказ сценског макијавелијсте, комбинујући привидну искреност са спремношћу да се преваром и силом искористе за постизање својих циљева.:.
Други коментатори гледају како драма критички гледа на разлог Хенријевог насилног циља. Племените речи Хора и Хенрија доследно поткопавају акције Пиштоља, Бардолфа и Нима. Пиштољ говори у бомбастичном белом стиху који, чини се, пародира Хенријев властити стил говора. Пиштољ и његови пријатељи тако показују поступке својих владара.Watts, Cedric and John Sutherland, Henry V, War Criminal?: And Other Shakespeare Puzzles. Oxford: Oxford University Press, 200: 117 Заправо, присутност ликова из Истчипа из Хенрија IV наглашава елемент авантуристе у Хенријевом лику као монарха.: 168.
Нејасноћа драме довела је до различитих интерпретација у извођењу. Филм Лоренса Оливијеа из 1944, снимљен током Другог светског рата, наглашава патриотску страну, занемарујући чињеницу да су непријатељи у драми, Французи, у ствари били савезници у том сукобу, док филм Кенета Бране из 1989. године наглашава страхоте рата. Продукција Краљевског националног театра из 2003. године представила је Хенрија као модерног генерала, исмевајући инвазију на Ирак.
Последњих година се воде научне расправе о томе да ли се Хенри V може назвати ратним злочинцем или не.. Неки то питање сматрају анахроним, тврдећи да се савремена правна терминологија не може применити на историјске догађаје или личности попут оних приказаних у драми.Condren, Conal. "Understanding Shakespeare’s Perfect Prince: Henry V, the Ethics of Office and the French Prisoners" in The Shakespearean International Yearbook, ed. Graham Bradshaw, Tom Bishop, and Laurence Wright, Ashgate, 2009, pp. 195–213. Међутим, други учењаци су одбацили ово гледиште. На пример, Кристофер Н. Варен гледа у De armis Romanis Алберига Гентилија, заједно са самим Хенријем V, како би показао како су рани модерни мислиоци (укључујући Шекспира) користили правне приступе да би се суочили са прошлошћу.Warren, Christopher. “Henry V, Anachronism, and the History of International Law” in The Oxford Handbook to English Law and Literature, 1500–1625. Као резултат, тврди Варен, питање да ли је Хенри V био ратни злочинац није само легитимно, већ је и „историјски примерено”.Warren, Christopher. “Henry V, Anachronism, and the History of International Law” in The Oxford Handbook to English Law and Literature, 1500–1625. p. 27.