десно|мини|200px|Позлаћени крст на храму Светог Саве у Београду За крст часни и слободу златну, српска је изрека која се као слободарски поклич углавном користила у односу на ослобођење Срба од турске власти на Балкану.
Историја десно|мини|250px| (слобода), секундарна застава Дубровачке републике. Митрополит цетињски Сава Петровић је у 18. вијеку тражио помоћ од Дубровчана и у три своја писма им се обраћа као Србин Србима , на српском језику , да је све господство српско пало осим њих и да се може српска земља с њима похвалити. Слободарска идеја једна је од основних одлика Срба. Тако се српски отпор окупаторима у народу прослављао као јунаштво. У народној традицији су опјевани Милош Обилић који је убио турског султана Мурата -{I}- у Косовској бици, као и кнез Лазар, који се жртвовао за слободу. Дубровачка република је на секундарној застави имала натпис на латинском језику, а у народном духу: LIBERTAS (слобода), а у Црној Гори је и за вријеме теократије, књажевине и краљевине кориштена народна изрека да је Црна Гора посљедња искра српске слободе. Гаврило Принцип који је убио представника окупаторске власти Франца Фердинанда, жртвовао је свој живот за слободу, и као такав се од Срба прославља. Отуда је изрека За крст часни и слободу златну нашла погодно тло у српском народном бићу.
Историчар Дејан Ристић је у јавност изнео тврдњу да се овај поклич никада у српској историји није користио од српских владара и да је само приписиван многим историјским личностима, кнезу Лазару и другима. По његовим сазнањима, први помен овог поклича је из 19. вијека у дјелу Ивана Мажуранића Смрт Смаил-аге Ченгића. Постоје сумње да ли је аутор тог спјева Мажуранић или Његош (Његош је рекао Љуби Ненадовићу да је написао једну пјесму о Ченгићу, али дође један па зациганчи: Дај ми, дај ми! и ја му дадох. А пријепис ми није остао.). Ранији историчар Гргур Јакшић у књизи Зетски митрополит Данило I и ослобођење Црне Горе пише да је цетињски Митрополит Данило Петровић у прољеће 1712. године, пред напад Ахмет паше на Црну Гору, црногорским главарима на великој скупштини на Цетињу, између осталога рекао: Чули сте да се варвар азијатски кренуо да и ову последњу искру наше слободе угаси! Недајте се Црногорци!... Напријед јунаци за крст часни и слободу златну. Уколико су ово датирање и изјава аутентични, по томе је изрека ипак изречена од бар једног српског црквено-народног владара у Црној Гори и то 102 године прије него што је рођен Иван Мажуранић. Јакшић је за ту књигу награђен са сто динара од београдске Општине по препоруци Академског Сената Велике Школе, а Иларион Руварац је имао лоше мишљење о тој књизи.
Крст који се помиње у изреци, може упућивати на то да је ова народна изрека настала у српској православној средини, јер католици на просторима Балкана користе назив криж. Католици који су користили ову изреку су углавном живјели или и данас живе у срединама гдје се вјековима српски православни народ, силом власти покатоличавао и расрбљавао, као у Боки которској, Далмацији, Лици, Славонији... гдје је и Штросмајер користио за себе, народни-православни назив владика (Свећеник сам и владика). Католички свештеник из Славоније, Брођанин Мато Топаловић, који се опирао хрватизацији Славоније и Славонаца, користио је назив крст (керст), а и његов савременик и суграђанин, Србин католик Игњат Алојзије Брлић исто је користио назив крст, као и остали, православни Срби.
Неки примјери помињања Часног крста и ове изреке 13. и 14. вијек Српска краљица Јелена Анжујска у својој хрисовуљи (којом оставља село Крњице и уљаник у Крушевцу и 100 перпера од трга Светог Срђа светом Николи) наводи: ...и да га порази сила честнаго и животворјешчаго крста... И Јеленин син, српски краљ Стефан Милутин у хрисовуљи спомиње честни крст Христов. Стефан Дечански на крају хрисовуље из 1326. године спомиње силу честнаго и животворјешчаго крста.
15. вијек У Оснивачкој повељи Цетињског манастира (Хрисовуљи) господара Ивана Црнојевића је наведено да онога кога одреди Бог да након њега влада том земљом, моли и заклиње, да то што је Иван Црнојевић приложио, узаконио и потврдио, остане на вијеке нетакнуто, као што и он ништа није узео светим црквама, но колико је могао приложио и потврдио. Даље се наводи, да ако кога научи сијач злоће и наш противник ђаво да штогод одузме од овога што је записано, такав да буде проклет од Бога и силе часнога и животворног крста... и да буде подобан Јуди издајнику (4. јануара 6993. године на Ријеци, У Христа Бога благовјерни и Богом чувани Господар зетски Иван Црнојевић). Стефан Вукчић Косача у писму из 1453. пише: ...заклинам се...и в силу частнаго и животворјашчаго крста господња... Када је умро херцег (војвода) Светог Саве, по којем је Херцеговина и добила име, Стефан Вукчић Косача, његови синови се нису јавили за његову оставу (поклад) у Дубровнику. Зато су Дубровчани написали писмо из којег се види да се заклињу да туђу имовину која се код њих чува, неће дирати. У писму између осталога пише: ...ротисмо се и заклесмо на светом Евангелију Божијем и на Часном Крсту... Из наведенога се види да се израз Часни крст код Срба користио и у 15. вијеку и да има дугу традицију, која се доласком Турака и губљењем слободе, преточила у изреку у којој се спомиње и борба за златну слободу.
17. вијек десно|мини|250px|Традиционални црвени крсташ на бијелом пољу (18—19. вијек) Иван Гундулић, по Томановићу први апостол српске мисли у српској књижевности у Далмацији, био је аутор Химне слободи у којој у првом стиху пише: О лијепа, о драга, о слатка слободо. Владика Цетиња и Скендерије Висарион Бориловић Бајица, 10. децембра 1678. године у писму млетачком провидуру Далмације и Арбаније, Јеролиму Корнеру, пише да су Кучи и други Брђани разбили турску војску. Препоручује 2000 Црногораца млетачкој служби, који би с барјаком од свете вјере, тј. са часним крстом, били пред њима (непријатељима).
18. вијек Владика Данило Петровић 1712. године, храбри Црногорце пред бој против Турака: Недајте се Црногорци!... Напријед јунаци за крст часни и слободу златну. Војвода и гувернадур брдски Илија Дрекаловић, из Куча, 15. септембра 1755, пише владикама Сави и Василију: ... Исто како су учињели Црногорци и Приморци, и ми се кунемо на светом Јеванђељу да нећемо штеђети своје крви за крст часни и своје отечество. Законик Стега црногорска и брдска из 1796. садржао је у петом дијелу и ријечи којима су се главари, старјешине и цијели збор заклињали: ...цјелујући честни и животворјашчи крест и свјатоје евангелије...
19. вијек десно|мини|250px|Застава Псаре из 1821. године. На застави пише слобода или смрт. Раде из Грбља је предводио јунаке, који су на том острву положили своје животе за слободу Законик опшчи црногорски и брдски из 1803. године је имао на крају (33. члан) идентичне ријечи као и Стега, са додатком на крају: ...цјелујући честни... крст... и свајатија мошчи великомуеника Пантелеимона. Српски историчар Андрија Лубурић је у књизи из 1940. о династији Петровић написао да су се вође српских усташа на челу с Карађорђем обратиле из Биограда у табору сербском, 27. августа 1804. писмом, преко Арсенија Гаговића, Херцеговцима, с позивом за заједнички рад против Турака. У писму је наведено и: ... Ми кад почнемо сами за свое отечество, за частниј крст воевати сваки цар христијански хоће нам помоћ дати... На крају писма, први од потписника је Карађорђе, а након свих потписника пише: У имје цјеле Сербие. Острошки монах Петроније Дамјановић с главарима који су се затекли на Острогу, упутио је писмо владици Петру 24. новембра 1805. молећи помоћ против Турака: ...помозите браћо за Бога, за часни крст...
Виала де Сомијер је био фанцуски командант Херцег Новог 1808. и Котора 1810. године. У Паризу је 1820. објавио двотомну књигу о Црној Гори у периоду од 1807.-1813.. Упознавши митрополита Петра I и Црногорце, записао је: Владика и његови свештеници знали су да искористе ово расположење. На крст су се заклињали да ће пролити и последњу кап крви за одбрану слободе и вјере. У свим црквама читале су се молитве и у помоћ призивали свеци.
Лазар Томановић је цитирао професора, капетана и честититог Србина Мату Мршу, савременика и свједока догађаја, који му је причао о грчком рату за независност (1821-1830) и учешћу неких Бокеља у том рату. Говорећи о ослобођењу Триполице од Турака, Мрша наводи да, када се почело дијелити благо и робље, Васо је узео само оружје неког турског великаша, којег је убио. Васо је рекао да у Грецију није дошао да се обогати, него да се бори за часни крст и златну слободу. Васо Брајовић је умро 1847. године, годину дана након Мажуранићевог објављивања спјева Смрт Смаил-аге Ченгића. Марко Радуловић из Мојдежа имао је 18 година када је кренуо да се бори за слободу грчку и да положи свој живот за крст и слободу.
Иван Мажуранић је 1846. године објавио историјски спјев Смрт Смаил-аге Ченгића и у описима Црне Горе и тадашњних Црногораца, у пјевању под називом Чета пише:
Николо Томазео је 1847. године објавио дјело Dei canti del popolo serbo e dalmata у којем између осталога пише: Србија је задивила свијет устајући, прва на Балкану, да се бори у свето име отаџбине за крст часни и слободу златну, а у славу Бога и имена свог!
Сенатори на Цетињу су се књазу заклињали 1852. године и овим ријечима: ... Тако нам овога часога крста... Иднетична је била заклетва и капетана и перјаника, исте године. Данилов законик из 1855. се потврђивао заклетвом на крст частни и свето јеванђеље.
Војвода Мирко Петровић Његош је у својој пјесми Бој на Колашину из 1858. године написао:
Аделина Паулина Ирби је у својој књизи Путовање по словенским земљама Турске у Европи из 1866. (издање на српском је из 1868) написала да жене у Црној Гори не изостају из бојева. Намјестиле би се на некаквој високој стијени, гледале би бој и сокололе би јунаке ријечима: Напријед, напријед јунаци српски! За крс часни и слободу српску.
Миховил Павлиновић је у Подгори 1865. године написао текст Из повјести Црногорске Арбанаске који је објављен 1866. године у црногорском годишњаку Орлић. У тексту пише да су се у Љешу 1444. године скупљали јунаци код цркве Светог Николе око частнога крста под бојним оружијем. Спомиње крсташ барјак Сибињанин Јанка и да су Кројани завапили: Слобода! Тим гласом брда су се часним крстом прекрстила. Мурат је хтјео да разбучи гнијездо слободе, а народ је позван да развије крсташе барјаке, да сложно бране вјеру, завичај и народну слободу. Часни крст, знамење вјере не треба да дијели православне и католике када се сви боре за вјеру Христову. Записао је и да се Иван-бег, син Стефанов са Жабљака склонио на Цетиње, да храни (чува) заставу србске слободе. Павлиновић је прво у Народном листу 1864, а затим у Орлићу 1866. објавио пјесму Збогом, побратиму Јовану Сундечићу. Два стиха у тој пјесми су: За крст часни, за слободу.
Јован Сундечић је у пјесми Славна смрт сердара Тура Пламенца (уломак из црногорско-турског рата од год. 1862) у два стиха написао: За крст часни и слободу. и Паде за крст и слободу.
Шимун Милиновић је од 1873—1875. објављивао текстове у Виенцу под насловом Хрватске успомене у Далмацији. У једном од текстова је записао: Лишени помоћи, лишени и хајства, за крст свети и слободу златну, бране чврсте хрватске деснице своју милу домовину... а уз то бране и циелу Европу од крволочних насртаја, од немила пораза и клетог робства.
Машо Врбица у свом писму Херцеговцима и Црногорцима од 15. августа 1876. пише да он позива и очекује јунаке који ће за славу витешког имена српскога за крст часни и слободу златну, прије јуначки умријети, него што ће допустити да му образ стидом запламти на јуначком збору.
Јосеф Холечек у својој књизи Црна Гора из 1877. (издање на српском је из 1995) пише да је и тада Црногорцима који иду против Турака гесло: За крст часни и слободу златну!