Инке су били архитекте једне од главних цивилизација, пре Колумба, која се развила на платоу Андеан, између XIII и XVI века успоставивши огромну империју.
Термин Инка се углавном користи као именица, најчешће у множини (Инка), али и као придев за описивање разних манифестација овог народа (на пример, користећи изразе као што су Инка архитектуре, религије, Инка писање). Комплекс културних и образовних активности дотичне заједнице обично се назива цивилизација Инка, али није неуобичајено да се термин Инка користи у ширем смислу за њихову културу.
Инке
Порекло Научници из предколумбијске историје увек су се питали да ли су Инке биле лозе или су стигле у данашњи Перу након миграције из далеких земаља. Посебна истраживања су адресирана како би се проблем решио испитивањем аспеката морфологије, археологије и лингвистике, док су се друга фокусирала на проучавање митова о пореклу који су прениели шпански хроничари.
Морфолошки тестови Вилијам Х. Прескот је већ у свом монументалном " Освајању Перуа " поменуо је разлике пронађене између лубањских Инка и оних обичних Перуанаца. Његова примедба је произашла из читања " Американ Краниа ", рад његов земљак Семјуел Џорџ Мортон, излаза у Филаделфији у 1839. Мортон је тачно извршио мерења лобања перуанских мумија са потпуно другом сврхом. Био је одлучни поборник теорије да су полигенезеи склони да показују људску етничку припадност и да то не потиче из исте лозе, а веровали су и да величина мозга одређује ниво интелигенције. Међутим, из његових студија показало се да се инкашке лобање разликују од оних њихових уобичајених субјеката по много развијенијем облику лица.
Његова запажања су дуго будила уверење да су Инке припадале етничкој групи ван Анда, али савремени истраживачи су се успротивили неким врло продорним разматрањима. Према њима, Мортоново је истраживање спроведено на премало артефаката да би их прихватили као уопштене закључке. Поред тога, амерички професор није узео у обзир праксе деформације лобање, раширене у Перуу у то време, које су се разликовале између етничке и етничке припадности са импресивним резултатима.
Истраживање о ДНК Што се тиче морфолошких истраживања, питање је далеко од тога да се реши, али на другом пољу савремене науке у току су врло перспективна истраживања. У ствари, неки перуански учењаци намеравају да наставе са реконструкцијом ДНК Инка како би извршили одговарајуће провере. Међутим, да би могла извршити ваљану реконструкцију, мумија сигурно мора бити "инка" и само једна од оних која припадају тадашњој "елити", озлоглашена посвећена ендогамији, може дати сигуран резултат.
Мумије владара, међутим, уништене су, иако из тадашњих хроника знамо да је петеро њих, три суверена и два њихова сабора, сахрањено у јарку болнице Сант'Андреа из Лиме. Ако ће проналазак ових остатака омогућити реконструкцију генетског кода Инка, претраге се могу обавити, али постоји и друга могућност.
Последњи Инков владар, Тупак Амару, био је обезглављен у колонијалном Куску и његово тело, са одвојеном главом, интернирано у капелу катедрале древне престонице Инка. Његова гробница је већ била отворена у прошлости, али од тада нико није могао да добије дозволу од црквених власти да ексхумира тело. Међутим, недавно је шпанска научница Мариа дел Кармен Мартин Рубио из Врховног савета научних истрага (CSIC) изјавила да је открила гробницу друге Инке, у манастиру Сан Доминго из Куска, и да је научила из докумената који се чувају у истом манастиру да је Паулу Инца, ујак, у име оца, из Тупак Амару. Његов неспорни професионални ауторитет требало би да му омогући да спроведе истраживање које планира да уради на ДНК остацима два лика, прво их упореди, а потом са обичним перуанским мумијама и тако разреши мистерију порекла Инка.
Тајни језик Инка Гарциласо Инка де ла Вега у свом делу " Коментариос Реалес " уверава да су Инке међу собом говориле тајним језиком непознатим осталим људима. Овим подацима приписује сигурност, тврдећи да их је добио од својих рођака Инка, племените лозе, али напомиње да је тај језик сада изгубљен док је писао.
Бернабе Кобо се враћа својој теми у " Хисториа дел Нуево Мундо " и потврђује оно што је Гарциласо рекао. Језуит тврди да је информације о томе добио од свог родног доушника, који спомиње по имену. Ово је Алонсо Топа Атау, нећак древног владара Хуана Капака који би му омогућио приступ најочуванијим традицијама древног опалог рода.
Кобо је са својим саговорником истраживао детаље о стварима и изјављивао да је сазнао да су Инке овај одређени језик сматрали остатком онога што су говорили у родном месту свог рода. Ово је долина Тампуа, иста у којој се налази свето место порекла династије, према митовима о рођењу првобитног јунака Манка Чапака. Цобо, потврђује да у његово време дотични језик више није био у употреби, али каже да је било неких речи чак и ако он не помене ниједну од ових речи.
Даља потврда у вези с тим долази од још једног древног шпанског посматрача, Родрига Сантоса де Андрада, који у својој „ Реласион де ла Вилла Рика де Оропеса и минас де Гуанцавелица “ из 1586. године описује исти став Инка да користе они користе "тајни" језик, наводећи да је употреба овог идиома строго забрањена другим субјектима.
У недостатку прецизних података, научници лингвистике развили су различите теорије засноване на тумачењу неких имена места или суверена која су избегла традиционалну класификацију и која би се могла упутити на тајни језик Инка.
Међу учењацима који су се упустили у његово тумачење, Ијан Сземински одлучио се за претежно аимара извођење текста с укључењима других језика кечуа и пуквина. Алфредо Тореро је уместо тога искључио пукину из које је, између осталог, научен истражитељ. Родолфо Церон-Паломино, с друге стране, у свом есеју " Ел цантар де Инца Иупанкуи и ла ленгуа сецрета де лос Инкас " истиче да је основа Инкиног тајног језика била пуквина.
До овог је закључка дошао са непобитним доказима, користећи не само своје дубоко језичко знање, већ и своја искуства историјских студија о Инкама. Из његове реконструкције произлази да су Инке пореклом са подручја окренутог према језеру Титикака где се говорила пуквина која је касније нестала. Напуштене из региона, населиле би се близу Куска где је доминирао аимараски језик, а затим су свим својим поданицима наметнули кечуу као доминантан језик на андском платоу. Њихов тајни језик била би архаична пуквина, коју су временом сви заборавили и сачували само у елити.
Његово би истраживање стога доказало да Инке потичу из подручја изван долине Куско, али се још увек налазе на висоравни Анда, близу језера Титикака.
Археолошка истраживања Упркос обећавајућим почетним премисама, археологија није дозволила да се разоткрива мистерија порекла Инка. Међутим, дубинске ископине у области Куско показале су да се употреба Инке керамике изненада појављује на предњој спољној подлози, као доказ доласка њених корисника, када су већ поседовали потребне уметничке и грађевинске технике. Накнадне истраге сродних налаза пронађене у другим средњоамеричким областима нису нам омогућиле да препознамо заједничко порекло као преовлађујуће мишљење о ограниченој размени између различитих култура.
Артефакти Инка, углавном метала, заиста су пронађени на целом јужноамеричком континенту, али су резултат размене или рације јер су њихови власници на културном нивоу очигледно инфериорни од перуанског.
У вези с тим, напомиње се да је постојање царства Инка Португалцима било познато најмање десет година пре његовог открића, захваљујући причама уроненика из регије Рио де ла Плата, са којима су били у контакту. Авантуриста лузитанском, Алехо Гарсија учествовао лично у 1526., експедицију направљен од стране аутохтоног Гуарани у циљу пљачке долази кроз џунглу, до источних граница краљевства Хуана Капака.
Митови о пореклу Сећање на људску миграцију из Централне Америке на јужну хемисферу континента преноси се у бројним митовима прикупљеним, од првих шпанских колонизатора, већ у годинама непосредно након освајања. Већина ових легендарних прича односи се на нејасно човечанство без разлике између различитих раса, али неке су специфичне за одређена подручја која су географски ограничена. Ово је случај сугестивног мита о Наимлапу прикупљен од стране Кабеља де Балбое, а који претпоставља морску миграцију са севера на централну обалу Перуа. Реч је о древном, врло артикулисаном певању, које нам ипак не помаже да рашчистимо проблем поријекла Инка који је релевантан само за популацију обале.
Случај мита који је Анељо Олива изнео у својој " Хисториа дел реино и провинциас Перу " је различит. Ова прича такође има перуанску обалу као позадину, али на крају је повезана са рођењем Инка. Према Оливиним информаторима, први становници Перуа стигли би са севера, а чвориште би било стационирано на врху Сант'Елене који предвиђа Гвајакијски залив за морнаре који долазе са Панамских прегиба . Њихов краљ Тумбе неуспешно је промовисао неке експедиције на југ и оставио краљевство двојици синова, Куитумбеу и Отоии, који су се убрзо нашли у нескладу. Куитумбе је напустио земљу са бројним верницима и стигао до данашњег града Тумбес, да оснујете своје краљевство. Уместо тога, Отоја је остао у месту порекла, али се препустио злобном и опаком животу, што је њему и његовим поданицима натерало пословичну казну. Њихову земљу захватила је раса дивова која је уништила сиромашне Индијанце . Дивови су коначно истребили младог и летећег бога који их је све пуцао одозго млазним паљбама, али било је прекасно за Отоја, који је умро у затвору, као и за његове десетковане и распршене људе.
Куитумбе је у међувремену наставио са делом колонизације територије стижући до долине Римака, близу данашње Лиме, након што је открио и насељавао плодно острво Пуна код Тумбеса. Из снова, заборавио је своју жену која га је чекала у краљевству свог брата и обећао је да ће се вратити кад је отишао након Тумбеове смрти. Костеи Љира, била је трудна на одласку и чекала га је са самопоуздањем, десет година, након што му је родила сина, којег је назвала Гуаианаи што значи "гутати". Вест о освајању Куитумбеа коначно је дошла до младе жене која је разумела да је напуштена. Његова туга претворена је у мржњу, Љира је тражила начин да што је могуће боље повреди неверног супружника. У свом бесу развила је план да се освети заједничком сину.
Гуаианаија је напустила птица грабљивица на плутајућем острву које се кретало морем и убрзо је научило да преживи неприлике природе. Прича наставља да говори о пороцима младића који се након неколико година самоће одважио да зарађује на земљи, али су је заробили неки домороци. Било му је суђено за жртву, али опет је судбина била бенигна. Локална девојка Кигар, ћерка сеоског поглавара, заљубила се у њега и ослободила га тако што је успела да избегне заједно са својим љубавником. Морали су да се боре против прогонитеља, али Гуаианаи је био јак и храбар и убио је четворицу ратника, остале су пустили у бег. Коначно су били на мору са четири пратилаца и стигли до плутајућег острва.
Куитумбе је од тада умро, али пре него што је умро, саградио је светиште Пакакамак и, благословљено божанством, попео се на Анде и основао краљевство Кито. Његов наследник Кома донео је строге законе против прељубе, а један од његових синова, који је био ухваћен у чину, био је приморан да побјегне заједно са својим осталим друговима како би избјегао смрт. Прогоњени из близине, стигли су до мора и упустили се у таласе на импровизираном сплаву. Олуја их је бацила право на острво Гуаианаи и две групе су се спојиле у једну. По смрти Гуаиана, његов син Атау био је на челу групе од више од осамдесет људи и острво више није било у стању да одржи такво мноштво. Атау је, међутим, предњачио у годинама и није се осећао суочен са опасностима путовања на копно, које је сада постало неопходно, зато је позвао свог сина да води групу преживелих у потрази за земљом у којој ће живети. Позван је млади вођа Манко и суђено је да оснује царство Инка.