мини|Подручје на коме већина становника говори хрватски језик (2006. године) мини|Суботица је једина општина у Војводини у којој је хрватски службени језик (2003) Хрватски језик је стандардни јужнословенски језик којим говори приближно 5.600.000 људи, углавном Хрвата,E.C. Hawkesworth, „Serbian-Croatian-Bosnian Linguistic Complex”, in the , 2nd edition. у Хрватској, Босни и Херцеговини, српској покрајини Војводини и другим суседним земљама. Сличан је стандардном српском језику (српски, хрватски, бошњачки и црногорски језик стандардизовани су на истом дијалекту — источнохерцеговачком), а као стандардни језик се издвојио 1991. из српскохрватског језичког стандарда. (1999/2000, Linguasphere Observatory), pg. 445, 53-AAA-g, „Srpski+Hrvatski, Serbo-Croatian”.Benjamin W. Fortson IV, Indo-European Language and Culture: An Introduction, 2nd ed. (2010, Blackwell), pg. 431, „Because of their mutual intelligibility, Serbian, Croatian, and Bosnian are usually thought of as constituting one language called Serbo-Croatian.”Václav Blažek, „On the Internal Classification of Indo-European Languages: Survey” retrieved 20 Oct 2010 , pp. 15—16.
С придруживањем Хрватске Европској унији 1. јула 2013. хрватски је постао двадесет четврти службени језик те заједнице.
Хрватски језик као систем дијалеката На дијалекатском нивоу, хрватски језик обухвата чакавско наречје (12% Хрвата), кајкавско наречје (31% Хрвата) и штокавско наречје (57% Хрвата).
Чакавским наречјем говоре само Хрвати, док кајкавским говоре и Словенци а штокавским дијалектом се служе првенствено Срби, Бошњаци, Црногорци и око половине Хрвата. Од штокавских дијалеката архаичним шћакавским (тзв. славонским) говоре само Хрвати, новоштокавским икавским (тзв. босанско-далматински дијалекат) и ијекавско-шћакавским (тзв. источнобосански дијалекат) Хрвати и Бошњаци, а новоштокавским ијекавским (тзв. источнохерцеговачко-крајишки дијалекат) Срби, Бошњаци, Црногорци и Хрвати (око Дубровника и Слуња). Хрвати у Градишћу (Аустрија) служе се посебним, градишћанскохрватским језиком који је чакавско-штокавски амалгам (сличан получакавштини Гацке око Оточца), а у околним земљама (Мађарска, Словачка) мешавином штокавских, чакавских и кајкавских дијалеката. Хрвати у италијанској покрајини Молисе говоре икавско-штокавским дијалектом, а Хрвати Крашовани у Румунији и Јањевци на Космету служе се торлачким дијалектом.
Историја хрватског језика До Хрватског народног препорода Од 9. до 11. века долази до појаве писмености на црквенословенском или старословенском језику, првом општесловенском књижевном језику темељеном на једном јужномакедонском дијалекту из околине Солуна. Временом се развијају и националне редакције тог језика (чешка, бугарска, хрватска, српска, руска, ...), обележене гласовним и другим језичким карактеристикама које одражавају раслојавање словенских језика у писаном наслеђу. Прво писмо хрватског језика била је глагољица, за коју се претпоставља да су је у Хрватску донели ученици отаца словенске писмености Ћирила и Методија. Хрватска глагољица је од почетне обле постала, у следећим вековима, угластом. Но, убрзо се јавља и друго писмо, ћирилица (настала изворно у Бугарској у Преславу), која је, дошавши у западне крајеве такође прошла кроз више графијских и правописних измена, те је тако настао специфични вид ћирилице, босанчица, у употреби у Хрватској и Босни и Херцеговини. Латиница улази у хрватски језик касније, у 14. веку, тако да до почетка 14. века Хрвати пишу на три писма: глагољици, босанчици или западној ћирилици и латиници.
мини|десно|Башчанска плоча, дело ране хрватске писмености
Први писани споменици Хрвата на словенском језику су Башчанска плоча (острво Крк, 11. век), Хумачка плоча (10—11. век, Хумац код Љубушког у БиХ), Валунска плоча (Истра, 11. век), Михановићеви и Гршковићеви фрагменти (12. век, негде у региону Хума или Босне). То су текстови на старословенском са елементима народног говора, писани углавном глагољицом, уз изузетак Хумачке плоче, на којој налазимо неколико глагољичких слова уз текст на босанчици. Но, златно доба писмености и књижевности на хрватско-црквенословенском пада касније, у 14. и 15. век (Мисал кнеза Новака, Хрвојев мисал, Петрисов зборник, Берчићева збирка). Та врста књижевности углавном престаје средином и крајем 15. века, када почиње да доминира продукција на народном језику сва три хрватска дијалекта.
Од 12. до 15. века, на подручју од Сутле до Тимока долази до појаве дијалекатске диференцијације који се могу, за говорнике хрватскога, поделити у три дијалекта: најстарији чакавски, штокавски и кајкавски.
Први се од црквенословенске матрице одвојио чакавски дијалекат. Примери тога дијалекта су Винодолски законик (1288) и Истарски развод (1275, препис 1325). Чакавски дијалекат је до турске најезде у 15. веку покривао велико подручје северозападне Хрватске јужно од Купе, Лике, дела западне Босне до Уне, Далмације и практично сва острва. У 14. и 15. веку се снажно афирмисао чакавски као први хрватски књижевни језик који је постојао заједно са чакавско-црквенословенским амалгамом, те чакавско-штокавском (шћакавском) смешом у великом делу Босне. Врхунац постиже књижевност писана хрватским чакавским књижевним језиком од 15. до 17. века, када настају дела Марка Марулића, Ханибала Луцића, Петра Зоранића, Петра Хекторовића... обухвативши велики број жанрова: лирску поезију, еп, драму, роман, посланице и записе. Такође, први хрватски речник, дело Фауста Вранчића из 1595, претежно је чакавског идиома. мини|десно|Винодолски законик, дело ране хрватске правне регулативе
Штокавски дијалекат је засведочен, као и чакавски, прво у мешавини са црквенословенским. Проблематично је питање који хрватски текст можемо да сматрамо као први (или међу првима) на штокавштини. Неспорно је да је први целовити спис «Ватикански молитвеник», настао око 1380—1400. у Дубровнику као препис са чакавскога оригинала. Ради се о полуштокавском (шћакавском) тексту на народном језику. Но, и пре тога су се појављивали текстови на мешавини народног штокавског и црквенословенског језика- на пример, дипломатски списи из подручја Дубровника, Хума и Босне. Палеографи сматрају да су рани хрватски штокавски (шћакавски) текстови настали у дубровачкој и неким босанским и хумским канцеларијама. Прави процват књижевност на хрватском полуштокавском књижевном језику доживљава крајем 15. века у Дубровнику, у делу легендарног двојца Џоре Држића и Шишка Менчетића: додуше, тај дијалекат се може посматрати као полуштокавски проткан великим бројем чакавских елемената, односно јекавска чакавштина као данас Ластово и Јањина.
Каснији мајстори већ праве штокавске књижевности која у 16. веку покрива поезију, еп, драму и преводне верске текстове Марин Држић, Доминко Златарић, Мавро Ветрановић, Иван Гундулић, Јуније Палмотић и Игњат Ђурђевић. У 17. веку се књижевност на штокавском дијалекту проширила међу Хрватима у Босни (Матија Дивковић, Стјепан Матијевић, Павао Посиловић), а у 18. веку је обухватила и Славонију и Далмацију, уз већ постојеће Босну, Херцеговину и Дубровник. Идиом се разликовао од краја до краја, и мењао се током времена: честа је појава чакавско-штокавске (шћакавске) мешавине, ијекавско-икавске (посебно у Дубровнику и источној Босни), као и писама: у Дубровнику и Далмацији је латиница брзо истиснула босанчицу која се дуже, до средине 18. века одржала међу фрањевцима у Босни. На полуштокавском (шћакавском) су написане и прва хрватска граматика (Бартол Кашић, 1604), те први опсежнији хрватски речник (Јаков Микаља, преко 25.000 речи.) Средишта хрватске штокавске писмености и књижевности су Далмација с Дубровником, Босна и Херцеговина и Славонија.
Кајкавски дијалекат најкасније улази у хрватску књижевност, 1573. с «Декретумом» Ивана Пергошића. Кајкавштина се брзо наметнула као снажан идиом због политичко-управне важности кајкавских крајева, који већином нису пали под Турке. Од 16. до 18. века низ писаца, међу којима су најпознатији Блаж Ђурђевић, лексикограф и писац Андрија Јамбрешић и Титуш Брезовачки, афирмише кајкавски дијалекат који је на почетку 19. века остао јединим «конкурентом» штокавштини за општехрватски језик.
Изузетно је занимљива и истовремена појава књижевног интердијалекта на којем прва значајна дела у 16. веку објављују Антун Далматин и Стјепан Конзул Истранин. Тај мешани кајкавско-чакавско-штокавски језик карактеристичан је за тзв. Озаљски књижевни круг, који су водиле великашке фамилије Зрински и Франкопани. Поред њих, важна дела на том хибридном идиому дали су још Павао Ритер-Витезовић у свом епу, те Белостенец у големом речнику од преко 2.000 страница. Тај интердијалекат доживљава јавни слом од 1671, заједно с падом Зринских и Франкопана. Ипак и после тога неки књижевници у Хрватској пишу овим интердијалектом — нпр. донедавна Стјепко Тежак и данас највише М. Х. Милековић, а сада је то поново на интернету постао званични језик нове Чакавско-кајкавске Вики-енциклопедије од 2007. Исти интердијалекат је већ вековима био и народни говор дела северозападне Хрватске (8% становништва), те га још данас користе места Озаљ, Фужине, Бузет и многа села у сливу Мирне, Купе, Мрежнице, Сутле итд.
Сумарно, може се рећи следеће. Хрвати су писали на три писма: глагољицом (од 10/11. века до, најкасније, 17. века) ћирилицом (од 10/11. века до друге половине 18. века) латиницом (од 14. века до Ренесансе)
Хрватски језик је изражаван на једном општесловенском језику, три народна дијалекта која су постала књижевним језицима, те једном интердијалекту: старословенском или црквенословенском (од 10/11. века до, углавном, 15. века) чакавском дијалекту и чакавском књижевном језику (од 13. века до, углавном, 17. века) штокавском дијалекту и штокавском књижевном језику (од 14. века до Препорода) кајкавском дијалекту и кајкавском књижевном језику (од 15/16. века до Препорода) на чакавско-штокавско-кајкавском интердијалекту који је дао дела углавном у 16. и 17. веку
Илирски покрет и 19. век: стандардизација У Хрватској су биле тог времена на видику, све до почетка 19. века, само две класе: свештеници романизирани, и племство мађаризирано. У борби за језик, идући за свештеницима, тражили су латински; али под већом влашћу племства, помогнутог из Будима, морали су примити, као обавезан школски језик, мађарски.
Трајним тековинама остају Гајеве заслуге на коначном формирању латиничне графије. Формално, Гај је стандардизовао латиничну графију у неколико покушаја. У почетку су му решења ишла путем идеја Ритера Витезовића, но, касније је преузео чешке дијакритичке знакове -{(č, š, ž)}-, сам измислио диграфе -{lj, nj, dž,}- из пољске графије узео -{ć}-, а касније је Ђуро Даничић предложио графем -{đ}-. Правопис је Гај, уз главне илирске граматичаре Бабукића и Антуна Мажуранића, обликовао по чешком узору, тј. уместо доминантне хрватске фонолошке/гласовне традиције каква је преовлађивала у Дубровнику (култном месту Илираца), узео је морфонолошку/етимолошку. По гласовном правопису бележе се промене у изговору (сладак/слатко, из-пунити/испунити..), а по етимолошком не (сладак/сладко, изпунити..).
Један од значајнијих језичко-политичких догађаја тога доба је тзв. Бечки договор из 1850, или споразум 5 хрватских писаца и филолога (Иван Мажуранић, Димитрија Деметар, Винко Пацел, Стјепан Пејаковић, Иван Кукуљевић Сакцински) и 2 српска (Вук Караџић, Ђуро Даничић), у организацији познатог словеначког слависта Франца Миклошича. Тај споразум је настао као последица иницијатива Аустријске владе да се уједначи правна терминологија, јер је «земаљски језик» на више подручја престајао да буде немачки. Суштински, радило се о схватањима да су хрватски и српски један језик, па га треба уједначити у свим видовима.