мини|Мона Лиза, рад сликара Леонарда да Винчија, једна је од најпознатијих слика на свету. мини|Најстарија позната слика, уметнички приказ групе носорога, је израђена у пећини Шове пре приближно 30.000 до 32.000 година.
Сликарство је умјетнички израз идеја и емоција са одређеним естетским квалитетима у дводимензионалном ликовном језику. Елементи сликарства као што су линија, облици, боја, тонови и текстура, се користе на различите начине како би се произвео осјећај волумена, масе, простора, покрета и свјетлости на равној површини. Они се такође комбинују ликовним изразом у циљу постизања представе стварних или нестварних феномена, нарације или сасвим апстрактних визуелних односа. Одлука умјетника да користи одређени сликарски медиј, темперу, фреско, уље, акрил, акварел или друге у води раствориве боје, мастила, гваш, енкаустику, казеинску темперу као и одабир одређене подлоге, зида, платна, дрвене плоче, стакла, минијатуре, илуминације рукописа, или било које друге савремене сликарске подлоге, се заснива на њиховим чулним квалитетима и могућности израза, али и ограничењима одабраних опција или њихових комбинација. Избор медија и форме, и на крају властито стваралачко умјеће умјетника, дају као коначни резултат јединствено сликарско дјело.
Представљање природе, предметно или фигуративно сликарство; (мртва природа, пејзаж, портрет, акт, итд.), настаје комбиновањем сликарских елемената, подређујући их природним законима облика и форме.
Непредметно или апстрактно сликарство је везано за субјективно и емотивно умјетничко изражавање, које не тежи представљању стварности, него стварању нових стварности. Апстрактни сликар изражава своје идеје слободним коришћењем основних елемената. Уношење геометријских облика у апстрактно сликарство везано је за рационално непредметно умјетничко изражавање.
С техничке стране, сликање је поступак наношења мјешавине пигмента и љепка (везива) на подлогу. Са умјетничке стране, сликање је умјетничко изражавање идеја, концепција, уз помоћ ликовних елемената, односно дизајна композиције, који се реализује преко прелиминарних студија, или у праисторијском, модерном и савременом сликарству, често директним приступом, без прелиминарних студија, гдје се сликар води интуицијом и својим способностима за рјешавања проблема композиције с циљем постизања естетског доживљаја замишљене идеје.
Подлога за слику, може бити зид (у праисторијско вријеме су то биле стијене пећина из практичних разлога), папир, платно, дрвена табла (иконе византијског сликарства као примјер), стакло (витражи у катедралама), плоча од бакра и алуминијума или било која од модерних и савремених подлога. У модерном и савременом сликарству подлога се третира као саставни дио композиције слике, односно подлога се бира по квалитативним својствима материјала, његовим могућностима и ограничењима.
Раније традиције културе – племена, религије, умјетничка занатска удружења, краљевски дворови и државе – су држале под контролом умјетничке занате, форму, иконографију и теме сликарства, одређујући његову функцију, зависно да ли се радило о ритуалном, побожном, декоративном, образовном или сликарству просто намијењеном забави. Сликари су запошљавани због свог умијећа да успјешно изврше намијењене задатке а не због своје стваралачке личности. Схватање умјетника као ствараоца се развило касније у доба ренесансе. Истакнути сликари су тада изједначили свој статус са научницима и интелектуалцима и почели су да потписују своја дјела, слободно одлучују о дизајну композиције, а неријетко и иконографију и тему која ће бити представљена на слици. Однос са меценама и разним покровитељима се значајно побољшао а понекад се претварао и у пријатељство.
Међутим, у 19. вијеку, умјетници су почели да губе вјековима осигурано покровитељство цркве и краљевских дворова. Неки су покушали да ријеше проблем правећи изложбе у приватним просторима и атељеима наплаћујући улазнице заинтересованој публици, док су други кренули да праве путујуће изложбе. Тржишна економија условљена индустријском револуцијом и заснована на рекламној продаји производа утицала је и на умјетност, што је довело до потребе да се умјетници такође прилагоде новонасталој ситуацији. Тада се појављују и прве приватне галерије, односно приватни изложбени простори, чији се власници баве продајом умјетничких дјела и рекламирањем одабраних умјетника. Касније ће се појавити јавне галерије и музеји чијем изложбеном простору умјетници приступају преко јавног конкурса или стипендије. За рекламирање дјела и умјетника ове институције у почетку користе штампане медије, локалног и националног одјека. У новије вријеме су ту и електронски медији а тек скоро и интернет. Многи умјетници данас користе интернет и друштвене мреже за рекламирање и комуникацију са потенцијалним купцима својих дјела, мада је и данас утицај традиционалних канала као што су галерије и музеји доста, ако не и најзначајнији за било ког умјетника. Сликарска и друге врсте умјетничких дјела није могуће успјешно цијенити и уживати у њима преко репродукција, штампаних или електронских, а ту је и чињеница да многа савремена дјела настају специфично за одређени изложбени простор, тако да изван њега губе свој смисао.
Треба поменути да је данас умјетник сасвим слободан да ствара без ранијих ограничења. Ово је почетком 20. вијека дало полет масовном експериментисању у сликарству и као резултат произвело мноштво сликарских покрета.
Елементи и принципи сликарског израза
Композиција слике је њен визуелни формат; распоред линија, облика, боје, тона и текстуре у једну експресивну цјелину. Осјећај да је све на свом мјесту, да не може ништа да се дода или одузме, је оно што једној слици даје коначни изглед довршеног и самосталног дјела.
Избор боја и присуство одређене иконографије или наративног садржаја је понекад одлучен с циљем представљања одређене теме или сцене, а други пут из симболичких разлога. Такође је могуће да је у обзир узето и једно и друго. Али и просто формална игра боја и облика посједује способност комуникације одређене атмосфере, дочаравање одређених оптичких осјећаја простора, волумена, покрета и свјетлости, и такође одређене игре контраста хармоније и напетости, чак и када је наративна симболика недовољно јасна.
Елементи израза
Елементи сликарског израза су линија, облик и маса, боја, текстура, волумен и простор, и покрет и осјећај присуства компоненте времена. Сваки од поменутих има своје посебне експресивне квалитете.
Линија
Линија је најстарији начин визуелног представљања ствари; први кораци човјека у сликарству са зидова праисторијских пећина су почели линеарним описом природе. Формалне везе између дебљих и тањих линија, непрекинутих или изломљених, и закривљених или угластих су методе постизања контраста и понављања присутне у многим сликама у свим периодима историје сликарства. Варијације у валеру линија обриса је други метод за постизање волумена, просторних односа, свјетлости и текстуре ствари. Његов најкарактеристичнији примјер је у јапанском сликарству мастилом, гдје је економија израза и виталност линије у уској вези са традиционалном јапанском калиграфијом. Поред обриса у боји, линију такође представљају све ивице тона и масе боје, као и правци општег покрета који је имплицитно дат организацијом слике. Начин на који су дате све ове различите употребе линије је оно што композицији слике даје садржај и стил. Умјетник, било да се води интуицијом или ради по већ унапријед одређеном дизајну композиције, успоставља везе међу њима обраћајући пажњу на цјелину слике, тако да је коначни резултат јединство у различитости, што значи да су различити елементи уједињени у цјелину.
Осим очигледних асоцијација узорака линије са посебним карактеристикама, – на примјер, валовите линије сугеришу разигран покрет –, емотивни одговор се такође постиже линеарним везама и њиховим односима. Тако линије које иду нагоре могу сугерисати осјећај радости или тежње, оне усмјерне надоле атмосферу туге или пораза, док линије које се отварају према десној страни композиције производе пријатнији осјећај од оних које то чине према лијевој страни. Треба поменути да код поменутих осјећања постоје одступања зависно од културе, поднебља, а понекад и неки појединци исте културе имају друкчији доживљај од поменутих.
Сликарски израз
Многе књиге из умјетности, нарочито из историје умјетности, остављају по страни практичну страну „умјетничког заната”, усмјеравајући се на стилске, литерарне или формалне квалитете сликарских дјела. Као резултат, у историји умјетности се јављају небројене грешке које понављају и наредне генерације писаца. Свако умјетничко дјело је од самог почетка условљено и одређено материјалима који су умјетнику доступни за рад, као и његовом способношћу да њима манипулише. Због овога, једино је на одговарајући начин могуће разумјети естетска разматрања и мјесто умјетности у историји, ако се у обзир узму ограничења која материјали намећу и друштвене околности времена. Стога, кључ за разумијевање умјетничких дјела лежи у посматрачевом „знању гледања”, тј., у знању о разлозима зашто се у одређеном временском периоду ради овако или онако.
Филозофија умјетности дефинише умјетност као средство визуелног схватања свијета. Постоје два начина схватања свијета. Свијет можемо да мјеримо и да то мјерење забиљежимо једним уговореним системом знакова (бројевима или словима); о свијету можемо да дајемо изјаве које се заснивају на експериметну. А можемо и да конструишемо системе који свијет објашњавају имагинативно (митови). Али умјетност се не смије мијешати ни с једном од ових дјелатности: она је „вјечно живо питање које чуло вида поставља видљивом свијету”Konrad Fidler (Conrad Fiedler), Uber den Ursprung der künstlerischen Thatigkeit, 1887., а умјетник је просто човјек са способношћу и жељом да визуелну перцепцију претвори у материјалну форму. Први дио његове акције је перцептиван а други експресиван, али у пракси није могуће одвојити та два процеса: умјетник изражава оно што опажа и опажа оно што изражава.
Цијела историја умјетности је историја начина визуелног опажања: различитих начина на које је човјек видио свијет. Лаик би могао да примјети да постоји само један начин да се свијет види — начин на који се свијет приказује његовом непосредном гледању. Али то није тачно — ми видимо оно што научимо да видимо, и гледање постаје навика, обичај, дјелимичан избор свега оног што може да се види и један искривљен збир осталог. Ми видимо оно што хоћемо да видимо, а то што хоћемо да видимо је одређено не неизбјежним законима оптике, па чак ни животним нагоном (што може да буде случај с дивљим животињама), већ жељом да се открије или изгради један вјеродостојан свијет. Оно што видимо мора да постане стварно и на тај начин умјетност постаје изграђивање стварности.
Реализација сликарске замисли, било да је дата у облику уљаног пигмента на платну или у виду цртежа изведеног пером на папиру, само је један вид креативног акта. Карактер сваке ликовне замисли је одређен умјетниковим менталним и емоционалним односом према предмету његовог сликања исто као и избором средстава и начином њиховог коришћења. Сликарска идеја се рађа у том смислу што човјек види оно што жели да види. Пошто свако ликовно средство има свој начин постојања на пиктуралној (сликовној) површини, тако и сваки појединац има свој начин повезивања оптичких знакова у површине и представе, онако како он жели да их види.
Изражавање у умјетности првенствено зависи од коефицијента креативности. По креативном пориву и његовом изразу у форми, ликовни критичари разликују обичне умјетнике од оних који су обиљежени генијалношћу.